Zaštita uzbunjivača primarno spada u radno pravo, ali je u praksi često povezana i sa drugim granama prava, zavisno od predmeta uzbunjivanja. Povezanost sa upravnim pravom postoji ukoliko je reč o prijavi nezakonitosti u javnoj upravi, sa krivičnim pravom kada uzbunjivač prijavljuje krivična dela, sa pravom zaštite ljudskih prava (pravo na slobodu izražavanja, zaštita od odmazde), kao i posebnim propisima iz oblasti zaštite podataka i anti-korupcije.
U Srbiji je ovo pitanje posebno regulisano Zakonom o zaštiti uzbunjivača. Zakonom o zaštiti uzbunjivača uređuje se uzbunjivanje, postupak uzbunjivanja, prava uzbunjivača, obaveza državnih i drugih organa i organizacija i pravnih i fizičkih lica u vezi sa uzbunjivanjem, kao i druga pitanja od značaja za uzbunjivanje i zaštitu uzbunjivača.
Prema zakonu, uzbunjivač je fizičko lice koje izvrši uzbunjivanje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga državnih i drugih organa, nosilaca javnih ovlašćenja ili javnih službi, poslovnom saradnjom i pravom vlasništva na privrednom društvu. Otkrivanje informacije o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera se definiše kao uzbunjivanje. Prema zakonu, zabranjeno je sprečavanje uzbunjivanja i svaka odredba, bilo opšteg akta ili pojedinačnog akta, kojom se sprečava uzbunjivanje, smatra se ništavom.
Nadalje, prema zakonu je zabranjeno je preduzimanje štetne radnje – svako činjenje ili nečinjenje u vezi sa uzbunjivanjem kojim se uzbunjivaču ili licu koje ima pravo na zaštitu kao uzbunjivač ugrožava ili povređuje pravo, odnosno kojim se ta lica stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica. Informacija, koju otkriva uzbunjivač, sadrži podatke o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i podatke radi sprečavanja štete velikih razmera.
Prema Čl. 5 Zakona o zaštiti uzbunjivača, uzbunjivač ima pravo na zaštitu ako:
- izvrši uzbunjivanje kod poslodavca, ovlašćenog organa ili javnosti na način propisan zakonom;
- otkrije informaciju u roku od jedne godine od dana saznanja za izvršenu radnju zbog koje vrši uzbunjivanje, a najkasnije u roku od deset godina od dana izvršenja te radnje;
- bi u trenutku uzbunjivanja, na osnovu raspoloživih podataka, u istinitost informacije, poverovalo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom kao i uzbunjivač.
Za uzbunjivače, prema kojima je štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem, ima pravo na sudsku zaštitu, a u slučaju da u slučajevima nanošenja štete zbog uzbunjivanja, uzbunjivač ima pravo na naknadu štete.
Vrste uzbunjivanja:
- unutrašnje (otkrivanje informacije poslodavcu),
- spoljašnje (otkrivanje informacije ovlašćenom organu),
- uzbunjivanje javnosti (otkrivanje informacije sredstvima javnog informisanja, putem interneta, na javnim skupovima ili na drugi način kojim se obaveštenje može učiniti dostupnim javnosti).
Kako inicijalno uzbunjivanje i zaštita uzbunjivača pripada radnom pravu, za sva pitanja u vezi uzbunjivanja i zaštite uzbunjivača pravnu pomoć pruža advokat za radno pravo. Advokat za radno pravo analizira okolnost koja se smatra uzbunjivanjem, kao i moguće pravne radnje povodom uzbunjivanja. Advokat za radno pravo pruža pravnu zaštitu uzbunjivaču u skladu sa zakonom. Advokat za radno pravo prikuplja svu relevantnu dokumentaciju, razmatra kojoj vrsti uzbunjivanja se radi i koje štetne posledice mogu nastati za uzbunjivača. Advokat za radno pravo, ukoliko je to potrebno, u cilju zaštite uzbunjivača, pokreće sudski postupak, iznosi dokaze i zastupa stranku u njenom najboljem interesu. Ukoliko se radi o poslodavcima, advokat za radno pravo ih konsultuje o pravima uzbunjivača, informacijama koje se mogu smatrati predmetom uzbunjivanja i štetom koja može biti isplaćena uzbunjivaču.
Apelacioni sud u Beogradu u predmetu predlagača AA, protiv protivnika predlagača Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova … radi određivanja privremene mere pre pokretanja sudskog postupka u postupku zaštite uzbunjivača, odlučujući o žalbi predlagača, izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Ppr-uz. br.2/19 od 18.1.2019. godine, u sednici veća održanoj 28.3.2019. godine, doneo je presudu Gž1-uz br.4/19 kojom se odbija, kao neosnovana, žalba predlagača i potvrđuje rešenje Višeg suda u Beogradu Ppr-uz. br.2/19 od 18.1.2019. godine.
Obrazloženje:
„Rešenjem Višeg suda u Beogradu Ppr-uz.br.2/19 od 18.1.2019. godine, stavom prvim izreke odbijen je predlog predlagača za određivanje privremene mere, kojom je tražio da se odloži pravno dejstvo rešenja protivnika predlagača 09 br.112-248/2018 od 28.11.2018. godine, kojim je predlagač raspoređen na radno mesto glavnog službenika za finansijske poslove II (PD), Odsek za finansijsku podršku i budžet, Odeljenje za ekonomsku i materijalno-tehničku podršku, Sektor za vanredne situacije MUP. Stavom drugim izreke odbijen je predlog predlagača da se naloži protivniku predlagača da predlagača vrati na radno mesto poslovi analize rizika (PD), Sektor za vanredne situacije MUP, do pravnosnažnog okončanja upravnog spora i da se naloži predlagaču da pokrene upravni spor protiv konačnog upravnog akta Žalbene komisije Vlade RS, ukoliko ista odbije žalbu predlagača od 3.1.2019. godine.
Protiv navedenog rešenja, predlagač je blagovremeno izjavio žalbu, iz svih zakonskih razloga.
Ispitujući pravilnost i zakonitost ožalbenog rešenja, u granicama ovlašćenja propisanih članom 386, u vezi člana 402 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11…), u vezi člana 30 Zakona o vanparničnom postupku i člana 23 stav 6 Zakona o zaštiti uzbunjivača (“Službeni glasnik RS” br.128/14), Apelacioni sud u Beogradu je našao da je žalba predlagača neosnovana.
Prema razlozima ožalbenog rešenja, tužilac je predložio određivanje privremene mere pre pokretanja sudskog postupka, kako bi sud naložio protivniku predlagača da odloži pravno dejstvo rešenja protivnika predlagača od 28.11.2018. godine. U podnetom predlogu, predlagač je naveo da je do premeštanja na drugo radno mesto i sledstveno tome, do dovođenja u nepovoljniji položaj, došlo zbog prethodno izvršenog uzbunjivanja, ali uz predlog nije dostavio dokaze o izvršenom uzbunjivanju, niti je učinio verovatnim da je izvršio radnju uzbunjivanja, u smislu Zakona o zaštiti uzbunjivača.
Kod iznetog, prvostepeni sud je zaključio da predlagač u smislu odredbi člana 21 stav 1 tačka 12, člana 32 stav 1 i 2, člana 33 stav 1 i 2 i člana 34 stav 1 Zakona o zaštiti uzbunjivača, u vezi člana 449. stav 1 Zakona o izvršenju i obezbeđenju, nije učinio verovatnim da je poslodavac- protivnik predlagača, činjenjem i to donošenjem rešenja od 28.11.2018. godine, stavio predlagača u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem, koje je izvršio podnošenjem pisane Informacije Trećem osnovnom javnom tužilaštvu 5.2.2017. godine i 20.4.2017. godine, pa je odlučio kao u izreci pobijanog rešenja, nalazeći da sudsku zaštitu predlagač može ostvariti podnošenjem tužbe za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem nadležnom sudu ili podnošenjem tužbe Upravnom sudu.
Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je u pobijanom rešenju pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud.
Naime, prema članu 2 tačka 1. Zakona o zaštiti uzbunjivača („ Službeni glasnik RS“ br.128/14), „ uzbunjivanje „ je otkrivanje informacije o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera, dok je prema tački 7. istog člana, „ štetna radnja „ svako činjenje ili nečinjenje u vezi sa uzbunjivanjem kojim se uzbunjivaču ili licu koje ima pravo na zaštitu kao uzbunjivač ugrožava ili povređuje pravo, odnosno kojim se ta lica stavljaju u nepovoljniji položaj. Odredbom člana 13. stavom 1 istog zakona, propisano je da informacija sadrži podatke o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i podatke radi sprečavanja štete velikih razmera.
Odredbom člana 12 stav 2. i 3. Zakona o zaštiti uzbunjivača, propisano je da je unutrašnje uzbunjivanje otkrivanje informacije poslodavcu, a spoljašnje uzbunjivanje otkrivanje informacije ovlašćenom organu. Odredbom člana 21. stav 1 tačka 7-9. i tačka 12. istog zakona, propisano je da poslodavac ne sme činjenjem ili nečinjenjem da stavi uzbunjivača u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem, a naročito ako se nepovoljniji položaj odnosi na: uslove rada, prestanak radnog odnosa, zaradu i druge naknade iz radnog odnosa i raspoređivanje ili premeštaj na drugo radno mesto.
Prema odredbi člana 32 stav 1 i 2. istog zakona, u postupku zaštite u vezi sa uzbunjivanjem ili u postupku iz člana 27. ovog zakona, sud koji vodi postupak može odrediti privremenu meru u skladu sa zakonom kojim se uređuje izvršenje i obezbeđenje. Predlog za određivanje privremene mere može se podneti pre pokretanja sudskog postupka, za vreme trajanja sudskog postupka, kao i po okončanju sudskog postupka, sve dok izvršenje ne bude sprovedeno.
Poštujući navedene pravne norme, cilj uzbunjivanja, odnosno otkrivanja informacije u smislu odredbe člana 2 tačka 1 Zakona o zaštiti uzbunjivača, je zaštita javnog interesa i da bi se radnja nekog lica okarakterisala kao uzbunjivanje, neophodno je da informacija koja se otkriva ukazuje da je povređen ili ugrožen javni interes, a materijalnopravnu pretpostavku za pružanje sudske zaštite, u konkretnom slučaju, u vidu određivanja predložene privremene mere pre pokretanja sudskog postupka za zaštitu uzbunjivača, predstavlja okolnost da je radnja uzbunjivanja preduzeta.
Predlagač, kako to prvostepeni sud pravilno zaključuje u pobijanom rešenju, nije učinio verovatnim da je preduzeo radnju uzbunjivanja, niti taj zaključak, kako to pogrešno ukazuje predlagač u žalbi, proizilazi iz sadržaja Informacije upućene Trećem osnovnom javnom tužilaštvu 5.2.2017. godine i 20.4.2017. godine. Naznačeni akti ne čine verovatnim ni da je rešenje tužene od 28.11.2018. godine, posledica prethodno preduzete radnje uzbunjivanja radi zaštite javnog interesa.
Prema odredbi člana 449 stav 3 Zakona o izvršenju i obezbeđenju, da bi se odredila privremena mera za obezbeđenje nenovčanog potraživanja, izvršni poverilac, osim verovatnoće postojanja potraživanja, mora učiniti verovatnim i da bi bez privremene mere ispunjenje njegovog potraživanja bilo osujećeno ili znatno otežano ili da će biti upotrebljena sila ili nastati nenadoknadiva šteta (opasnost po potraživanje).
Odredbom člana 33 stav 1 i 2 Zakona o zaštiti uzbunjivača, propisano je da sud nadležan za postupanje po tužbi za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem, nadležan je da odlučuje i o predlogu za određivanje privremene mere koji je podnet pre pokretanja sudskog postupka. Prilikom određivanja privremene mere iz stava 1 ovog člana sud će odrediti i rok u kome se mora podneti tužba pred nadležnim sudom vodeći računa o rokovima određenim posebnim propisima za podnošenje tužbe. Odredbom člana 34 stav 1 istog zakona, propisano je da se predlogom za određivanje privremene mere može zahtevati da sud odloži pravno dejstvo akta, zabrani vršenje štetne radnje, kao i da naloži otklanjanje posledice prouzrokovane štetnom radnjom.
Poštujući navedene pravne norme, a imajući u vidu da se radi o predlogu za izdavanje privremene mere pre pokretanja sudskog postupka, koja se sastoji u odlaganju pravnog dejstva spornog akta i vraćanju na prethodno radno mesto do okončanja upravnog spora, a predlagač nije učinio verovatnim da je prema njemu učinjena štetna radnja, kao posledica izvršenog uzbunjivanja, koja se sastoji u donošenju spornog akta protivnika predlagača i da bi bez izdavanja predložene privremene mere ispunjenje njegovog potraživanja bilo osujećeno ili znatno otežano ili da će biti upotrebljena sila ili nastati nenadoknadiva šteta (opasnost po potraživanje), prvostepeni sud je pravilno zaključio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za određivanje privremene mere u smislu odredbi člana 32 stav 1 i 2, 33 stav 1 i 2 i 34. Zakona o zaštiti uzbunjivača i člana 449 stav 1 Zakona o izvršenju i obezbeđenju, pa je ožalbeno rešenje potvrđeno kako u stavu prvom, tako i u stavu drugom izreke.
Ovaj sud je imao u vidu i ostale navode žalbe, ali imajući u vidu iznete razloge, konkretno, nedostatak dokaza koji bi učinili verovatnim da je sporni akt posledica preduzete radnje uzbunjivanja, svi navodi žalbe ostaju bez pravnog značaja.
Iz iznetih razloga, ovaj sud je primenom odredbe člana 401 stav 1 tačka 2 Zakona o parničnom postupku, koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 30 Zakona o vanparničnom postupku i člana 23 stav 6 Zakona o zaštiti uzbunjivača, odlučio kao u izreci rešenja.„
Izvor: Apelacioni sud u Beogradu, Gž1-uz br.4/19 od 28.3.2019. godine.
