U domaćem zakonodavstvu štrajk je regulisan Zakonom o štrajku, koji propisuje pod kojim uslovima se štrajk može organizovati.
Zakon štrajk definiše kao prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada,
pri čemu svaki zaposleni slobodno odlučuje o svom učešću u štrajku.
Štrajk se može organizovati u preduzeću ili drugom pravnom licu, odnosno u delu pravnog lica (poslodavca). Prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada može biti i u nekoj od privrednih grana ili delatnosti.
Štrajk može biti:
– generalni štrajk (zakonski predviđeno da se odluka o generalnom štrajku grane ili delatnosti dostavlja se nadležnom organu odgovarajućeg udruženja poslodavaca, osnivaču i nadležnom državnom organu),
– štrajk upozorenja (zakonsko trajanje ograničeno na 1 sat).
Donošenje odluke o štrajku zavisi od vrste štrajka:
– odluku o stupanju u štrajk i štrajk upozorenja kod poslodavca donosi organ sindikata određen opštim aktom sindikata ili većina zaposlenih,
– odluku o stupanju u štrajk u grani i delatnosti donosi nadležni organ sindikata u republici,
– odluku o stupanju u generalni štrajk donosi najviši organ sindikata u republici.
Odluka o štrajku sadrži: zahteve zaposlenih, vreme početka štrajka, mesto okupljanja učesnika u štrajku (može biti i van prostorija poslodavca) i štrajkački odbor koji zastupa interese zaposlenih i u njihovo ime vodi štrajk.
Za štrajk je zakonski obavezno da se odluka o stupanju u štrajk najavi putem štrajkačkog odbora najkasnije pet dana pre dana koji je određen za stupanje u štrajk zaposlenih, odnosno 24 časa pre početka štrajka upozorenja.
Pravne karakteristike štrajka:
– štrajkački odbor i predstavnici organa kojima je štrajk najavljen dužni su da, od dana najave štrajka i za vreme štrajka, pokušaju da sporazumno reše nastali spor,
– štrajkački odbor i zaposleni koji su stupili u štrajk su zakonski obavezni da ga tako organizuju i vode na način kojim se ne ugrožava bezbednost lica i imovine i zdravlje ljudi, onemogućava nanošenje neposredne materijalne štete i omogućava nastavak rada po okončanju štrajka,
– štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku, shodno zakonu, ne mogu sprečavati poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost za koji je registrovan,
– niti štrajkački odbor, niti učesnici štrajka ne smeju sprečavati ostale zaposlene, koji u njemu ne učestvuju da nastave da nesmetano rade,
– štrajk prestaje sporazumom strana u sporu ili odlukom sindikata ili većine zaposlenih o prestanku štrajka,
– organizovanje štrajka i učešće u štrajku u skladu sa zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, te ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđivanje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog, niti zaposlenom koji učestvuje u štrajku može prestati radni odnos iz tog razloga,
– zaposleni koji učestvuje u štrajku ima sva osnovna prava iz radnog odnosa, osim prava na zaradu, dok su prava iz socijalnog osiguranja usklađena sa propisima o socijalnom osiguranju,
– tokom zakonski organizovanog štrajka poslodavac ne može zapošljavati nova lica koja bi zamenila učesnike u štrajku,
– shodno zakonu, poslodavac ne sme da spreči zaposlenog da učestvuje u štrajku, nudi mi povoljniju zaradu kako ne bi učestvovao u štrajku, niti da upotrebljava mere prinude radi okončanja štrajka.
Prema zakonu, određene delatnosti, koje su od javnog značaja i interesa (elektroprivrede, vodoprivrede, saobraćaja, informisanja, PTT usluga, komunalnih delatnosti, proizvodnje osnovnih prehrambenih proizvoda, zdravstvene i veterinarske zaštite, prosvete, društvene brige o deci i socijalne zaštite, hemijska industrija, industrija čelika i crna i obojena metalurgija) pravo na štrajk zaposlenih imaju samo u slučaju ispunjavanja i posebnih uslova predviđenih Zakonom o štrajku.
Poseban uslov za otpočinjanje štrajka, predviđeni za navedene delatnosti, se odnose na obezbeđivanje minimuma procesa rada, kojim se osigurava sigurnost ljudi i imovine ili je minimum procesa rada nezamenljiv uslov života i rada građana ili rada drugog preduzeća. Minimum procesa rada za javne službe i javna preduzeća utvrđuje osnivač, a za ostale poslodavce njihov direktor. Pri utvrđivanju minimuma procesa rada, osnivač, odnosno direktor obavezan je da uzme u obzir mišljenje, primedbe i predloge sindikata. Način obezbeđivanja minimuma procesa rada se utvrđuje opštim aktom poslodavca, u skladu sa kolektivnim ugovorom.
