Naknada štete je pravni institut koji obuhvata obavezu jedne strane (dužnika) da drugoj strani (poveriocu) nadoknadi pretrpljenu štetu. Naknada štete može biti materijalna naknada štete (imovinska) i nematerijalna (moralna). Naknada štete se može ostvariti putem sudskog postupka.
Penzija je redovna novčana naknada koju primaju lica (osiguranici) koja su prestale da rade zbog starosti, invaliditeta ili drugih razloga predviđenih zakonom. Sistem penzionog osiguranja obezbeđuje novčane naknade u vidu penzije, koje se finansiraju putem doprinosa, plaćanih tokom radnog veka zaposlenog. Penzije mogu biti: starosna, invalidska, porodična penzija.
Invalidska penzija je novčana, mesečna naknada koju prima osiguranik u slučaju da je pretrpeo potpuni gubitak radne sposobnosti zbog promene zdravstvenog stanja čiji je uzrok profesionalna bolest, povreda na radu, povreda van rada ili bolesti koja se ne može otkloniti lečenjem ili medicinskom rehabilitacijom.
Pitanjima, vezanim za ostvarivanjem prava na penziju, isplatu penzija, bavi se advokat za upravno pravo. Advokat za upravno pravo detaljno informiše klijente o svim pravima i obavezama po osnovu zakona, koji uređuje penzioni sistem. Advokat za upravno pravo podnosi zahteve nadležnim institucija i prateću dokumentaciju, kako bi se ostvarilo pravo na penziju (i invalidsku penziju) i prati postupak do realizacije. Advokat za upravno pravo, u slučaju povrede ma kog oblika prava na penziju, pokreće sudski postupak i zastupa stranke pred sudom u cilju zaštite njihovog najboljeg interesa. Takođe, advokat za upravno pravo podnosi žalbe na presude suda i preduzima druge zakonom dozvoljene radnje nakon nezadovoljavajuće prvostepene presude.
Po presudi Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu – Rev 2755/2020 od 02.06.2021. godine u parnici protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Beograd, Filijala u Valjevu, radi naknade štete (tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati neisplaćeni deo invalidske penzije i privremene naknade za period od 01.01.1994. do 07.01.2011. godine i to razliku isplaćivane do pripadajuće invalidske penzije i privremene naknade u pojedinačno označenim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom), odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5980/19 od 04.12.2019. godine, odbija se kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5980/19 od 04.12.2019. godine u preinačujućem delu. Istom presudom se ne prihvata odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5980/19 od 04.12.2019. godine u delu kojim je odbijena žalba tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj i odbacuje se kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5980/19 od 04.12.2019. godine u delu kojim je odbijena žalba tužioca.
Obrazloženje:
„ Presudom Osnovnog suda u Valjevu P 138/19 od 01.04.2019. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i tuženi obavezan da mu isplati neisplaćeni deo invalidske penzije i privremene naknade za period od 08.01.2011. do 30.11.2013. godine – razliku isplaćivane do pripadajuće invalidske penzije i privremene naknade u pojedinačno označenim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom bliže označeno u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu isplati neisplaćeni deo invalidske penzije i privremene naknade za period od 01.01.1994. do 07.01.2011. godine i to razliku isplaćivane do pripadajuće invalidske penzije i privremene naknade u pojedinačno označenim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom, bliže označeno u tom stavu izreke, kao neosnovan. Stavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 98.052,24 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5980/19 od 04.12.2019. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu na ime duga po osnovu neisplaćenog dela invalidske penzije i privremene naknade za period od 25.12.2012. do 30.11.2013. godine isplati pojedinačno označene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, bliže označeno u izreci, dok je u preostalom delu stava prvog izreke i u drugom stavu izreke prvostepena presuda potvrđena, a žalbe tužioca i tuženog odbijene kao neosnovane. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz trećeg stava izreke prvostepene presude tako što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 136.800,00 dinara. Stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u odbijajućem delu tužbenog zahteva, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP (radi ujednačavanja sudske prakse i tumačenja prava).
Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca u odnosu na preinačujući deo pobijane presude dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Služeni glasnik RS“ broj 72/11 … 55/14), ispitao je u tom delu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi, da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP, s obzirom da je drugostepeni sud ocenio sve bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, a ukazivanje na nedostatak jasnih i dovoljnih razloga na kojima je odluka zasnovana, predstavlja bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP koja nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tog zakona.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu je priznato pravo na invalidnost treće kategorije rešenjem tuženog od 08.09.1992. godine kojim je utvrđena privremena naknada u iznosu od 7.400,00 dinara. Rešenjem tuženog od 18.05.2009. godine tužiocu je priznato pravo na naknadu kao invalidu rada treće kategorije i usklađivanjem iste određen je novi iznos naknade počev od 01.07.1992. godine u iznosu od 10.740,00 dinara, a zatim i za svaki sledeći mesec u odgovarajućim iznosima, a od 01.03.1993. godine u iznosu od 911.101,00 dinar, pri čemu će se isplata novog iznosa naknade vršiti od 01.06.1992. godine uz obavezan obračun isplaćene naknade po rešenjima od 08.09.1992. i od 20.04.1993. godine, koja su ovim rešenjem stavljena van snage. Tužilac je naknadu za invalidnost treće kategorije primao sve do 09.04.2003. godine koja je tada iznosila 11.545,15 dinara, kada je ukinuto pravo na privremenu naknadu a rešenjem tuženog od 24.03.2008. godine tužiocu je priznato pravo na invalidsku penziju u visini od 5.804,88 dinara sa obavezom da tuženi izvrši usklađivanje od 01.07.2003. godine. Usklađivanje se vrši sve dok invalidska penzija ne dostigne visinu ostvarenog prava na privremenu naknadu na dan donošenja rešenja o invalidskoj penziji u iznosu od 11.545,15 dinara. Tužiocu je više puta utvrđena pretplata na osnovu novodonošenih rešenja zbog čega je krajem 2003. godine konstatovana pretplata u iznosu od 65.212,79 dinara i određeno da će se tužiocu odbijati iznosi od po 4.132,50 dinara mesečno počev od 24.12.2013. godine. Veštačenjem je utvrđen odnos privremene naknade koja je prethodno utvrđena u iznosu od 7.400,00 dinara i usklađene naknade u iznosu od 10.740,00 dinara, što predstavlja koeficijent od 45,14% i iz čijeg odnosa se dobija uvećanje koje sledi obračunato u dopunskom nalazu i mišljenju od 30.03.2015. godine. Pored toga utvrđeno je da je rešenjem tuženog od 10.12.2012. godine tužiocu utvrđeno pravo na starosnu penziju od 25.12.2012. godine.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za period od 08.01.2011. do 30.11.2013. godine, a odbio za period od 01.01.1994. zaključno sa 07.01.2011. godine, nalazeći da je potraživanje u tom delu zastarelo.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu za period od 25.12.2012. do 30.11.2013. godine, nalazeći da tužilac posle sticanja prava na starosnu penziju (25.12.2012. godine) nema pravo na invalidsku penziju i pravo na naknadu po osnovu kategorije invalidnosti u smislu člana 227. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. U pogledu potraživanja za period od 01.01.1994. do 07.01.2011. godine, drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda o zastarelosti potraživanja, s obzirom da je do podnošenja tužbe 08.01.2014. godine protekao zastarni rok od 3 godine iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, pa je u tom delu prvostepena presuda potvrđena.
Stanovište drugostepenog suda u preinačujućem delu pobijane presude je pravilno.
Prema odredbi člana 227. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“ broj 34/2003) koji je važio do izmene („Službeni glasnik RS“ broj 75/2014 od 21.07.2014. godine, sa početkom primene od 01.01.2015. godine) pravo na invalidsku penziju iz člana 223. i 225. ovog zakona i pravo na naknadu iz člana 224. ovog zakona, prestaje danom ispunjenja uslova za sticanje prava na starosnu penziju odnosno invalidsku penziju u skladu sa ovim zakonom. S obzirom da je prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiocu kao korisniku prava na privremenu naknadu po osnovu treće kategorije invalidnosti izvršeno prevođenje privremene naknade u invalidsku penziju, a zatim na osnovu rešenja od 10.12.2012. godine utvrđeno pravo na starosnu penziju počev od 25.12.2012. godine, pravilno je stanovište drugostepenog suda da tužilac nakon sticanja prava na starosnu penziju nema pravo na privremenu naknadu, odnosno invalidsku penziju.
Tužilac je tužbenim zahtevom tražio isplatu razlike neisplaćenog dela invalidske penzije i privremene naknade za označeni period, pa kako je pravo na starosnu penziju ostvario od 25.12.2012. godine, to nije bilo osnova za dosuđenje navedenih iznosa na osnovu obračuna privremene naknade i invalidske penzije jer su ta prava prestala u smislu člana 227. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Zbog toga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava u preinačujućem delu pobijane presude.
Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.
Odlučujući o dozvoljenosti revizije u delu pobijane presude kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.
Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).
Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer je pitanje zastarelosti potraživanja koje je predmet tužbenog zahteva dovoljno razjašnjeno u sudskoj praksi. Pravilnost obračuna privremene naknade, odnosno invalidske penzije ocenjuje se u upravnom postupku pred nadležnim organom i u upravnom sporu, a u slučaju nezakonitog i nepravilnog rada u izvršenju tako utvrđene obaveze, sud opšte nadležnosti odlučuje o pravu na naknadu štete. Takva potraživanja zastarevaju u roku iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Tužbeni zahtev se ne odnosi na novčano potraživanje pre 24.01.1994. godine (obezvređeno u uslovima visoke inflacije) u kom slučaju bi se potraživanje zasnivalo na pravnom osnovu neosnovanog obogaćenja i vreme zastarelosti računalo prema opštem zastarnom roku iz člana 371. ZOO. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova odgovaraju i usklađeni su sa važećim tumačenjem prava i u pogledu prekida zastarevanja, a tužilac u reviziji nije pružio dokaz o postojanju različitih odluka u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao u konkretnom slučaju i suprotnom presuđenju sudova, pa nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu ujednačavanja sudske prakse.
Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u tom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba u ovoj parnici podneta je 08.01.2014. godine sa tužbenim zahtevom za isplatu novčanog iznosa od 900.000,00 dinara koji je u podnesku od 07.06.2016. godine povećan na iznos od 1.093.015,03 dinara. Vrednost predmeta spora pobijenog dela iznosi 734.597,47 dinara, što očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, pa je revizija u tom delu nedozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.“
Izvor: Vrhovni kasacioni sud – Rev 2755/2020 od 02.06.2021. godine, Beograd.
