Definicija

Stvarno pravo je podoblast građanskog prava. Stvarno pravo se definiše kao skup pravnih pravila, kojima se uređuju odnosi među ljudima povodom stvari. To je ujedno definicija stvarnog prava u objektivnom smislu. U subjektivnom smislu, stvarno pravo su različita ovlašćenja u vezi stvari koja subjektima u stvarnopravnim odnosima priznaju norme objektivnog prava.

Stvarno pravo se takođe može odrediti i kao odnos između lica i povodom stvari. Stvari su objekt pravnog odnosa na kojim titular (nosilac) stvarnog prava direktno ostvaruje svoja ovlašćenja. Stvarno pravni odnos nastaje između titulara stvarnog prava i svih drugih lica koja dolaze u dodir sa stvari gde titular ima određena pravna ovlašćenja povodom te stvari. Stvarno pravo se razlikuje od obligacionog prava po tome što su stvarna prava apsolutna prava i deluju kao takva prema svakome (erga-omnes).

U građanskopravnom sistemu postoje samo oni oblici stvarnopravnih odnosa koje je kao takve odredio propis.

Prema Zakonu o vlasništvu i drugim stvarnim pravima, postoje sledeća stvarna prava: pravo vlasništva, pravo korišćenja, založno pravo, pravo stvarnog tereta, pravo građenja.

Stvarna prava se mogu klasifikovati kao:
1. stvarna prava na vlastitoj stvari – pravo vlasništva,
2. stvarna prava na tuđoj stvari – pravo korišćenja, založno pravo, pravo stvarnog tereta, pravo građenja.

Važno je napomenuti da posed (državina) nije stvarno pravo, već pretpostavka pojedinih stvarnih prava.

Pravo privatne svojine je najvažnije građansko pravo i ono titularu omogućava najpotpunije raspolaganje nekom stvari. Pravni odnosi koji su zasnovani na skupu pravnih činjenica na osnovu kojih pravno lice stiče pravo privatne svojine naziva se način sticanja prava privatne svojine. Pravo privatne svojine, kao centralni institut prava uopšte, razvijalo se kao skup pravila kojim se normiraju odnosi povodom prisvajanja ekonomskih vrednosti (prisvajanje dobara). Opšte karakteristike svojine i njenih prava su: držanje, korišćenje i raspolaganje određenim sredstvima.

Postoje posebni oblici prava privatne svojine:
– pravo susvojine,
– pravo zajedničke svojine,
– pravo etažne svojine.

Evidencija nepokretnosti se vodi u Katastru nepokretnosti.

Katastar nepokretnosti je javna knjiga koja predstavlja osnovnu evidenciju o nepokretnostima i pravima na njima. Katastar nepokretnosti sadrži podatke o zemljištu (naziv katastarske opštine, broj, oblik, površina, način korišćenja, bonitet, katastarska klasa i katastarski prihod katastarske parcele), zgradama, stanovima i poslovnim prostorijama, kao posebnim delovima zgrada (položaj, oblik, površina, način korišćenja, spratnost i sobnost) i drugim građevinskim objektima, kao i podatke o pravima na njima i nosiocima tih prava, teretima i ograničenjima. U katastar nepokretnosti upisuju se pravo svojine i druga stvarna prava na nepokretnostima, određena obligaciona prava koja se odnose na nepokretnosti, realni tereti i ograničenja u raspolaganju nepokretnostima.

Katastar nepokretnosti je javni registar u koji se upisuju nepokretne stvari i stvarna prava na nepokretnostima, kao i neka obligaciona prava na ovim stvarima i u njih se upisuju zemljišta i zgrade.

Osnovna načela u vođenju ovih knjiga su: načelo javnosti (ove knjige su javne i dostupne na uvid svima), načelo prioriteta (pravo koje je ranije upisano ima veću snagu) i načelo legaliteta – upis se vrši samo na osnovu zakonom predviđenih isprava sastavljenih u određenoj formi (npr. ugovor) i overenih od strane nadležnih organa.