U skladu sa Zakonom o nasleđivanju, zaostavština predstavlja sva nasleđivanju podobna prava, koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti.
Zaostavština se može naslediti
po osnovu testamenta ili
po osnovu zakona.
Ma koji osnov nasleđivanja bio, do nasleđivanja može doći samo ako su zakonom ispunjene pretpostavke za nasleđivanje. Naslednici nasleđuju zaostavštinu po naslednim redovima i to tako da oni naslednici koji su bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike koji su daljeg naslednog reda.
Zaostavština, prema zakonu, ne može biti sačinjena od predmeta domaćinstva manje vrednosti, koji služe svakodnevnim potrebama ostaviočevih potomaka, njegovog bračnog druga i roditelja, ako su oni sa ostaviocem živeli u istom domaćinstvu. Ti predmeti imaju tretman zajedničke svojine pomenutih lica. Zaostavština takođe nije sačinjena od dobara kojom su ostaviočevu imovinu uvećali njegovi potomci, koji su živeli u istoj zajednici sa ostaviocem i svojim trudom, zaradom ili na neki drugi način mu pomagali u privređivanju. Dobra, tako nastala, pripadaju potomku i to srazmerno delu za koji je uvećao ostaviočevu imovinu.
Nasledno pravo i Zakon o nasleđivanju definišu postupak raspravljanja zaostavštine kao ostavinski postupak. Ostavinski postupak je vanparnični postupak za raspravljanje zaostavštine u kom sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima i svim drugim licima.
Postupak u kom se raspravlja zaostavština (ostavinski postupak) se pokreće po službenoj dužnosti čim sud sazna da je neko lice umrlo ili da je proglašeno za umrlo. Postupak u kom se raspravlja zaostavština takođe može biti pokrenut po predlogu advokata za ostavinu, kog ovlaste pravno zainteresovana lica za postupak raspravljanja zaostavštine. Advokat za ostavinu zastupa lica pred sudom i preduzima sve pravne radnje u smislu dokazivanja zaostavštine, pribavljanja dokumentacije potrebne tokom ostavinskog postupka (postupka raspravljanja zaostavštine), kao i nakon dobija rešenja od strane suda u cilju sprovođenja odluke po rešenju pred državnim i javnim registrima.
Postupak u kom se raspravlja zaostavština se sastoji od nekoliko faza:
1. pripremanje raspravljanja zaostavštine,
2. popis i procena imovine ostavioca,
3. postupak po prijemu smrtovnice,
4. raspravljanje zaostavštine,
5. donošenje rešenja o nasleđivanju.
Sud je dužan da prilikom postupak u kom se raspravlja zaostavština raspravi sva pitanja od značaja za ostavinski postupak, a koja se odnose na: sastav zaostavštine, sadržinu i vrednost zaostavštine, ko su naslednici, veličinu naslednih delova i pravo na legat. Takođe se u postupku u kom se raspravlja zaostavština utvrđuje da li postoji testament.
Na ostavinsko ročište se pozivaju sva zainteresovana lica, koja obuhvataju i srodnike preminulog (ostavioca), ali i testamentarne naslednike i legatare, koji ne moraju biti srodnici. U postupku u kom se raspravlja zaostavština testamentarni i zakonski naslednici dužni su da daju nasledničke izjave. Naslednička izjava može biti:
– pozitivna, kada naslednik izjavljuje da prima nasledstva (zaostavštinu),
– negativna, kada se naslednik odriče nasledstva,
– delimična, kada naslednik prima samo prava, ali ne i obaveze iz zaostavštine.
Postoji zakonska mogućnost, da tokom postupka u kom se raspravlja zaostavština (ostavinski postupak) naslednik da nasledničku izjavu kojom da se odriče svog naslednog dela u korist drugog naslednika. Takva naslednička izjava se pozitivnom naslednom izjavom kojom naslednik prvo prvima nasledstvo, a zatim svoj deo zaostavštine poklanja drugom. Ovakva nasledna izjava je važna jer se na nju primenjuju pravila oporezivanja – deo zaostavštine u čiju korist se odrekao prvi naslednik u korist drugog naslednika će se oporezivati kao poklon.
