Tužilac može podneti dve vrste tužbenog zahteva u jednoj tužbi: jednostavan i složen tužbeni zahtev. Jednostavan tužbeni zahtev postoji u slučaju kada, u okviru jedne tužbe, tužilac od suda zahteva da odluči samo o jednoj glavnoj stvari. Ukoliko je u jednom tužbenom zahtevu obuhvaćeno više samostalnih glavnih zahteva reč je o složenom tužbenom zahtevu.
Kumulacija tužbenih zahteva postoji samo u slučaju složenog tužbenog zahteva
odnosno kada je u jednoj tužbi istaknuto više glavnih zahteva.
Postojanje kumulacije tužbenih zahteva se opravdava potrebom za ekonomičnošću i efikasnošću parničnog postupka i mogućnošću da se u okviru jednog parničnog postupka reši više sporova. Kumulacija tužbenih zahteva je regulisana i uređena Zakonom o parničnom postupku.
Kumulacija složenih tužbenih zahteva, prema svojim modalitetima, može biti višestruka:
1. obična objektivna kumulacija tužbenih zahteva,
2. eventualna kumulacija tužbenih zahteva,
3. alternativna kumulacija.
Obična objektivna kumulacija tužbenih zahteva je spajanje tužbenih zahteva prema jednom licu (tuženom) u jednoj tužbi, kojom tužilac od suda zahteva da usvoji sve istaknute tužbene zahteve. Ovaj modalitet kumulacije tužbenih zahteva je u pravnoj praksi najčešći, a za njega je karakteristično da nastaje voljom tužioca (ima dispozitivni karakter), a ne suda. Obična objektivna kumulacija tužbenih zahteva može da se javi kao početna ili naknadna. Početna postoji kada je do spajanja tužbenih zahteva došlo u trenutku podizanja tužbe, dok naknadna postoji kada se preinače tužbeni zahtev u objektivnom smislu proširenjem i isticanjem novih glavnih zahteva prema istom tuženom.
U slučaju postojanja obične objektivne kumulacije se, tokom parničnog postupka, vodi jedinstvena rasprava o svim podnetim zahtevima, gde se o svakom zahtevu pojedinačno raspravlja i sud donosi jednu odluku povodom svih istaknutih zahteva.
Objektivna kumulacija tužbenih zahteva, je shodno zakonu, moguća kod svih vrsta tužbi uz poštovanje propisanih uslova za kumulaciju:
– svi tužbeni zahtevi moraju biti povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom,
– za sve kumulativne zahteve je stvarno i mesno nadležan isti sud,
– za sve kumulativne zahteve je propisana ista vrsta postupka.
Najčešći primeri objektivne kumulacije tužbenih zahteva su: tužba za naknadu raznih vidova štete iz saobraćajnog udesa, tužba za nadoknadu materijalne štete zbog troškova lečenja ili izgubljene zarade, tužba zbog telesnog oštećenja kao posledice smanjenja radne sposobnosti, tužba kojom se zahteva utvrđivanje visine vrednosti oštećenog ili uništenog vozila, kao i tužbe za naknadu nematerijalne štete.
Eventualna kumulacija tužbenih zahteva je pravni modalitet objektivne kumulacije tužbenih zahteva koji su kumulirani na način da tužilac istakne dva ili više tužbena zahteva koji su međusobno povezani i predlaže da sud sledeći od tih zahteva usvoji, ako utvrdi da onaj koji je ispred njega istaknut, nije osnovan. Za eventualnu kumulaciju tužbenih zahteva je karakteristično to da postoji redosled koji tužilac uspostavlja u isticanju tužbenih zahteva međusobno povezanih, jer proizilaze iz istog činjeničnog osnova, a usmereni su na ostvarivanje istovetnog pravnog ili ekonomskog interesa. Eventualna kumulacija se razlikuje od obične objektivne kumulacije tužbenih zahteva po tome što kod nje tužilac od suda ne traži da usvoji sve tužbene zahteve (što je slučaj kod obične kumulacije), već onaj za koji se uspostavi da je osnovan. Uslovi za prihvatanje eventualne kumulacije tužbenih zahteva su zakonom propisani i istovetni su kao i kod obične objektivne kumulacije.
Alternativna kumulacija tužbenih zahteva postoji kod tužbe za osudu na činidbu, kao modalitet kumulacije tužbenih zahteva, kada tužilac ističe samo jedan nenovčani tužbeni zahtev i predlaže u tužbi sudu da se tuženi oslobodi obaveze izvršenja nenovčanog potraživanja pod uslovom da isplati određenu novčanu sumu ili ispuni neku činidbu.
