Upravno pravo i upravne radnje su regulisane Zakonom o opštem upravnom postupku. Shodno zakonu, upravni postupak se definiše kao skup pravila koja državni organi i organizacije, organi i organizacije pokrajinske autonomije i organi i organizacije jedinica lokalne samouprave, ustanove, javna preduzeća, posebni organi preko kojih se ostvaruje regulatorna funkcija i pravna i fizička lica kojima su poverena javna ovlašćenja (u daljem tekstu: organi) primenjuju kada postupaju u upravnim stvarima.
Upravna stvar jeste pojedinačna situacija u kojoj organ, neposredno primenjujući zakone, druge propise i opšte akte, pravno ili faktički utiče na položaj stranke tako što donosi upravne akte, donosi garantne akte, zaključuje upravne ugovore, preduzima upravne radnje i pruža javne usluge.
Upravni akt, u smislu zakona, jeste pojedinačni pravni akt kojim organ, neposredno primenjujući propise iz odgovarajuće upravne oblasti, odlučuje o pravu, obavezi ili pravnom interesu stranke, ili o procesnim pitanjima – rešenja i zaključci.
Upravne radnje su materijalni akti organa koji utiču na prava, obaveze ili pravne interese stranaka, kao što su vođenje evidencija, izdavanje uverenja, pružanje informacija, primanje izjava i druge radnje kojima se izvršavaju pravni akti.
Organ protiv čijeg rešenja je blagovremeno pokrenut upravni spor može do okončanja upravnog spora, ako uvažava sve zahteve tužbe, poništiti ili izmeniti svoje rešenje iz razloga zbog kojih bi sud mogao da poništi to rešenje, ako se time ne vređa pravo stranke u upravnom postupku ili trećeg lica.
U upravnim sporovima pravnu pomoć pomaže advokat za upravno pravo, koji pokreće tužbu u ime stranke. Advokat za upravno pravo podnosi svu dokumentaciju, izvodi dokaze i vodi upravni spor. U slučaju da rešenje upravnog suda nije zadovoljavajuće, advokat za upravno pravo može tražiti poništaj rešenja suda, štiteći interese stranke.
Sudska praksa
Upravni sud, Beograd 27 U 21264/22 od 14.09.2023. godine ….rešavajući u upravnom sporu po tužbi tužioca AA iz …, protiv tuženog Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, Beograd, .. radi poništaja rešenja UP II-02/6 broj: 180.02-21/22 od 30.03.2022. godine, u predmetu odlučivanja o zahtevu za donošenje uverenja o visini uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 14.09.2023. godine, doneo je presudu kojom se tužba uvažava, poništava se rešenje Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje UP II-02/6 broj: 180.02-21/22 od 30.03.2022. godine i predmet vraća tuženom organu na ponovno odlučivanje. Takođe se obavezuje tuženi Republički fond za zdravstveno osiguranje, Beograd, da nadoknadi troškove upravnog spora u iznosu od 26.120,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude, sa zakonskom zateznom kamatom počev od isteka roka za dobrovolјno izvršenje, pa do konačne isplate.
Obrazloženje:
“Stavom I dispozitiva osporenog rešenja, odbačena je kao preuranjena žalba tužioca izjavlјena zbog nedonošenja uverenja o visini uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje za period od 01.01.2005. do 31.12.2007. godine, dok je stavom II dispozitiva odbijen zahtev za naknadu troškova postupka na ime sastava zahteva za pokretanje postupka i sastava žalbe, u ukupnom iznosu od 49.500,00 dinara.
Tužbom, podnetom preko punomoćnika Upravnom sudu dana 23.05.2022. godine, uređenom po nalogu suda podneskom od 05.10.2022. godine, tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog navodeći da razlozi dati u obrazloženju rešenja ne upućuju na odluku kakva je data u dispozitivu na koji način je povređena odredba člana 141. stav 4. Zakona o opštem upravnom postupku. Ukazuje da se obratio nadležnoj filijali sa zahtevom za izdavanje uverenja o činjenicama o kojima se vodi službena evidencija i to podacima iz matične evidencije za njega, kao osiguranika, odnosno da je tražio podatke o doprinosima iz člana 34. tačka 16. Zakona o zdravstvenom osiguranju. Ističe da tuženi organ nije imao zakonsko ovlašćenje da odbaci žalbu kao preuranjenu, jer to ne proizlazi iz člana 167. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, na koji se u obrazloženju rešenja pozvao. Pored navedenog, ukoliko je tuženi smatrao da je za postupanje u ovoj upravnoj stvari nadležna poreska uprava, trebalo je da je prosledi tom organu i o tome ga obavesti, a ne da žalbu odbaci. Predlaže da sud donese presudu kojom će uvažiti tužbu, poništiti rešenje tuženog i predmet vratiti tuženom organu na ponovno odlučivanje, te obavezati tuženog na nadoknadu troškova upravnog spora u iznosu od 16.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od isteka roka za dobrovolјno ispunjenje pa do konačne isplate.
Podneskom od 26.07.2023. godine, tužilac je preko punomoćnika istakao da ostaje kod svih navoda iz tužbe i da je pobijano rešenje između ostalog suprotno i sudskoj praksi Upravnog suda, te je u prilog toj činjenici dostavio presudu Upravnog suda 24 U 21319/22 od 27.04.2023. godine. Istim podneskom je, imajući u vidu da je Tarifa o nagradama i naknadama troškova za rad advokata stupila na snagu 03.06.2023. godine, precizirao troškove upravnog spora i to na ime sastava tužbe iznos od 24.750,00 dinara, na ime sastava podneska od 26.07.2023. godine iznos od 12.375,00 dinara, kao i sudsku taksu na tužbu i odluku po odmerenju suda.
Tuženi organ je, u detalјnom odgovoru na tužbu od 14.11.2022. godine, istakao da je nesporno da o traženim činjenicama ne vodi službenu evidenciju, te da je u propisanom roku od 30 dana obavestio tužioca da je za postupanje po njegovom zahtevu nadležna poreska uprava, kojoj je zahtev i prosledio, zbog čega je izjavlјena žalba opravdano odbačena kao preuranjena. Saglasno iznetom, predložio je da sud tužbu odbije kao neosnovanu.
Rešavajući ovaj upravni spor bez održavanja usmene rasprave, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima (“Službeni glasnik RS”, broj 111/09), budući da je predmet spora takav da ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja i ispitujući zakonitost osporenog rešenja u granicama zahteva iz tužbe, u skladu sa odredbama člana 41. stav 1. istog zakona, Upravni sud je ocenom navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta ove upravne stvari, našao da je tužba osnovana.
Iz spisa predmeta i obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je tužilac Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, Filijali za Kolubarski okrug u Valјevu dana 12.02.2022. godine, podneo zahtev za donošenje uverenja o visini uplaćenih doprinosa za zdravstveno osiguranje, za period od 01.01.2005. do 31.12.2007. godine. Kako o podnetom zahtevu prvostepeni organ nije odlučio u zakonom propisanom roku, to je tužilac dana 07.03.2022. godine podneo žalbu zbog povrede odredaba upravnog postupka propisanih članom 29. stav (4) Zakona o opštem upravnom postupku. Tuženi organ je, u postupku po žalbi, utvrdio da je prvostepeni organ odgovorio na zahtev tužioca dopisom 09-02-700-3/22 od 23.02.2022. godine, u kojem ga je obavestio da, na osnovu člana 69. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, kontrolu obračunavanja i plaćanja doprinosa vrši Poreska uprava u skladu sa propisima koji uređuju poreski postupak i poreska administracija. Imajući u vidu navedeno, tuženi organ je utvrdio da je žalba tužioca preuranjena, pa se kao takva odbacuje saglasno članu 167. stav (1) Zakona o opštem upravnom postupku. Odluku o troškovima postupka tuženi je doneo sa pozivom na član 87. stav (3) istog zakona, imajući u vidu da je postupak pokrenut zahtevom stranke.
Odredbom člana 141. stav (4) Zakona o opštem upravnom postupku (“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 18/16, 95/18 – autentično tumačenje) propisano je da obrazloženje mora da bude razumlјivo i da sadrži kratko izlaganje zahteva stranke, činjenično stanje i dokaze na osnovu kojih je ono utvrđeno, razloge koji su bili odlučujući kod ocene svakog dokaza, propise i razloge koji, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, upućuju na odluku iz dispozitiva i razloge zašto nije uvažen neki zahtev ili predlog.
Odredbom člana 167. stav 1. istog zakona propisano je da drugostepeni organ rešenjem odbacuje žalbu koja nije blagovremena, nije dozvolјena, koju je izjavilo neovlašćeno lice ili koja nije uređena u roku koji je organ odredio.
Imajući u vidu navedeno, osnovano tužilac osporava zakonitost rešenja tuženog organa. Naime, po oceni suda, tuženi organ je povredio zakon na štetu tužioca kada je osporenim rešenjem odbacio, kao preuranjenu, njegovu žalbu, izjavlјenu zbog nepostupanja po zahtevu za izdavanje uverenja, sa pozivom na član 167. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. Ovo sa razloga što navedeni član zakona predviđa da se žalba može odbaciti u slučajevima kada se utvrdi da nije blagovremena ili nije dozvolјena, ako ju je izjavilo neovlašćeno lice ili nije uređena u roku koji je organ odredio, ali ne i mogućnost da se žalba odbaci kao preuranjena. Uz navedeno, nejasni su navodi iz obrazloženja osporenog rešenja da se o traženim podacima ne vodi službena evidencija i da je prvostepeni organ obavestio tužioca da je za kontrolu obračunavanja i plaćanja doprinosa nadležna Poreska uprava, zbog čega je žalba preuranjena, na koji način su povređene i odredbe citiranog člana 141. stav (4) Zakona o opštem upravnom postupku. Takođe, ocenjujući zakonitost osporenog rešenja, Upravni sud nalazi da su osporenim rešenjem učinjene i povrede pravila postupka propisane citiranom odredbom člana 141. st. 4. Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, u obrazloženju osporenog rešenja navodi se da je tužilac podneo žalbu dana 07.03.2022. godine, dok iz činjeničnog stanja u spisima predmeta, uvidom u prijemni pečat tuženog proizlazi da je žalba izjavlјena tuženom organu dana 04.03.2022. godine, što obrazloženje čini nerazumlјivim i kontradiktornim stanju u spisima predmeta.
Sa iznetih razloga, nalazeći da su osporenim rešenjem učinjene bitne povrede pravila postupka, čime je povređen zakon na štetu tužioca, Upravni sud je tužbu uvažio i odlučio kao u stavu I dispozitiva ove presude, primenom odredbe člana 40. stav 2. i člana 42. stav 1. Zakona o upravnim sporovima (“Službeni glasnik RS”, br. 111/09), s tim što su primedbe suda iznete u ovoj presudi obavezne za nadležni organ u ponovnom postupku odlučivanja po zahtevu tužioca u smislu odredbe člana 69. stav 2. istog zakona.
Odlučujući o zahtevu tužioca za naknadu troškova upravnog spora Upravni sud je našao da je zahtev osnovan i da je tužilac imao troškove za sastav tužbe od strane advokata, u iznosu od 24.750,00 dinara, koje je sud odmerio saglasno tarifnom broju 44. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata (“Službeni glasnik RS”, broj 43/23), kao i troškove sudske takse za tužbu u iznosu od 390,00 dinara i sudske takse za presudu u iznosu od 980,00 dinara, saglasno Taksenoj tarifi Zakona o sudskim taksama (”Sl.glasnik RS” br.28/94…95/18), ukupno 26.120,00 dinara. Na ovaj iznos, saglasno odredbama člana 277. stav 1, člana 278. i 324. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93, “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelјa i “Sl. Glasnik RS”, br. 18/2020), tužiocu je dosuđena i zakonska zatezna kamata u skladu sa odredbom člana 3. Zakona o zateznoj kamati (“Službeni glasnik RS”, broj 119/12) i to od dana isteka roka za dobrovolјno ispunjenje obaveze, koji u ovom slučaju iznosi 15 dana od dana prijema presude od strane tuženog organa, pa do isplate. Imajući u vidu napred navedeno, odlučeno je kao u stavu II dispozitiva presude, primenom odredaba člana 66, 67. i 74. Zakona o upravnim sporovima (,,Službeni glasnik RS”, br. 111/09) i člana 150. stav 2, 153, 154 i 163. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br.72/11…10/23 – dr. zakon). Sud nije dosudio tužiocu troškove upravnog spora opredelјene za sastav podneska od 26.07.2023. godine, budući da po oceni suda nisu bili nužni.“
Izvor: Presuda u Upravnom sudu dana 14.09.2023.godine, 27 U 21264/22
