Šteta, nastala izvršenjem krivičnog dela, može nastati povredom ili u ugrožavanjem pravom zaštićenih dobara (ličnih ili imovinskih) pravnih i/ili fizičkih lica.
Šteta, nastala usled pretrpljenog krivičnog dela, može biti u vidu materijalne i nematerijalne štete. Materijalna šteta nastaje ukoliko dođe do uništenja ili oštećenja imovine, umanjenja imovine ili sprečavanja njenog uvećanja, ili povredom ličnih prava koja su krivičnim delom povređena ili ugrožena. Nematerijalna šteta nastala usled krivičnog dela obuhvata pretrpljenih bolova, psihičke patnje i postojanje straha, kao i grubog napada na osnovna ljudska prava.
Naknada štete u krivičnom postupku se ostvaruje podnošenjem
imovinskopravnog zahteva za naknadu štete.
Pravo na podnošenje imovinskopravnog zahteva ima, pored samog oštećenog lica i svako lice čije je lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno (lice na koje je imovinskopravni zahtev prenet pravnim poslom, ili u slučaju smrti, nasleđivanjem).
Radnja izvršenja krivičnog dela može istovremeno da prouzrokuje i krivičnopravne i građanskopravne posledice. Brojni su razlozi koji idu u prilog podnošenju imovinskopravnog zahteva u krivičnom, a ne građanskom postupku:
1. postavljanje imovinskopravnog zahteva oštećenog lica je adhezioni ili pridruženi postupak, što znači da se rešavanju krivične stvari pridružuje i rešavanje imovinskopravnog spora (na ovaj način se uvodi mogućnosti da se imovinskopravni zahtev ostvari u krivičnom postupku) i sprečava nastupanje zastarelosti,
2. adhezioni postupak je posebno pogodan za oštećenog, jer je postupak pred krivičnim sudom brži, jednostavniji i troškovi su manji,
3. dokazi o izvršenom krivičnom delu su istovremeno i dokazi o visini pričinjene štete i o postojanju oštećenja i oni se istovremeno prikupljaju,
4. podnošenje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku se odnosi na samu formu i načina podnošenja zahteva u krivičnom postupku – zahtev se veoma jednostavno podnosi izjavom ovlašćenog lica, odnosno podneskom sudu ili organu pred kojim se vodi postupak.
Imovinskopravni zahtev za naknadu štete u krivičnom postupku mora biti vrlo precizno određen, potkrepljen odgovarajućim dokazima, uz navođenje vrste i visine štete koja se zahteva, kako se na glavnom pretresu ne bi okončao krivični postupak, a oštećeni uputio na parnični postupak.
Imovinskopravni zahtev može biti podnet za naknadu materijalne i nematerijalne štete.
Odlučivanje o imovinskopravnom zahtevu je poseban postupak u okviru krivičnog postupka i svi dokazi koje sud izvodi u cilju dokazivanja krivičnog dela i krivice učinioca, su najčešće i dokazi koji ukazuju na osnovanost i visinu imovinskopravnog zahteva oštećenog lica.
Prema Zakonu o obligacionim odnosima:
„(1) Kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.
(2) Prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete.
(3) Isto važi i za zastoj zastarevanja.“
Ukoliko je oštećeni u krivičnom postupku istakao imovinskopravni zahtev i sud donese presudu kojom se optužba odbija i oštećeni se upućuje da svoj imovinskopravni zahtev ostvaruje u parnici, onda je u smislu odredbe čl. 390. ZOO prekid zastarelosti nastupa uz uslov da se tužba redovnom sudu podnese u roku od 3 meseca od pravnosnažnosti odluke krivičnog suda.
Krivičnim zakonikom, u cilju zaštite oštećenog, pa time i mogućnosti naknade štete u krivičnom postupku, predviđa:
„(1) Ako je u krivičnom postupku usvojen imovinskopravni zahtev oštećenog, sud će izreći oduzimanje imovinske koristi samo ukoliko ona prelazi dosuđeni imovinskopravni zahtev oštećenog u tom iznosu.
(2) Oštećeni koji je u krivičnom postupku u pogledu svog imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu može tražiti da se namiri iz oduzete imovinske koristi, ako pokrene parnicu u roku od šest meseci od dana pravnosnažnosti odluke kojom je upućen na parnicu.
(3) Oštećeni koji u krivičnom postupku nije podneo imovinskopravni zahtev može zahtevati namirenje iz oduzete imovinske koristi, ako je radi utvrđivanja svog zahteva pokrenuo parnicu u roku od tri meseca od dana saznanja za presudu kojom je izrečeno oduzimanje imovinske koristi, a najdalje u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti odluke o oduzimanju imovinske koristi.
(4) U slučajevima iz st. 2. i 3. ovog člana oštećeni mora u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke kojom je usvojen njegov imovinskopravni zahtev zatražiti namirenje iz oduzete imovinske koristi.“
Odluka suda o imovinskopravnom zahtevu može biti takva da:
• sud u celosti usvoji imovinskopravni zahtev,
• sud delimično usvoji imovinskopravni zahtev, a za preostali deo uputi oštećenog na parnicu,
• sud u celosti uputi na parnicu radi ostvarenja imovinskopravnog zahteva,
• sud može privremeno zabraniti raspolaganje ili oduzeti sredstva okrivljenom.
Kada se obezbedi mogućnost ostvarivanja naknade štete iz imovine okrivljenog, tada se presudom okrivljeni može obavezati da isplati imovinskopravni zahtev oštećenom licu, ali sud može i sam odrediti da se iz privremeno oduzete imovine isplati imovinskopravni zahtev, u celosti ili delimično.
Kako se o imovinskopravnom zahtevu odluka donosi u krivičnom postupku, i to u presudi kojom se okrivljeni oglašava krivim, ukoliko eventualno dođe do ukidanja presude po žalbi okrivljenog ili tužilaštva, onda se ukida i deo presude o imovinskopravnom zahtevu. Tada se u novoj presudi nakon ponovljenog postupka ponovo odlučuje i o imovinskopravnom zahtevu. Ukoliko bi u ponovljenom postupku bila doneta oslobađajuća presuda ili se obustavio postupak, sud više ne bi mogao odlučivati o imovinskopravnom zahtevu, već bi oštećeno lice bilo upućeno na parnicu.
