Ustavom Republike Srbije garantuje se vladavina prava, koja je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu. Ustavom je takođe zagarantovano pravo na pravično suđenje, što znači da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Pored Ustava, pravo na suđenje u razumnom roku uređeno je posebnim zakonom – Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Ovim zakonom uređuje se zaštita prava na suđenje u razumnom roku, pri čemu „razuman rok“ nije tačno definisan, niti određen, već se ocenjuje u skladu sa konkretnim predmetom, uzimajući u obzir složenost predmeta, ponašanje stranaka i nadležnih organa. Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku pruža sudsku zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i time predupređuje nastajanje povreda prava na suđenje u razumnom roku.
Imaoci prava na suđenje u razumnom roku:
- svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak,
- svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku,
- privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev.
Javni tužilac kao stranka u krivičnom postupku nema pravo na suđenje u razumnom roku.
Zakon predviđa i određena pravna sredstva, kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku jesu:
- prigovor radi ubrzavanja postupka;
- žalba;
- zahtev za pravično zadovoljenje.
Kada se odlučuje o pravnim sredstvima za zaštitu prava suđenja u razumnom roku, uzimaju se u obzir sledeće činjenice: sve okolnosti predmeta suđenja, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda i vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranaka tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluka.
Kod povrede prava na suđenje u razumnom roku, stranka ima pravo da traži naknadu štete od države.
Kod povrede prava na suđenje u razumnom roku i obeštećenja povodom prekršenog prava, podnosi se tužba Ustavnom sudu RS. Prema Zakonu o Ustavnom sudu od podnosioca ustavne žalbe traži se da u ustavnoj žalbi istakne istovremeno i zahtev za naknadu štete u samoj ustavnoj žalbi, pa to nije moguće učiniti naknadno, jer se na taj način gubi pravo na naknadu štete.
Ukoliko stranka smatra da joj je tokom sudskog postupka pred nadležnim sudovima prekršeno pravo na suđenje u razumnom roku, pravnu pomoć joj može pružiti advokat za ustavno pravo. Advokat za ustavno pravo analizira pravne činjenice i okolnosti, utvrđujući da li postoje elementi koji ukazuju na kršenje suđenja u razumnom roku. Advokat za ustavno pravo, u slučaju kršenja tog prava, podnosi tužbu uz zahtev za naknadu štete. Tokom sudskog postupka zastupa stranku u njenom najboljem interesu, iznoseći i braneći utvrđene dokaze.
Apelacioni sud u Beogradu …. u parnici tužilje AA iz …. protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužilje, izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr 1095/22 od 15.05.2023. godine, u sednici održanoj dana 03.04.2024. godine, doneo je presudu Gž rr 213/23 kojom se odbija žalba tužilje kao neosnovana i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr 1095/22 od 15.05.2023. godine. Odbija se i zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Obrazloženje:
„Pobijanom presudom, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.05.2023. godine, do isplate. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 37.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude, do isplate.
Protiv navedene presude tužilja je blagovremeno izjavila žalbu, iz svih zakonskih razloga predviđenih odredbom člana 373. stav 1. ZPP. Troškove drugostepenog postupka je opredeljeno tražila.
Ispitujući pravilnost pobijane presude u okviru zakonskih ovlašćenja iz odredbe člana 386. Zakona o parničnom postupku-ZPP (“Službeni glasnik RS”, br. 72/2011, sa izmenama i dopunama), Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da žalba tužilje nije osnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1, 2, 3, 5, 7. i 9. ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede postupka žalbom tužilje posebno ne ukazuje.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 31.12.2015. godine podnela ustavnu žalbu Ustavnom sudu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1 1229/12 o kojoj je odlučeno Odlukom Ustavnog suda Už.4/2016 od 30.07.2018. godine, kojom je utvrđeno da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1 1229/12 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajamčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije (stav 1.), dok je stavom 2. odbačen zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete. Dana 12.09.2018. godine tužilja se obratila zakonskom zastupniku tužene predlogom za mirno rešenje spora, zahtevajući isplatu iznosa od 500.000,00 dinara na ime nematerijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku koja je utvrđena Odlukom Ustavnog suda Už.4/2016 od 30.07.2018. godine, koji predlog je zakonski zastupnik tužene primio 18.09.2018. godine i u odgovoru je obavestio tužilju da nema mesta zaključenju poravnanja. Nakon toga, tužilja je prvostepenom sudu 12.10.2018. godine podnela tužbu radi naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u visini od 500.000,00 dinara, sa kamatom.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilja ustavnu žalbu u kojoj je odlučeno Odlukom Ustavnog suda Už 4/2016 od 30.07.2018. godine podnela 31.12.2015. godine, nakon stupanja na snagu izmena i dopuna Zakona o Ustavnom sudu 4.01.2012. godine, a kojima je između ostalog u skladu sa odredbom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu propisano da zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, pa kako tužilja prilikom podnošenja ustavne žalbe 31.12.2015. godine nije istovremeno podnela i zahtev za naknadu nematerijalne štete, to je tužilja prekludirana da u posebnoj parnici traži naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, o kojoj je odlučeno navedenom odlukom Ustavnog suda. Prvostepeni sud je stanovišta da u prilog stavu izraženom u toj presudi ide obrazloženje odluke Ustavnog suda da se u konkretnom slučaju pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava s obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete.
Navedeno činjenično stanje utvrđeno je potpuno i pouzdano, pravilnom ocenom izvedenih dokaza u smislu člana 8. ZPP. Navodima u žalbi tužilje ne ukazuje se na konkretne propuste u činjeničnom utvrđenju, već se zapravo osporava pravilnost primene materijalnog prava.
Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo iz odredbe člana 85. stav 3. Zakona o ustavnom sudu kada je odbio tužbeni zahtev tužilje. Za svoju odluku naveo je jasne i dovoljne razloge koje kao pravilne prihvata drugostepeni sud.
Neosnovano se navodima u tužiljinoj žalbi ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je tužilja prekludirana da zahtev istakne u posebnoj parnici ukoliko ga nije istakla u ustavnoj žalbi u skladu sa odredbom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, te da je ovakvo tumačenje prvostepenog suda pogrešno. Navodima u žalbi iznosi se drugačije tumačenje navedene zakonske odredbe i ukazuje da cilj zakonodavca nije bio da se isključi mogućnost ostvarivanja naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parnici pred sudom opšte nadležnosti, već daje mogućnost podnosiocu ustavne žalbe da se o njegovom zahtevu za naknadu materijalne/nematerijalne štete odluči u postupku pred Ustavnim sudom. Odredbom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“ br.109/07, 99/11 i 18/13-odluka US, 103/15, 40/15-dr.zakon, 10/23 i 92/23) predviđeno je da se zahtev za naknadu štete može postaviti samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, dok je odredbom člana 89. stav 3. istog zakona predviđeno da odlukom kojom se usvaja ustavna žalba, Ustavni sud će odlučiti i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete kada je taj zahtev postavljen. Polazeći od citiranih zakonskih odredbi, i po oceni Apelacionog suda u Beogradu, tužilja je u vreme podnošenja ustavne žalbe imala zakonsku mogućnost podnošenja zahteva za naknadu štete samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, a da je takav zahtev postavljen, Ustavni sud bi odlučio o naknadi nematerijalne štete, kako jasno proizlazi iz odredbi čl. 85. i 89. Zakona o Ustavnom sudu. Kako tužilja zahtev za naknadu nematerijalne štete nije postavila istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe Ustavnom sudu, iako je imala zakonsku mogućnost da to učini samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe, neosnovano tu naknadu zahteva u parničnom postupku pred sudom opšte nadležnosti. Suprotno shvatanju izraženom u žalbi, nakon izmena i dopuna Zakona o Ustavnom sudu (Sl. Glasnik RS br. 99/2011) koji je stupio na snagu 4.1.2012 godine, od podnosioca ustavne žalbe traži se da u ustavnoj žalbi podnetoj nakon stupanja na snagu tih izmena, istakne zahtev za naknadu štete u samoj ustavnoj žalbi, pa to nije moguće učiniti naknadno. Posledice takvog propusta određuje odredba člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Sledom izloženog, Ustavni sud ne dosuđuje naknadu po službenoj dužnosti, već samo ako je zahtev za naknadu postavljen. Shodno tome, neisticanje zahteva za naknadu Ustavni sud tretira kao propust podnosioca ustavne žalbe, zbog čega on snosi posledice svog propusta, odnosno gubi pravo da pred sudom opšte nadležnosti zahteva naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.
Bez uticaja su na pravilnost pobijane presude i navodi u žalbi kojima se ukazuje na odluke u kojima je zauzet drugačiji pravni stav kod odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku i s’ tim u vezi stavljanje tužilje u nejednak položaj u odnosu na druge tužioce, budući da sudska praksa u našem pravnom sistemu ne predstavlja izvor prava. Nesumnjivo pravo građana na jednaku zaštitu prava ne znači i obaveznost primene pravnih stavova iz ranije donetih sudskih odluka, pošto bi se time ograničilo pravo građana na pravično suđenje, takođe zajemčeno Ustavom, po kome svako ima pravo da mu nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku raspravi sve aspekte konkretnog slučaja i donese pravilnu odluku o njegovom pravu. S obzirom da je odredbom člana 145. Ustava propisano da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona, a odredbom člana 1. Zakona o sudijama, da je sudija nezavisan u postupanju i donošenju odluke i da sudi i presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, potvrđenih međunarodnih ugovora, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava, ranije donete sudske odluke (sudska praksa) ne predstavljaju izvor prava u Republici Srbiji. Uostalom, navodi u žalbi tužilje kojima se ukazuje na pojedine sentence iz sudskih odluka (npr: presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2306/16 od 25.08.2016. godine) odnose se na drugačije činjenične i pravne situacije.
Kako se ni ostalim navodima u žalbi pravilnost i zakonitost prvostepene presude ne dovode u sumnju, koje drugostepeni sud posebno ne obrazlaže saglasno ovlašćenju iz odredbe člana 396. stav 1. ZPP, zakonitost i pravilnost pobijane presude ne dovodi u sumnju, primenom člana 390. ZPP, odlučeno je kao u izreci u stavu prvom.
Na osnovu odredbe člana 401. tačka 2. ZPP potvrđena je i odluka o troškovima parničnog postupka koja je doneta pravilnom primenom odredbi čl. 150, 153, 154, 162. i 163. ZPP, čija visina je pravilno određena primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Na dosuđeni iznos troškova tuženoj pripada i zakonska zatezna kamata od dana izvršnosti presude do isplate, shodno odredbi čl. 324. i 277. Zakona o obligacionim odnosima.
Kako tužilja nije uspela u postupku po izjavljenom pravnom leku ne pripadaju joj troškovi drugostepenog postupka za sastav žalbe, saglasno odredbi člana 153. u vezi člana 165. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude.“
Izvor: Apelacioni sud u Beogradu, presuda Gž rr 213/23 od 03.04.2024. godine.
