Prekršajni postupak se, kao i krivični, zasniva na nekim pravilima koja određuju prirodu prekršajnog postupka i predstavljaju neku vrstu opšte pravne osnove na kojoj se izgrađuju svi instituti vezani za ovaj postupak.
Načelom neposrednosti se izražava pravilo da organ koji vodi prekršajni postupak sve činioce i okolnosti koje su od značaja za rešavanje konkretnog slučaja po pravilu saznaje iz neposrednog kontakta sa okrivljenim i drugim učesnicima u prekršajnom postupku. Iako je usmeno izvođenje radnji u prekršajnom postupku pravilo, Zakon o prekršajima (u daljem tekstu: ZOP) propisuje da okrivljeni svoju odbranu može izneti pismenim putem, dostavljanjem pisane odbrane.
Na ovaj način je u prekršajni postupak uvedeno načelo pismenosti.
Pisana odbrana je modalitet realizacije prava na odbranu okrivljenog.
Pravo na odbranu podrazumeva da se pre donošenja odluke, okrivljenom mora dati mogućnost da se izjasni o činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist, osim u slučajevima predviđenim zakonom.
Okrivljeni na dva načina može izneti svoju odbranu: prilikom usmenog saslušanja, što je u praksi najčešće i slučaj, ali i dostavljanjem pisane odbrane. U doktrini se ukazuje da ukoliko okrivljeni ne iskoristi pruženu mogućnost da iznese svoju odbranu, sam snosi posledice takvog postupanja i pristaje na donošenje odluke koja neće biti bazirana na njegovoj odbrani.
Pisana odbrana je supsidijarni vid davanja odbrane u prekršajnom postupku jer sud procenjuje ispunjenost uslova za primenu ovog instituta. S tim u vezi, s obzirom da se prekršajni postupak pokreće rešenjem suda na osnovu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka i izdatog prekršajnog naloga povodom koga je podnet zahtev za sudsko odlučivanje, navedeni modaliteti prekršajnog postupka uslovljavaju i različite uslove za primenu razmatranog instituta.
PISANA ODBRANA U PREKRŠAJNOM POSTUPKU POKRENUTOM PO ZAHTEVU ZA POKRETANJE PREKRŠAJNOG POSTUPKA
U odredbi čl. 203. ZOP navedena su dva kumulativno predviđena uslova koja pisanoj odbrani daju pravni legitimitet: procena suda da usmeno saslušanje okrivljenog nije potrebno i pouka okrivljenom u pozivu da svoju odbranu može dati u pisanoj formi. Sud vrši procenu da li je neposredno usmeno saslušanje okrivljenog potrebno uzimajući u obzir značaj prekršaja i podatke kojima raspolaže.
Zakonodavac koristi neprecizne kriterijume u zakonskom tekstu. Opravdano se može postaviti pitanje koje okolnosti determinišu značaj prekršaja, a pored toga, vrlo je teško proceniti koji su prekršaji „značajniji” od drugih i koji je kriterijum na osnovu kojeg se značaj prekršaja procenjuje.
Sporno je da li težina prekršaja utiče na njegov značaj, odnosno, da li se ova dva pojma nalaze u proporcionalnom odnosu? Na jednom apstraktnom nivou, težina prekršaja bi se mogla razmatrati u odnosu na predviđene prekršajne sankcije, ali ni to ne bi mogao biti odlučujući parametar. Ukoliko je intencija zakonodavca bila da značaj prekršaja sagleda kroz njegovu težinu, onda bi mnogo bolje bilo da je umesto pojma „značaj prekršaja” korišćen pojam „težina prekršaja”.
Što se tiče podataka kojima sud raspolaže, ni za ovaj kriterijum se ne može reći da je precizan i u dovoljnoj meri određen. Sud podatke o prekršaju koji se okrivljenom stavlja na teret dobija uz zahtev za pokretanje prekršajnog postupka uz koji podnosilac zahteva prilaže dokaze. Kvalitet priloženih dokaza ne bi trebalo da utiče na procenu suda da li je u konkretnom slučaju opravdano okrivljenom dozvoliti da dostavi pisanu odbranu. Okrivljeni može osporiti dokaze koji ga terete, ali sa njima mora biti upoznat i izjasniti se o njima.
Navedene nepreciznosti nameću zaključak da je zakonodavac mnogo jednostavnije mogao predvideti da je za primenu instituta pisane odbrane u prekršajnom postupku dovoljno da sud proceni da nije potrebno usmeno saslušanje okrivljenog.
Drugi uslov za primenu instituta pisane odbrane proizilazi iz prvog. Nakon što sud zaključi da nije potrebno usmeno saslušanje okrivljenog, to mora saopštiti okrivljenom i obavestiti ga da svoju odbranu može izneti pismenim putem. S tim u vezi, okrivljeni se u pozivu poučava o pravu na dostavljanje pisane odbrane, jer procena suda da dostavljanje pisane odbrane u konkretnom slučaju jeste ili nije svrsishodno, uzrokuje sadržinu poziva koji se okrivljenom upućuje. Sud je dužan da posebno naznači da li okrivljeni mora lično prisustvovati radi saslušanja ili može dostaviti pisanu odbranu, jer od ove pouke zavisi legitimitet pisane odbrane.
U doktrini se pravilno ukazuje da okrivljeni ne može sam da odluči da odbranu dostavi u pisanoj formi iako je pozvan na usmeno saslušanje. Takvi su i stavovi sudske prakse.
PISANA ODBRANA U POSTUPKU SUDSKOG ODLUČIVANJA O IZDATOM PREKRŠAJNOM NALOGU
Odredba čl. 174. st. 1. ZOP predviđa da lice protiv koga je izdat prekršajni nalog, ukoliko ne prihvata svoju odgovornost, može nadležnom sudu u roku od osam dana od prijema prekršajnog naloga, lično ili putem pošte, da dostavi potpisan prekršajni nalog, koji pod ovim uslovima predstavlja zahtev za sudsko odlučivanje o prekršajnom nalogu. Zakonodavac je ovim odredbama uveo pravnu fikciju da jedan isti akt (izdati prekršajni nalog) može imati različita procesna svojstva, a na navedeni način prekršajni nalog se „transformiše” u zahtev za sudsko odlučivanje.
Zakonodavac je čl. 174. st. 4. ZOP propisao da ako okrivljeni sudu dostavi zahtev za sudsko odlučivanje putem pošte, uz potpisan prekršajni nalog može priložiti i svoju pisanu odbranu i dostaviti ili predložiti dokaze. Na ovaj način su praktično eliminisani uslovi koji su potrebni za primenu razmatranog instituta u redovnom prekršajnom postupku, jer je okrivljeni ovlašćen da samoinicijativno, uz potpisani prekršajni nalog koji predstavlja zahtev za sudsko odlučivanje, dostavi i pisanu odbranu, ali uz uslov da se zahtev za sudsko odlučivanje dostavi putem pošte.
Nejasno je iz kog razloga osumnjičenom za izvršenje prekršaja nije dozvoljeno da pisanu odbranu dostavi i kada sudu lično podnese zahtev za sudsko odlučivanje. Možda je namera zakonodavca bila da u postupku koji sledi nakon što okrivljeni lično podnese zahtev za sudsko odlučivanje bude dominantno načelo usmenosti, te da se okrivljeni odmah sasluša ili da se zakaže pretres. Međutim, imajući u vidu proces rada u sudu, najčešće se dešava da se okrivljeni odmah ne saslušava već da se zakaže pretres.
U svakom slučaju, nema razloga zbog kojeg okrivljeni ne bi mogao dostaviti pisanu odbranu i kada lično podnese zahtev za sudsko odlučivanje.
Ukoliko sud pokrene prekršajni postupak po zahtevu za sudsko odlučivanje i zakaže ročište ili pretres radi saslušanja okrivljenog, postavlja se pitanje da li okrivljeni mora lično da pristupi na zakazano ročište ili može da dostavi pisanu odbranu.
Članom 175. st. 2. ZOP je propisano da će se smatrati da je okrivljeni odustao od zahteva za sudsko odlučivanje ako uredno pozvani okrivljeni ne pristupi prvom ročištu niti svoj izostanak opravda. Po stavu sudske prakse na strani podnosioca zahteva za sudsko odlučivanje po izdatom prekršajnom nalogu, postoji obaveza odazivanja na poziv za prvo ročište u postupku pokrenutom po tom zahtevu, budući da je zapovednom odredbom čl. 175. st. 2. ZOP ustanovljena zakonska pretpostavka da je uredno pozvani okrivljeni, koji ne pristupi prvom ročištu niti svoj izostanak opravda, odustao od podnetog zahteva za sudsko odlučivanje.
Neophodno je naglasiti da pravdanje izostanka podrazumeva isključivo predočavanje postupajućem sudiji okolnosti iz kojih proizlazi objektivna sprečenost da se na primljeni poziv odazove. Navedeni stav je opravdan i dostavljena pisana odbrana u ovom slučaju ne može supstituisati nedolazak okrivljenog na zakazano suđenje ili izostanak opravdanja. Samim tim, u ovakvoj situaciji sud mora konstatovati da je okrivljeni odustao od podnetog zahteva za sudsko odlučivanje.
Međutim, okrivljeni ne bi smeo da snosi posledice pogrešnih uputstava suda. Ako je okrivljeni u pozivu poučen da ne mora pristupiti na suđenje i da može dostaviti pisanu odbranu, mišljenja smo da bi dostavljena pisana odbrana morala imati karakter okolnosti iz koje proizilazi da ne postoji „prećutan” odustanak osumnjičenog od podnetog zahteva za sudsko odlučivanje o izdatom prekršajnom nalogu. I pored citirane zakonske odredbe, u ovom slučaju sud ne bi smeo da sankcioniše nedolazak okrivljenog na suđenje koji je posledica pogrešne pouke suda. Imajući u vidu moguće negativne konsekvence po okrivljenog, kao zaključak se nameće da u pozivu koji sud upućuje okrivljenom radi usmenog saslušanja, pouka o pravu na dostavljanje pisane odbrane može biti navedena jedino ukoliko je sud procenio da su ispunjeni uslovi za primenu ovog instituta.
SADRŽINA PISANE ODBRANE
Zakonom nije propisana sadržina pisane odbrane. U praksi, sud najčešće dostavlja obrazac pisane odbrane okrivljenom. Na obrascu su navedeni podaci koje okrivljeni treba da popuni i ostavljen prostor za iznošenje odbrane i mesto za potpis, kao obavezan element pisane odbrane. Pisana odbrana mora biti lično potpisana od okrivljenog. Kada pisanu odbranu iznosi okrivljeno pravno lice, ona mora biti snabdevena pečatom pravnog lica i potpisom predstavnika.
Uz pisanu odbranu mora biti priloženo ovlašćenje kojim je pravno lice odredilo predstavnika koji u ime pravnog lica daje pisanu odbranu. Manjkavost pisane odbrane se često ispoljava u odsustvu potpisa okrivljenog ili potpisivanju drugog lica umesto okrivljenog, odnosno potpisivanju neovlašćenog lica, kada je u pitanju pravno lice.
Okrivljeni može dostaviti pisanu odbranu na posebnom podnesku. Nije od značaja da li je pisana odbrana sastavljena rukom ili otkucana, odnosno odštampana, ali ona mora biti potpisana od okrivljenog.
U pisanoj odbrani okrivljeni iznosi svoju odbranu, izjašnjavajući se o zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka. Anomalije pisane odbrane za posledicu imaju pozivanje okrivljenog sa ciljem otklanjanja nedostataka. Naime, ukoliko je pisana odbrana nečitka, nerazumljiva, nepotpuna, irelevantna (ne odnosi se na predmet postupka), nejasna, protivrečna ili ima druge nedostatke, sud će pozvati okrivljenog radi usmenog saslušanja. Na sudu je da proceni relevantnost pisane odbrane i nakon toga preduzima dalje radnje koje se odnose na rukovođenje postupkom.
Iz napred navedenog proizilazi da pisana odbrana kao vid iznošenja odbrane okrivljenog ima značaj za prekršajni postupak samo ukoliko je pravno relevantna u odnosu na konkretnu prekršajnu stvar (prekršajna stvar je jedna konkretna sporna protivpravna životna situacija, koja je regulisana prekršajnim propisima, u kojoj je povređen ili ugrožen javni poredak ili je došlo do pokušaja povrede javnog poretka).
PISANA ODBRANA SASTAVLJENA UZ STRUČNU POMOĆ BRANIOCA I PODNESCI BRANIOCA DOSTAVLJENI UZ PISANU ODBRANU
Da bi se smatralo da je pisana odbrana sastavljena uz stručnu pomoć branioca, na njoj se, pored potpisa okrivljenog, mora nalaziti pečat i potpis branioca.
U vezi s navedenim, brojne su sudske odluke u kojima nije priznato pravo na troškove za sastavljanje pisane odbrane u slučajevima neispunjavanja navedenih uslova. Primera radi „kada je pisana odbrana snabdevena samo potpisom okrivljenog, proizilazi da ju je okrivljeni sačinio sam, bez stručne pomoći branioca.
U sudskoj praksi su česte situacije da se uz pisanu odbranu okrivljenog dostavljaju i podnesci od strane branioca, za koje se naknadno podnosi zahtev za naknadu troškova. Tada sud utvrđuje da li se podnesci mogu smatrati obrazloženim i neophodnim, posebno ispitujući sadržinu pisane odbrane i podneska branioca. Sud razmatra i da li su pisana odbrana i podnesak branioca dostavljeni samoinicijativno ili uz odobrenje suda koji je okrivljenog poučio o pravu da odbranu iznese pisanim putem.
IZJAŠNJENJE OKRIVLJENOG O IZVEDENIM DOKAZIMA I PISANA ODBRANA
Okrivljenom se u toku postupka mora dati prilika da se izjasni o dokazima koji ga terete. Posebno se mora imati u vidu garancija koju Ustav propisuje u čl. 33. st. 5, gde se okrivljenom jemči pravo da iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i zahteva da se ispitaju i svedoci odbrane.
Naime, sud ne može oceniti dokaze objektivno i nepristrasno ako ih posmatra samo iz jedne „vizure”, tj. sa aspekta stranke koja je dokaz predložila, onemogućavajući drugoj strani da se izjasni o verodostojnosti i kredibilitetu takvog dokaza.
Zakonodavac nije propisao formu izjašnjenja okrivljenog o izvedenim dokazima. S obzirom da je primena instituta pisane odbrane u prekršajnom postupku uslovljena procenom suda, dakle, predstavlja izuzetak od načela neposrednosti, izjašnjenje okrivljenog o izvedenim dokazima moralo bi biti usmeno. Samo ukoliko sud proceni da je izjašnjenje okrivljenog u pisanoj formi opravdano, poučiće okrivljenog da se o izvedenim dokazima može izjasniti pismenim putem. U toj situaciji sud je dužan da okrivljenog upozna sa izvedenim dokazima.
Ako izjašnjenje okrivljenog ne omogućava sudiji da donese odluku, okrivljeni se mora pozvati radi usmenog saslušanja. Načelo ekonomičnosti je jedan od dominantnih postulata prekršajnog postupka, pa sud treba da teži efikasnom rukovođenju prekršajnim postupkom. Iako važno, efikasno raspravljanje prekršajne stvari nije lako ostvarivo, jer nije jednostavno pronaći meru između ubrzanja pojedinih procesnih radnji i neophodnosti da ono ne bude na štetu pravilnog i zakonitog presuđenja. Sud mora proceniti koji dokazi terete okrivljenog jer ukoliko se radi o dokazima koji idu u njegovu korist, a njihovom izvođenju nije prisustvovao, ne postoji obaveza suda da okrivljenog upoznaje s ovim dokazima, iz razloga što će njihova ocena biti izložena u obrazloženju prekršajne presude.
U praksi prekršajni sudovi često dozvoljavaju okrivljenom da se o izvedenim dokazima izjasni u pisanoj formi, što se ne može prihvatiti kao ispravno. Usmeno izjašnjenje okrivljenog je celishodnije jer sudija može postavljati pitanja okrivljenom i time doprineti da se predmet raspravljanja svestrano raspravi a okrivljeni jasno izjasni o svim dokazima koji ga terete. Ovo je značajno jer okrivljeni najčešće u postupku nema branioca (odbrana u prekršajnom postupku nije obavezna), pa sud, shodno načelu pomoći neukoj stranci, okrivljenom mora na jasan i razumljiv način objasniti zašto ga određeni dokazi terete i omogućiti mu da se o njima izjasni.
Načelo pomoći neukoj stranci ima za cilj obezbeđenje ravnopravnosti stranaka u prekršajnom postupku. Dužnost suda je da se stara da okrivljeni ima ravnopravan položaj tako što će mu biti predočeno na koji način može da realizuje prava koja mu pripadaju. Može se konstatovati da je usmeno saslušanje okrivljenog svrsishodnije sa aspekta realizacije prava na odbranu, u odnosu na pisanu odbranu jer je obaveza suda da se stara da neznanje i neukost okrivljenog ne bude na štetu njegovih prava.
ZAKLJUČAK
Pisana odbrana, kao vid iznošenja odbrane okrivljenog ima svoje opravdanje u prekršajnom postupku. Ovaj institut omogućava okrivljenom da se bez dolaska u sud izjasni o navodima iz optužnog akta, što se pokazuje kao celishodno u situacijama kada okrivljeni ima prebivalište van sedišta suda.
Pisana odbrana ponekad nije najsvrsishodniji način iznošenja odbrane okrivljenog, pre svega iz razloga što se okrivljeni smatra neukom strankom i dostavljanjem pisane odbrane uskraćen je za pouke o pravima, koje mu sud po službenoj dužnosti mora saopštiti prilikom saslušanja.
Obaveza suda je da pažljivo proceni ispunjenost uslova za primenu instituta pisane odbrane i u pozivu pouči okrivljenog da svoju odbranu može izneti pismenim putem. S tim u vezi, poziv koji sud upućuje okrivljenom ne bi smeo da sadrži pouku o mogućnosti dostavljanja pisane odbrane, ako je intencija suda usmeno saslušanje okrivljenog.
Pisana odbrana može biti sastavljena uz stručnu pomoć branioca, što u mnogome otklanja navedene moguće anomalije. S druge strane, prekršajni postupak ne bi smeo da se pretvori u isključivo pismeni postupak pa se ne bi moglo prihvatiti kao opravdano da okrivljeni, u daljem toku postupka, svoju odbranu zasniva na isključivo pismenim podnescima.
Naša kancelarija će Vam pružiti adekvatnu pravnu pomoć, i u Vaše ime učestvovati u prekršajnom postupku, i pomoći Vam da svoju pisanu odbranu pravilno i u roku sastavite i obrazložite.
Autor: advokat Danilo Opsenica
