Osiguranje ima veoma važnu funkciju u smislu održavanja proizvodne sposobnosti privrednih subjekata i fizičkih lica, što proističe iz uloge osiguranja – u slučaju slučajnog nastanka određenih štetnih događaja, koji mogu da se procene, postoji mogućnost potpune ili delimične nadoknade njihovih ekonomskih posledica, te se tako omogućava nastavak poslovanja. Osnovna svrha osiguranja je zaštita materijalnih i nematerijalnih dobara odnosno lica, kako bi se obezbedila neophodna sigurnost u privredi i društvu u celini.
Osiguranje, posmatrano iz pravnog ugla, je uređeno brojnim pravnim propisima, koji nastaju u osiguranju počev od njegovog zaključivanja, pa do isplate naknade štete. Osiguranje je definisano Zakonom o osiguranju imovine i lica, Zakonom o obligacijama i svim drugim zakonskim odredbama (Zakon o pomorskoj plovidbi), koje bliže određuju posebne vrste delatnosti za koje se osiguranje vezuje.
Ugovor o osiguranju je vrsta ugovora, kojim se obavezuje ugovaratelj osiguranja da, na načelima uzajamnosti i solidarnosti, udružuje određeni iznos u zajednici osiguranja (pravno lice tj. osiguravač ili osiguravatelj), a zajednica se obavezuje da, ako se desi događaj koji predstavlja osigurani slučaj, isplati osiguraniku ili nekoj trećoj osobi naknadu, odnosno ugovorenu svotu ili učini nešto drugo.
Ugovor o osiguranju je onaj ugovor kojim se osiguravač obavezuje da će osiguraniku nadoknaditi nastalu štetu ili
isplatiti ugovorom predviđeni novčani iznos za ugovorene štete, a osiguranik se obavezuje da osiguravaču redovno plaća utvrđene iznose premije osiguranja.
Bitni elementi ugovora o osiguranju: stranke (ugovorne strane), predmet osiguranja, rizik, premija osiguranja, osigurana suma, trajanje osiguranja.
Stranke ugovora o osiguranju ili ugovorne strane su osiguravač (osiguratelj, osiguravaoc) i ugovarač osiguranja. Osiguravač je pravno lice (osiguravajuće društvo) koje se bavi poslovima osiguranja kao delatnošću i koje se ugovorom o osiguranju obavezuje na naknadu štete, odnosno isplatu ugovorenog novčanog iznosa korisniku osiguranja. Ugovarač osiguranja je osiguranik i može biti fizičko ili pravno lice (privredni subjekat), koje zaključuje ugovor o osiguranju u svoje ime i za svoj račun.
Predmet ugovora o osiguranju može biti imovina (imovinsko osiguranje) i lice (osiguranje lica) na kojima može da se ostvari određeni rizik. Predmet osiguranja su: stvari koje treba predati, prava koja treba preneti, radnje koje treba izvršiti ili od koje se treba uzdržati.
Rizik kod osiguranja je mogućnost nastanka neželjenog, ekonomski štetnog događaja. Da bi neki predmet (imovina) ili lice mogli biti osigurani, neophodno je da predmet osiguranja bude izložen riziku. Događaj, da bi se smatrao rizikom u osiguranju, mora da bude moguć budući događaj, neizvestan i nezavisan od isključive volje ugovarača. Rizik kod osiguranja je i opasnost od dešavanja štetnog događaja, kao što su požar, poplava, krađa ili sama šteta.
Premija osiguranja je cena osiguranja odnosno iznos koji ugovarač uplaćuje u fond osiguranja kao novčanu naknadu za rizik koji preuzima osiguravač. Premija osiguranja zavisi od stepen verovatnoće ostvarenja rizika. Premija osiguranja može da se plaća u ugovorenim rokovima ili se isplaćuje odjednom prilikom zaključenja ugovora, što zavisi od vrste osiguranja.
Osigurana suma je svota osiguranja, koja služi kao osnovica za obračun premije. Osigurana suma je visina obaveze ili gornja granica obaveze osiguravajuće organizacije u slučaju ostvarenja rizika. Kriterijum za procenu visine sume na kojoj će se sklopiti osiguranje je sama vrednost određenog predmeta.
Trajanje ugovora o osiguranju je period u kome je osiguranik pokriven osiguranjem. Trajanje osiguranja se može ugovoriti na određeni rok ili na neodređeno vreme. Ugovor o osiguranju se smatra zaključenim kada ugovarači potpišu polisu osiguranja ili listu pokrića. Polisa osiguranja mora da sadrži: ugovorne strane, osigurana stvar, odnosno osigurano lice, rizik obuhvaćen osiguranjem, trajanje osiguranja i period pokrića, svotu osiguranja ili da je osiguranje neograničeno, visinu premija ili doprinos, datum izdavanja polise i potpise ugovorenih strana. Polisa osiguranja može biti privremeno zamenjena listom pokrića u koju se unose bitni sastojci ugovora. Prema sporazumu ugovarača, polisa može glasiti na određeno lice, po naredbi ili na donosioca.
Ugovor o osiguranja je teretan i dvostrano obavezan. Sklapanjem ugovora o osiguranju proističu određene obave za ugovorne strane odnosno osiguravača i osiguranika.
Obaveze osiguravača: obaveštavanje osiguranika o uslovima osiguranja i predaja uslova i pravila za sklapanje ugovora o osiguranju, stvaranje rezerve osiguranja (mogućnost trajnog obezbeđenja izvršenja svojih obaveza po osnovu osiguranja), obavljanje radnji u vezi sa polisom i njenim izdavanjem, plaćanje naknade iz osiguranja ili osigurane sume u slučaju nastanka štete po osnovu osiguranog slučaja (osigurani slučaj je ostvarenje rizika odnosno njegova konkretizacija).
Obaveze osiguranika: davanje podataka o riziku, plaćanje premije osiguranja, obaveštavanje o osiguranom slučaju i promene rizika iz osiguranja, kao i staranje o osiguranom predmetu tj. predmetu osiguranja.
Ukoliko privredni subjekti, u okviru vršenja svoje delatnosti imaju potrebu za sklapanjem ugovora o osiguranju, advokat za privredno pravo odnosno advokat za ugovore može dati pravne savete u pogledu zakonskih odredbi vezanih za osiguranje (posebno kada je reč o međunarodnom prometu robe i usluga). Poveravanjem poslova vezanih za osiguranje advokatu za privredno pravo odnosno advokatu za ugovore izbegava se pravna situacija ništavosti ugovora o osiguranju.
