Obligaciono pravo

Obligaciono pravo spada u red najstarijih pravnih disciplina. Za obligaciono pravo, sa svim svojim institutima i pravilima koja podrazumeva, se kaže da je istovremeno je i stabilno i promenljivo. Stabilnost proizilazi iz vremenske postojanosti obligacija, a koje potiču iz rimskog prava. Na promene u obligacionom pravu i obligacionim odnosima mogu uticati faktori kao što su: ekonomski, moralni i tehnički, filozofski, politički i drugi, koji su se menjali kroz istoriju i razvoj pravnog poretka. Promenljivost se ogleda u tome da su mnoga pravila i principi obligacionog prava bili nepoznati u starom pravu, dok je danas prisutan visok stepen uređenosti i definisanosti svih aspekata obligacionog prava.

Obligaciono pravo je grana pozitivnog prava. Predstavlja deo građanskog prava. U građansko pravo, pored obligacionog prava, se ubrajaju i stvarno i nasledno pravo. Najvažniji izvor obligacionih prava je Zakon o obligacionim odnosima.

Obligaciono pravo potiče od reči obligacija, što znači obaveza. Obligaciono pravo je skup pravnih normi kojima se regulišu obligacioni odnosi.

Najvećim delom norme obligacionog prava su posvećene regulisanju ekvivalentne međuljudske razmene tj. pravnom regulisanju prometa vrednosti. Obligacioni odnosi su građanskopravni odnosi između određenih lica koja su međusobno obavezna na određeno ponašanje. Obligacioni odnosi su najčešći pravni odnosi između ljudi i bez njih bi raspodela dobara danas bila gotovo nemoguća.

Ono predstavlja jedan deo građanskog prava koji je posvećen pravnom regulisanju prometa vrednosti, za razliku od drugih delova građanskog prava, koji se bave pravnim regulisanjem stečenih vrednosti.

Predmet obligacija je detaljno uređen zakonima, podzakonskim aktima, običajima, sudskom praksom i postojećim pravnim standardima. U skladu sa tim, subjekti obligacija su i fizička i pravna lica među kojima nastane ili postoji neki dužničko – poverilački odnos, dakle postoje i dužnik i poverilac, te su predmet obligacionog prava ujedno i prava i obaveze. Kod obligacionih odnosa poverilac ima prava da zahteva određeno davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje od dužnika, koji ima obavezu da to i učini.

U skladu sa zakonom, predmet obligacija mora biti:
– određen,
– moguć,
– pravom dozvoljen.

Načini nastanka obligacija su brojni i mogu se posmatrati u skladu sa drugim pravnim granama, koje su takođe deo građanskog prava.

Ako obligaciono pravo posmatramo u odnosu na stvarno pravo, postoji niz razlika koje proizilaze iz različitih pravnih karakteristika. Razlike, koje postoje, se odnose na: subjekte (uvek su određena lica u obligacijama), relativnom karakteru, predmetu (kod obligacija je to uvek davanje, činjenje i trpljenje), dejstvu zastarelosti.

Suštinska razlika, koja postoje između obligacionog prava i naslednog prava, se ogleda u tome što je obligaciono pravo inter vivos, dok je nasledno pravo mortis causa. Inter vivos znači da obligaciono pravo reguliše poslove za života lica, dok mortis causa reguliše imovinskopravne odnose za slučaj smrti jednog lica.

Obligaciono pravo je usko vezano i za trgovačko odnosno privredno pravo. Ova povezanost proizilazi iz svojstva obligacionog prava da reguliše promet robe i usluga, a što je suština trgovačkog prava – reguliše prava i obaveze proizašle iz isporuka robe i pružanja usluga. Međutim, između ova dva prava postoje i bitne razlike, koje proizilaze iz posebnog statusa subjekata, te postoji niz pravnih odredbi, koja važe samo za privredno pravo, ali ne i za obligaciono pravo.

Obligaciono pravo za razliku od prava svojine, pripada grupi relativnih prava, dok pravo svojine pripada grupi apsolutnih prava.

Nastanak obligacionog prava, odnosno obligacionog odnosa je vezan za:
1. ugovore odnosno pravne poslove,
2. prouzrokovanjem štete jednog lica drugom,
3. neosnovanog bogaćenja,
4. nezvanim vršenjem tuđih poslova,
5. jednostranom izjavom volje kojom se jedno lice obavezuje da neće nešto činiti ili će učiniti.

Najčešći i najprisutniji načini nastanka obligacije (obaveza) su po osnovu ugovora.