Vrhovni kasacioni sud, radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 159/19 od 05.11.2019. godine, u sednici veća održanoj 19.11.2020. godine, doneo je presudu kojom se odbija kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 159/19 od 05.11.2019. godine.
Obrazloženje:
„Presudom Osnovnog suda u Ivanjici P 361/2018 od 22.10.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja isplati ukupno 861.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose kao u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati 139.739,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 159/19 od 05.11.2019. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 861.300,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene iznose kao u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupku isplati iznos od 95.750,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, obzirom da pravilo o oceni dokaza iz člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom se primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku na koju se revizijom ukazuje, nije predmet ispitivanja u revizijskom postupku.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, odlukom tužioca Opštine Ivanjica od 23.02.2009. godine raspisan je oglas za davanje u zakup neizgrađenog javnog građevinskog zemljišta na k.p. .. u površini od 6 m², (vlasništvo tužioca) radi postavljanja kioska za obavljanje trgovinske delatnosti putem šalterske prodaje. Tuženi je podneo prijavu za učešće u postupku javnog nadmetanja i dao najbolju ponudu u iznosu od 4.350,00 dinara po 1 m². Na tom javnom nadmetanju je učestvovao i sin tuženog BB. Rešenjem Skupštine opštine Ivanjica na sednici od 12.06.2009. godine 01 br.463-3/09 od 12.06.2009. godine, tuženom je dato u zakup predmetno građevinsko zemljište radi postavljanja kioska za obavljanje privredne delatnosti putem šalterske prodaje. Prema navedenom rešenju, tuženi je bio u obavezi da u roku od 15 dana od prijema rešenja sa JP „Direkcija za puteve, građevinsko zemljište i izgradnju“ Opštine Ivanjica zaključi ugovor o zakupu, s tim što je pre zaključenja navedenog ugovora bio u obavezi da direkciji podnese projekat sa premerom i predračunom rušenja i da iznos novčanih sredstava iz premera i predračuna deponuje kod direkcije. Nezavisno od navedene obaveze zaključenja ugovora o zakupu isti među parničnim strankama nije zaključen, niti je tuženi platio naknadu za licitirano i dobijeno zemljište tužioca, pri čemu je u utuženom periodu omogućio da navedenu lokaciju koristi njegov sin za obavljanje privredne delatnosti. Veštačenjem je utvrđeno da mesečna zakupnina sporne lokacije površine od 6 m² po izlicitiranoj ceni zakupa od 4.350,00 dinara po m², iznosi 26.100,00 dinara mesečno, te da u periodu od 01.07.2009. do 31.03.2012. godine (33 meseca), u kom je lokacija korišćena bez zaključenog i overenog ugovora o zakupu, neplaćena naknada za korišćenje sporne lokacije iznosi 861.300,00 dinara.
Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilac traži da se tuženi obaveže na isplatu stečenog bez osnova jer je u periodu od 01.07.2009. do 31.03.2012. godine koristio zemljište bez zaključenog ugovora o zakupu a da za korišćenje zemljišta nije plaćao naknadu.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da u konkretnom slučaju nema uslova za primenu stečenog bez osnova prema članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer u spornom periodu tuženi nije bio u neposrednoj državini predmetnog građevinskog zemljišta obzirom da je navedeno zemljište sa postavljenom trafikom u spornom periodu koristio sin tuženog.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev. pa se revizijom neosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava. Naime, upotreba tuđe stvari u svoju korist regulisana je članom 219. Zakona o obligacionim odnosima koji propisuje da kada je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist imalac može zahtevati nezavisno od prava na naknadu štete ili u odsustvu ove da mu se nadoknadi korist koju je neko lice imalo od upotrebe tuđe stvari. Radi se o posebnom vidu sticanja bez osnova koji istovremeno zahteva da moraju biti ispunjeni opšti uslovi sticanja bez osnova propisani članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, jer je suština da na strani jednog lica postoji uvećanje (obogaćenje) usled umanjenje imovine na strani drugog lica, a da taj prelaz imovine nema svoj osnov u pravnom poslu. Iz toga nastaje obligacioni odnos u kome je obogaćeni dužnik, a osiromašeni poverilac.
Imajući u vidu navedeno, u konkretnom slučaju, izvor spornog obligacionopravnog odnosa jeste sticanje bez osnova odnosno njegov poseban vid propisan članom 219. ZOO, jer između tužioca kao vlasnika građevinskog zemljišta i tuženog kao lica kome u postupku javnog nadmetanja predmetno zemljište dodeljeno u zakup, nije došlo do zaključenja ugovora o zakupu, a koji je uslov punovažnog korišćenja tog zemljišta. Tuženi je stupio u posed navedenog zemljišta (vlasništvo tužioca) samim donošenjem rešenja tužioca od 12.06.2009. godine i bio u njegovoj posrednoj državini, jer je istu držao odnosno koristio preko svog sina kome je omogućio obavljanje delatnosti, bez zaključenog ugovora o zakupu. Usled navedenog tuženi je pasivno legitimisan i pravilno obavezan na naknadu ostvarene koristi u visini izlicitirane zakupnine koja je određena odlukom od 12.06.2009. godine o davanju zemljišta u zakup za svaki mesec korišćenja. Ovo stoga što se za taj iznos, koji tuženi nije platio, neosnovano uvećala njegova imovina a umanjila imovina tužioca.
Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da je tužilac u ovom postupku trebalo da dokazuje visinu koristi koju je tuženi kao posredni držalac ostvario korišćenjem predmetnog zemljišta, jer je tuženom sporna parcela data u zakup po zakupnini koju je ponudio na javnom nadmetanju, pa je visina ostvarenih koristi tuženog zbog korišćenje građevinskog zemljišta tužioca bez pravnog osnova pravilno određena u visini mesečne izlicitirane zakupnine za svaki mesec korišćenja u utuženom periodu.
Materijalno pravo je pravilno primenjeno i u pogledu obima vraćanja. Saglasno članu 214. Zakona o obligacionim odnosima, kada se vraća ono što je stečeno bez osnova, dakle i u slučaju primene člana 219. Zakona o obligacionim odnosima moraju se vratiti i plodovi i zatezna kamata, ako je sticalac nesavestan od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva. Tuženi je nesavestan sticalac jer je držao, odnosno koristio zemljište tužioca bez pravnog osnova iako je, prema utvrđenim okolnostima konkretnog slučaja, znao i morao znati da na taj način postupa suprotno uslovima pod kojima mu je zemljište dato u zakup odlukom tužioca, pa je vrednost ostvarenih koristi pravilno dosuđena u visini izlicitirane zakupnine za svaki mesec korišćenja, sa kamatom od sticanja do isplate.
Kako se i ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.“
Izvor: Presuda Vrhovnog kasacionog suda Beograd, Rev 2750/2020 od 19.11.2020. godine
