Rešenje u Zakonu o parničnom postupku predstavlja pravni akt koji donosi sud kada odlučuje o tužbenom zahtevu ili o procesnopravnim pitanjima.
Rešenja možemo klasifikovati na sledeći način:
– Rešenja kojima se postupak okončava,
– Rešenja kojima se odlučuje o procenim pretpostavkama,
– Rešenja o daljem toku parnice,
– Rešenja o materijalnom upravljanju parnicom.
• Rešenja kojima se postupak okončava su konačna rešenja i njima se odlučuje o tužbenom zahtevu u parnicama zbog smetanja državine, u postupku izdavanja platnog naloga i kada se postupak okončava odbacivanjem tužbe i prekida se dalje vođenje postupka zbog nedostatka neke procesne pretpostavke ili usled postojanja procesnih smetnji.
• Ostala rešenja su prethodna rešenja i to su ona rešenja koja donosi sud ne u cilju rešavanja pravne stvari, već u svrhu vođenja postupka. To su rešenja koja se odnose na održavanje reda na glavnoj raspravi, pripremnom ročištu, ročište koje se održava van glavne rasprave I pred zamoljenim sudijom.
• Žalba protiv rešenja je moguća i predstavlja redovan pravni lek, uvek je dopuštena osim ako se zakonom izričito isključuje.
• Žalbom se mogu pobijati meritorna tj. konačna rešenja. Ona je suspenzivni pravni lek jer zadržava izvršenje rešenja, dvostrani pravni lek jer se dostavlja suprotnoj strani na odgovor. Ako zakon izričito određuje da posebna žalba nije dozvoljena, rešenje prvostepenog suda može da se pobija samo u žalbi protiv konačne odluke.
Autor: Advokatski pripravnik Danica Dimić, Beograd
