Zakonom o zabrani diskriminacije uređuje se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije. Isti zakon diskriminaciju definiše kao „svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.“ Shodno zakonu, svako je dužan da poštuje načelo jednakosti odnosno zabranu diskriminacije (svi uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu bez obzira na lična svojstva).
Oblici diskriminacije, koji mogu biti prisutni, su neposredna i posredna diskriminacija. Oblikom diskriminacije se smatra i svaka povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje, uznemiravanje, ponižavajuće postupanje i polno i rodno uznemiravanje i navođenje na diskriminaciju. Prema Zakonu o zabrani diskriminacije diskriminacija postoji ukoliko lice ili grupa lica navode na diskriminaciju davanjem uputstava kako da se preduzimaju diskriminatorski postupci ili navođenjem na diskriminaciju na drugi sličan način.
Diskriminacija je oblik ponašanja koji može biti prisutan i na radnom mestu odnosno u oblasti rada. U slučaju diskriminacije u oblasti rada, poslodavac (domaće ili strano pravno i fizičko lice u javnom i privatnom sektoru) se diskriminatorski ponaša prema zaposlenom licu (licima), što se smatra kao zakonom nedozvoljeno ponašanje. Najčešći oblici diskriminacije u oblasti rada su: direktna diskriminacija (određena osoba se tretira manje povoljno od druge osobe u uporedivoj situaciji), indirektna diskriminacija (praksa koja izgleda kao neutralna stavlja osobe sa određenom zaštićenom karakteristikom u nepovoljniji položaj u poređenju sa drugima), uznemiravanje, seksualno uznemiravanje, mobing, diskriminacija zbog invaliditeta, starosti, pola, godina, trudnoće i roditeljskog statusa. Zaposleni, koji trpi diskriminaciju, ima pravo na podnošenje tužbe protiv diskriminatora u cilju zaštite svojih prava iz radnog odnosa.
Za svaki oblik diskriminacije na koji zaposleni sumnja, može se detaljno informisati o svojim pravima kod advokata koji je specijalizovan za oblast radno pravo – advokat za radno pravo. Advokat za radno pravo, pored konsultantskih usluga, pruža i sve druge pravne usluge kako bi se zaštitila prava zaposlenog koji trpi diskriminatorsko ponašanje na radnom mestu. Advokat za radno pravo prikuplja dokaze o postojanju diskriminacije i njenim pojavnim oblicima, informiše se o okolnostima kod svedoka i analizira svu dokumentaciju koja postoji i kod zaposlenog i kod poslodavca u vezi rada. Advokat za radno pravo sastavlja tužbu povodom povrede Zakona o zabrani diskriminacije i zastupa stranku pred sudom i ostalim relevantnim institucijama. Advokat za radno pravo, tokom sudskog procesa, brani najbolje interese stranke. Advokat za radno pravo sastavlja žalbe na donetu presudu i zastupa stranke u žalbenim i ostalim sudskim postupcima povodom diskriminacije.
Sudska praksa daje primer presuda radi diskriminacije i naknade štete. Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu (Gž1-460/23 od 21.02.2023. godine) odbija se kao neosnovana žalba tužioca ZV i potvrđuje presuda Višeg suda u Požarevcu P1-2/22 od 29.11.2022. godine. Istom presudom se odbija kao neosnovan i zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati troškove žalbenog postupka.
Obrazloženje:
„Presudom Višeg suda u Požarevcu P1-2/22 od 29.11.2022. godine, stavom 1. izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je u postupanju Disciplinske komisije tuženog u vezi pozivanja tužioca na raspravu od 28.10.2020. godine bez pismenog poziva i prethodnog obaveštenja o predmetu rasprave i onemogućavanja tužioca da pripremi odbranu i angažuje advokata kao i odbijanjem direktora tuženog i predsednika sindikata da tužiocu dostave kopiju prijave NN lica od 15.9.2020. godine, zavedenu u Ministarstvu zdravlja pod oznakom 33-09-V/log-754 L J povređeno pravo tužioca na uživanje prava u oblasti rada, kao i da se obaveže tuženi da tužiocu na ime teškog oblika diskriminacije u oblasti rada zbog pretrpljenih duševnih patnji isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od utuženja do isplate. Stavom 2. izreke, obavezan je tužilac je tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 94.500,00 dinara.
Protiv prvostepene presude blagovremeno je žalbu izjavio tužilac, pobijajući je zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Apelacioni sud je ispitao prvostepenu presudu na osnovu člana 386. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11…18/20) i u granicama razloga navedenih u žalbi i utvrdio da žalba tužioca nije osnovana.
U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1. do 3, 5, 7. i 9. ZPP, na koje drugostepeni sud, pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz tačke 12. navedene norme, jer je izreka presude jasna i razumljiva, ne protivreči sama sebi a ni razlozima presude, presuda sadrži jasne razloge o bitnim činjenicama koji ne protivreče međusobno ni stanju u spisu, tako da, suprotno žalbenim navodima, nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.
Neosnovani su navodi žalbe da je prvostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP, ukazivanjem da je prvostepeni sud bitne činjenice utvrđivao suprotno pravilima dokazivanja. Ovo iz razloga što je prvostepeni sud, suprotno žalbenim navodima, pravilno primenio navedene norme procesnog prava i na osnovu ocene dokaza, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučio po svom uverenju koje će činjenice uzeti kao dokazane.
Neosnovano se žalbom ističe da je prvostepena presuda doneta uz pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava.
Prema činjeničnom utvrđenju prvostepenog suda, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog počev od 01.06.1987. godine na poslovima višeg medicinskog tehničara u Službi kućnog lečenja. U toku 2019. godine tužilac je, sa poslova glavnog tehničara u Službi kućnog lečenja, raspoređen na poslove višeg medicinskog tehničara u istoj službi u vezi čega je vodio radni spor pred Osnovnim sudom u Požarevcu, koji je okončan donošenjem presude koja u momentu zaključenja ove glavne rasprave nije postala pravosnažna. Dana 15.9.2020. godine NN lice je podnelo Ministarstvu zdravlja Republike Srbije prijavu protiv zaposlenih u Domu zdravlja u Požarevcu, između ostalih, i protiv tužioca i zaposlenog Zorana Veličkovića, u kojoj prijavi se, između ostalog, navodi da su ovi zaposleni seksualno zlostavljali drugog zaposlenog, vređali predsednika RS, Ministra zdravlja RS, kao i direktora Doma zdravlja Požarevac u vezi čega je dana 14.10.2020. godine direktorka Doma zdravlja Požarevac, Osnovnom javnom tužilaštvu Požarevac podnela krivičnu prijavu protiv NN lica, zbog krivičnog dela iz člana 334. (lažno prijavljivanje), člana 343. (izazivanje panike i nereda) i člana 344. KZ (nasilničko ponašanje), koja prijava je u OJT Požarevac zavedena pod brojem 6416, dana 14.10.2020. godine. Dana 28.10.2020. godine u Dom zdravlja Požarevac je došao inspektor Ministarstva zdravlja iz Beograda i tom prilikom inspektor je tražio da se uzme izjava od tužioca povodom navedene anonimne prijave koja je prethodno poslata tuženom. Postupajući po nalogu inspektora direktor Doma zdravlja se obratila pravnoj službi tražeći da se pozove tužilac radi davanja izjave, te su oni sproveli ovaj postupak i pozvali ga da dođe u prostorije Doma zdravlja, s obzirom da se nalazi na terenu. U Domu zdravlja u Požarevcu se i ranije dešavalo da se podnose anonimne prijave, koje su se uglavnom ticale navoda nepružanja zdravstvene zaštite od strane zaposlenih u Domu zdravlja, a o kojim anonimnim prijavama su se izjašnjavale nadležne službe Doma zdravlja uglavnom tako što bi se od zaposlenog na koga se odnosila anonimna prijava tražilo da se pismeno izjasni na navode iz prijave, nakon čega bi direktor Doma zdravlja odlučivao da li će podneti prijavu protiv konkretnog zaposlenog ili ne. Kod tuženog nije postojala praksa da se zaposleni protiv koga je podneta anonimna prijava pozove pred disciplinsku komisiju radi izjašnjenja na navode iz prijave, već se takav zaposleni na koga se odnosila anonimna prijava pismeno izjašnjavao na navode, te bi se ta pismena izjava dostavljala direktoru koji bi odlučio o eventualnom vođenju postupka protiv zaposlenog. U konkretnom slučaju je u prostorije Doma zdravlja došao inspektor ministarstva zdravlja Republike Srbije, te je tražio od direktorke Doma zdravlja da se uzme izjava od tužioca na koga se odnosila anonimna prijava, zbog čega se sastala disciplinska komisija kako bi se tužilac izjasnio na navode iz anonimne prijave koja mu je tom prilikom pročitana, sačinjen je zapisnik o uzimanju izjave pred disciplinskom komisijom, koji je kod tuženog zaveden pod brojem 6705 dana 28.10.2020. godine. Protiv tužioca nije pokrenut nikakav disciplinski postupak, niti je tuženi Dom zdravlja od nadležnih organa gonjenja dobio bilo kakvu povratnu informaciju u vezi krivične prijave koja je podneta 14.10.2020. godine protiv NN lica, zbog opisanih događaja.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je prvostepeni sud zaključio da tužilac nije bio izložen diskriminaciji, da tužiocu po tom osnovu nije povređeno pravo na uživanje prava iz oblasti rada i da mu ne pripada naknada nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih patnji, pa je primenom odredaba materijalnog prava na koje se u obrazloženju pobijane presude pozvao, odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan i odlučio kao u stavu 1. izreke pobijane presude.
Osporavajući pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, kao i pravilnost primenjenog materijalnog prava, žalba se svodi na tvrđenja: da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da protiv tužioca nije vođen disciplinski postupak; da je tuženi postupio prema tužiocu nejednako u odnosu na druge zaposlene u istoj ili sličnoj situaciji jer je uobičajena procedura bila da se zaposleni protiv kojeg je podneta prijava, upozna sa sadržinom i pismeno izjasni o istoj, da tužiocu nije omogućeno da na zakonom propisan način bude pozvan da bi se izjasnio pred disciplinskom komisijom, da preduzima dokazne radnje u postupku, što sve ne može opravdati dolazak inspektora ministarstva zdravlja koji ne može davati naloge za uzimanje izjave pred disciplinskom komisijom; da se u konkretnom slučaju nije radilo o hitnosti uzimanja izjave jer je tuženi prijavu primio dana 12.10.2020. godine, a tužilac je saslušan pred disciplinskom komisijom dana 28.10.2020. godine; da iz anonimne prijave jasno proizilazi da je podnosilac prijave imao na umu seksualno opredeljenje tužioca kao i njegovo političko ubeđenje i da se u konkretnom slučaju radi o višestrukoj diskriminaciji prema tužiocu, po više osnova, odnosno ličnih svojstava istovremeno.
Po oceni Apelacionog suda, ovakvi žalbeni navodi tužioca nisu osnovani.
Pored razloga datih u obrazloženju pobijane presude, ovo i iz razloga što je Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (ratifikovanom Zakonom o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda objavljenim u „Službenom listu Srbije i Crne Gore međunarodni ugovori“ broj 9/03…7/05, „Službeni glasnik RS“-međunarodni ugovori broj 12/10) i to odredbom člana 14. zabranjena diskriminacija, određeno da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji, obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza s nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status. Ustavom Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 98/06) i to odredbom člana 21. propisana je zabrana diskriminacije, tako što je određeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2), kao i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3).
Odredbom člana 2. stav 1. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09 i 52/21) propisano je da diskriminacija i diskriminatorsko postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliskih lica na otvoreni ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Članom 16. stav 1. istog zakona, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakih uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad i jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti. Prema članu 20. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05…95/18) diskriminacija je zabranjena u odnosu na uslove za zapošljavanje i izbor kandidata za obavljanje određenog posla, uslove rada i sva prava iz radnog odnosa, obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje, napredovanje na poslu, otkaza ugovora o radu. Iz sadržine navedenih normi jasno proizilazi da je najbitnija karakteristika diskriminacije – pravljenje razlike, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica.
U konkretnom slučaju, imajući u vidu navedene norme i utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak prvostepenog suda da postupanje tuženog, koje tužilac kvalifikuje kao akt diskriminacije, ne predstavlja diskriminaciju, jer tužilac nije učinio verovatnim da je u pogledu pokretanja i vođenja disciplinskog postupka tretiran nepovoljnije nego ostali zaposleni, s obzirom na neko svoje lično svojstvo.
U postupku je nesumnjivo utvrđeno da kod tuženog nije postojala praksa da se zaposleni protiv koga je podneta anonimna prijava pozove pred Disciplinsku komisiju radi izjašnjenja na navode iz prijave, već se takav zaposleni na koga se odnosila anonimna prijava pismeno izjašnjavao na navode, te bi se ta pismena izjava dostavljala direktoru koji bi odlučio o eventualnom vođenju postupka protiv zaposlenog, a da je u konkretnom slučaju, u prostorije Doma zdravlja došao inspektor Ministarstva zdravlja Republike Srbije koji je tražio od direktorke Doma zdravlja da se uzme izjava od tužioca na koga se odnosila anonimna prijava, zbog čega se sastala disciplinska komisija kako bi se tužilac izjasnio na navode iz anonimne prijave koja mu je tom prilikom pročitana, međutim tužilac nije dokazao da je do ovako drugačijeg postupanja tuženog prema njemu došlo s obzirom na neko njegovo konkretno ili pretpostavljeno lično svojstvo koje bi bilo osnov razlikovanja i različitog postupanja tuženog u odnosu na tužioca, a u poređenju sa ostalim zaposlenima u istoj ili sličnoj situaciji. Osim toga, pokretanje i vođenje disciplinskog postupka, u kome se utvrđuje eventualna disciplinska odgovornost zaposlenog, samo po sebi ne predstavlja čin koji se može označiti kao akt diskriminacije.
Naime, tužilac u postavljenom tužbenom zahtevu traži da se utvrdi da je u postupanju Disciplinske komisije tuženog u vezi pozivanja tužioca na raspravu od 28.10.2020. godine bez pismenog poziva i prethodnog obaveštenja o predmetu rasprave i onemogućavanja tužioca da pripremi odbranu i angažuje advokata kao i odbijanjem direktora tuženog i predsednika sindikata da tužiocu dostave kopiju prijave NN lica od 15.09.2020. godine, zavedenu u Ministarstvu zdravlja pod oznakom 33-09-V/log-754 L J, povređeno pravo tužioca na uživanje prava u oblasti rada. Po shvatanju ovog suda, navedene radnje i propusti tuženog bi eventualno imale uticaja na povredu prava na odbranu tužioca u disciplinskom postupku, koje radnje bi se mogle ceniti u postupku kontrole zakonitosti disciplinskog postupka, ali čak i da su navedene radnje nezakonite u smislu pravilnosti sprovedenog disciplinskog postupka, navedene radnje od strane tuženog ne znače same po sebi da je tužilac zbog propusta u vođenju disciplinskog postupka od strane tuženog diskriminisan, jer tužilac nije doveo u vezu navedene radnje sa nekim ličnim svojstvom.
Tužilac nije izneo nijednu tvrdnju da je tuženi navedenim radnjama nejednako postupao prema njemu s obzirom na neko njegovo stvarno ili pretpostavljeno lično svojstvo u odnosu na druge zaposlene u istoj situaciji. Pored toga, da bi tužilac učinio verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, bio je u obavezi ne samo da tvrdi već i da dokaže postojanje činjenica iz kojih se može opravdano pretpostaviti da se tuženi diskriminatorno ponašao. Tužilac u prvostepenom postupku nije tvrdio niti dokazivao shodno članu 228. ZPP da je tuženi radnju diskriminacije izvršio s obzirom na neko njegovo lično svojstvo stvarno ili pretpostavljeno (pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status itd.), jer nejednako postupanje, pa i ono u oblasti rada, postoji samo ukoliko je razlikovanje napravljeno, odnosno nejednako postupano zbog nekog stvarnog ili pretpostavljenog ličnog svojstva. Tužilac u postupku nije pružio dokaze shodno članu 231. stav 2. ZPP da je tuženi pokrenuo i sproveo disciplinski postupak na opisani način zbog nekog ličnog svojstva kao što su njegovo seksualno opredeljenje ili političko ubeđenje, pa je pozivanje u žalbi na navedena lična svojstva koja se pominju samo u anonimnoj prijavi bez uticaja, imajući u vidu da su radnje koje tužilac označava kao diskriminatorne u postavljenom tužbenom zahtevu, odnose na radnje i propuštanja od strane disciplinske komisije, direktora tuženog i predsednika sindikata, ali ne i na radnje učinjene u anonimnoj prijavi.
S tim u vezi, da bi diskriminacija postojala, nužno je postojanje nekog ličnog svojstva kao uzroka drugačijeg tretmana, pa kako tužilac shodno odredbi člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, nije učinio verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, u smislu člana 2. stav 1. ovog zakona, to teret dokazivanja da usled pokretanja i vođenja disciplinskog postupka na opisani način u tužbenom zahtevu, nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza, nije prešao na tuženog, a tužilac na kome je prema odredbi člana 231. ZPP, bio teret dokazivanja činjenica na kojima zasniva svoj zahtev, tokom trajanja postupka, nije dokazao postojanje uzročne veze između takvog ponašanja tuženog i nekog njegovog ličnog svojstva. Kako postupanje tuženog na opisani način, ni po oceni ovog suda, a suprotno žalbenim navodima tužioca, nije posledica povrede načela jednakosti, odnosno zabrane diskriminacije, to je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, zbog čega je pravilno odbijen kao neosnovan i tužiočev zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime teškog oblika diskriminacije u oblasti rada zbog pretrpljenih duševnih patnji, kako je i odlučio u prvom stavu izreke pobijane presude.
Imajući u vidu da Apelacioni sud nije prihvatio razloge zbog kojih je prvostepeni sud odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca već je u ovoj presudi dao razloge zbog kojih isti nisu osnovani to zbog toga žalbene navode tužioca kojima se osporavaju zaključci prvostepenog suda o hitnosti uzimanja izjave tužioca zbog dolaska inspektora, ocenjuje kao žalbene navode koji nisu bili od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.
Kako nijednim žalbenim navodom nije dovedena u sumnju zakonitost i pravilnost prvostepene presude, Apelacioni sud je shodno odredbi člana 390. ZPP, odlučio kao u stavu 1. izreke ove presude, s tim što je potvrdio i rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu 2. izreke pobijane presude jer je isto pravilno doneto u skladu sa odredbom člana 153. i 154. ZPP.
Primenom odredbe člana 165. stav 1. ZPP, Apelacioni sud je stavom 2. izreke ove presude odlučio o zahtevu tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu naknadi troškove žalbenog postupka , tako što je isti odbio jer tužilac nije uspeo u postupku po žalbi.“
Izvor: Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1-460/23 od 21.02.2023. godine.
