Kod postojanja dužničko-poverilačkih odnosa, poverioci imaju interes da se na najbolji način obezbede od rizika neispunjenja obaveza dužnika. U tu svrhu se ugovaraju sredstva obezbeđenja, koja imaju posebnu važnost kod ugovora o kreditu.
Sredstva obezbeđenja se mogu podeliti na:
1. lična,
2. stvarna (realna) sredstva obezbeđenja.
U lična sredstva obezbeđenja se ubrajaju:
menica, jemstvo, ugovorna kazna, kapara i pasivna solidarnost.
Menica
Menica je strogo formalna, u pismenom obliku data hartija od vrednosti po naredbi, kojom izdavalac menice (trasant) izdaje bezuslovni nalog drugom licu (trasatu) da korisniku isprave (remitentu) isplati određenu svotu novca ili sam izdavalac obećava da će izvršiti tu isplatu.
Karakteristike menice su te da je menica uvek u zakonom strogo propisanoj formi, data kao pismeni dokument, koji je inkorporiran (ima sadržano pravo u sebi), samostalan i solidaran i mora da sadrži sve bitne elemente zakonom propisane (Zakon o menicama).
Najčešće vrste menica su trasirana (vučena) i sopstvena menica. Trasirana menica je ona kojom izvršilac poziva drugo lice (trasata) da izvrši isplatu remitentu. Sopstvena menica je menica kod koje se izdavalac obavezuje da će sam izvršiti isplatu.
Menica može da se indosira odnosno prenese na drugog obveznika, čime se na njega prenose sva prava koja proističu iz menice. Menica se može i akceptirati. Akcept je izjava lica na koje se vuče (trasira) menica, da će u roku dospelosti menice na naplatu, isplatiti menični dug u celosti ili delimično, a ime akceptanta (lica koje isplaćuje menični dug) se nalazi na licu menice. Menica može imati menično jemstvo – aval. U tom slučaju se avalista obavezuje da naznačeni iznos plati ukoliko to trasant, kao glavni menični dužnik, ne učini o roku dospeća menice.
U skladu sa odredbama Zakona o menicama, menica se može izdati: po viđenju, na određeno vreme po viđenju, na određeno vreme od dana izdanja ili na određeni dan.
Svaka menica, izdata kao sredstvo obezbeđenja naplate potraživanja, se zavodi u Registra menica i ovlašćenja.
Jemstvo
Sredstvo obezbeđenja izvršenja obaveza dužnika iz dužničko-poverilačkih odnosa može biti i jemstvo. Jemstvo je ugovor u pisanoj formi između poverioca i jemca, kojim se jemac (fizičko ili pravno lice) obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako dužnik to sam ne učini. Ugovor o jemstvu je jednostrano obavezan, formalan ugovor i dobročini ugovor. Jemstvom se može obavezati samo onaj ko ima potpunu poslovnu sposobnost.
Lice koje preuzima jemstvo se naziva jemac, a lice za čiji se dug jemči naziva se glavni dužnik. Jemac, ugovorom o jemstvu, ne preuzima dug glavnog dužnika kao svoj vlastiti, već se obavezuje da će platiti tuđi dug – dug glavnog dužnika, iz čega proizilazi da je obaveza jemca sporedna obaveza, koja u svemu zavisi od obaveze glavnog dužnika. Obaveza jemca može da postoji samo u slučaju da je obaveza glavnog dužnika punovažna, traje dok traje i obaveza glavnog dužnika, visina jemčeve obaveze je jednaka obavezi glavnog dužnika. Jemstvo prestaje da ima pravnu važnost uvek kada se prestane (ugasi se, izmiri) i glavna obaveza koju on osigurava.
Obaveza jemca može biti ugovorena dvojako – kao veća obaveza od obaveze glavnog dužnika ili kao manja. Ukoliko se ugovori da jemčeva obaveza bude veća od obaveze glavnog dužnika, ona se svodi na meru dužnikove obaveze. Ukoliko je obaveza jemca manja od obaveze glavnog dužnika, jemac jemči samo za jedan deo obaveze glavnog dužnika.
Ukoliko je u privrednim poslovima ugovorena obaveza jemac – platac onda smanjenje obaveze glavnog dužnika u stečajnom postupku ili postupku prinudnog poravnanja ne povlači za sobom i odgovarajući smanjenje jemčeve obaveze te jemac odgovora poveriocu za ceo iznos svoje obaveze.
Za jemstvo su karakteristični supsidijarnost i akcesornost. Supsidijarnost znači da se od jemca može zahtevati ispunjenje obaveze tek nakon što je glavni dužnik ne ispuni u roku određenom u pismenom pozivu (supsidijarno jemstvo). Akcesornost jemstva znači da jemac da punovažno jemstvo zavisi od punovažnosti glavne obaveze.
Ugovorna kazna
Ugovorna kazna, kao sredstvo obezbeđenja, je najčešće prisutna u privrednom pravu kod dužničkopoverilačkih odnosa između privrednih i/ili pravnih lica. Ugovorna kazna je sredstvo urednog izvršenja ugovora, koja se može predvideti za neispunjenje ili neuredno ispunjenje osnovne ugovorne obaveze dužnika. Visina ugovorne kazne se utvrđuje shodno slobodnim voljama ugovornih strana.
Ugovornu kaznu treba razlikovati u odnosu na kaparu. Kapara je stvarno obezbeđenje (poverilac je dobija u ruke odnosno u državinu), dok je ugovorna kazna ugovorena obaveza, ona se obećava ugovaranjem i akcesorna je.
Kapara
Kapara kao stvarno sredstvo obezbeđenja podrazumeva predaju određenog iznosa novca ili drugih zamenljivih stvari jedne strane u pravnom poslu drugoj, radi obezbeđenja i ispunjenja ugovornih obaveza ali i predstavlja znak da je ugovor zaključen. Osnovno obeležje kapare jeste da se predaje u trenutku zaključenja ugovora. Kada je za zaključenje ugovora predviđeno davanje kapare, ugovor se smatra zaključenim tek kada kapara bude predata. Sama kapara se daje na osnovu ugovora o kapari i neophodno je da strane izričito ugovore da će predati iznos predstavljati kaparu. Dakle, kapara se ne pretpostavlja već upravo suprotno, ukoliko nije izričito ugovorena, ono što je jedna strana dala drugoj pre zaključenja ugovora ima se smatrati avansnim davanjem.
Prilikom zaključenja ugovora sa ličnim sredstvima obezbeđenja najbolje je angažovati advokata u privredi, odnosno advokata za privredno pravo. Advokat za privredno pravo odnosno advokat za privredu, svojim ekspertskim znanjem može pomoći u vidu konsultacija oko izbora najboljeg ličnog sredstva obezbeđenja i sastavljanjem pravno valjanog ugovora u interesu klijenta.
