Normama naslednog prava uređene su oblasti raspravljanja zaostavštine tj. ostavinski postupak, sačinjavanja testamenta, zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključivanje ugovora o raspodeli imovine za života, kao najvažnijim delovima naslednog prava.
Nasledno pravo, posmatrano iz ugla savremenog prava nasleđivanja, najčešće se označava kao prelazak imovine umrlog lica na neka druga lica (najčešće srodnike, supružnike). Lice koje je umrlo odnosno lice čija imovina prelazi na druga lica je ostavilac, a lica na koja prelazi ostaviočeva imovina u trenutku njegove smrti se nazivaju naslednici. Zakonski naslednici raspoređeni su u nasledne redove po pravilima parentelarnog sistema. Nasleđuje se po naslednim redovima i to tako da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda. Imovina koja prelazi sa ostavioca (umrlog lica) na njegove naslednike se naziva zaostavština.
Ostavinski postupak je postupak u kome se raspravlja o zaostavštini, odnosno nasleđivanju umrlog lica. U ostavinskom postupku sud utvrđuje ko su naslednici testamenta, koju imovinu nasleđuju i koja prava im pripadaju iz zaostavštine. Ostavinski postupak se pokreće predlogom za raspravljanje zaostavštine koju podnose naslednici ili advokat za ostavinski postupak, odnosno advokat koji se pretežno bavi imovinsko-pravnim odnosima jer ova oblast ima dodira i sa porodičnim, obligacionim i imovinskim pravom.
U skladu sa Zakonom o nasleđivanju, zaostavština predstavlja sva nasleđivanju podobna prava, koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Zaostavština se može naslediti po osnovu testamenta ili po osnovu zakona. Ma koji osnov nasleđivanja bio, do nasleđivanja može doći samo ako su zakonom ispunjene pretpostavke za nasleđivanje. Naslednici nasleđuju zaostavštinu po naslednim redovima i to tako da oni naslednici koji su bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike koji su daljeg naslednog reda.
Po zakonu o nasleđivanju, zaostavština prelazi na ostaviočeve naslednike.
Naslednici, koji prihvate nasledstvo imaju pravo da zahtevaju njegovu deobu u svakom trenutku.
Ugovor o deobi nasledstva najčešće sačinjava advokat za nasledno pravo.
Za naslednike je neophodno da se prvo izjasne da prihvataju nasledstvo, a potom nasleđuju njegov deo, potpuno ga nasleđuju ili delimično, što zavisi od volje ostavioca. Naslednici svoj deo zaostavštine mogu preneti na drugo lice koje je ima sposobnost za nasleđivanje, koje takođe prvo izjavljuje da preneti deo imovine prihvata. Ugovor o prenosu naslednog dela zaključuje javni beležnik i neophodno je da ugovor o prenosu naslednog dela bude u obliku potvrđene tj. solemnizovane javnobeležničke isprave.
Do deobe nasledstva (zaostavštine) naslednici upravljaju imovinom koja je predmet nasleđivanja. U slučaju da nije moguć zajednički dogovor oko upravljanja nasleđenom imovinom, po zakonu, upravitelja određuje sud koji može biti i iz redova naslednika. Sud može i svakom nasledniku odrediti deo nasleđene imovine kojom će on samostalno upravljati.
Zaostavština, prema zakonu, ne može biti sačinjena od predmeta domaćinstva manje vrednosti, koji služe svakodnevnim potrebama ostaviočevih potomaka, njegovog bračnog druga i roditelja, ako su oni sa ostaviocem živeli u istom domaćinstvu. Ti predmeti imaju tretman zajedničke svojine pomenutih lica. Predmeti domaćinstva koji imaju veću vrednost, a koji su namenjeni zadovoljavanju svakodnevnih potreba ostaviočevog bračnog druga i naslednika koji je s ostaviocem živeo u istom domaćinstvu se ostavlja nasledniku na njegov zahtev, pri čemu se njihova vrednost uračunava u deo nasleđene imovine tog naslednika. U slučaju da je vrednost tako nasleđenih predmeta veća od vrednosti samog nasleđenog dela, razlika se isplaćuje u novcu ostalim naslednicima. Rok za isplatu određuje sud.
