Zaveštanje (testament) je uređeni oblik jednostrane, strogo lične i opozive izjave volje za to sposobnog lica, kojom ono određuje raspodelu svoje imovine posle svoje smrti i daje druge izjave i naredbe u vezi sa svojom smrti. Zaveštaočeva namera za sačinjavanje zaveštanja mora biti određena i bezuslovna.
Sva pitanja u vezi zaveštanja su regulisana i uređena Zakonom o nasleđivanju.
Zaveštanje, da bi bilo punovažno, mora biti sastavljeno po obliku i uslovima u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju.
Jedan od oblika zaveštanja je i pismeno zaveštanje pred svedocima. Pismeno zaveštanje pred svedocima (alografski testament) gde ostavilac, koji zna da čita i piše već ima sastavljen testament, ali ga čita i potpisuje u prisustvu dva svedoka, izjavljujući da je sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja, a svedoci se potpisuju na samom zaveštanju. Zakon predviđa da kod je kod pismenog zaveštanja ostavilac pismen, ima sposobnost da testament naglas pročita pred svedocima, način čitanja zaveštaočevog testamenta treba da je jasan, razumljiv i da ukazuje da je to njegova neopoziva poslednja volja, kao i to da testament bude potpisan od strane ostavioca i prisutnih svedoka. Ukoliko su ispunjeni svi navedeni uslovi, testament je punovažan, nije rušljiv ili ništavan pred zakonom.
Ukoliko je reč o pismenom testament, gde je ostavilac pismen (zna i da čita i da piše), a na pismenom testament koji je sačinio nije stavio svojeručni potpis, već otisak prsta, takav testament nije punovažan pred sudom – tretira se kao pismeno naslovljeno kao zaveštanje pred svedocima i smatraće se da iza sebe nije ni ostavio zaveštanje. Svojeručni potpis zaveštaoca kod pismenog zaveštanja pred svedocima predstavlja uslov bez koga se određeno pismeno ne može smatrati zaveštanjem pred svedocima, odnosno svojeručni potpis je “condicio sine qua non” da bi takvo zaveštanje nastalo.
Sastavljanje testamenta i ispunjavanje svih uslova iz Zakona o nasleđivanju kod nasleđivanja su složene pravne kategorije, jer je reč o promeni imovinskopravnog odnosa, te je poželjno angažovati stručno lice koje se bavi svim pitanjima kao što je nasledno pravo – advokat za nasledno pravo. Advokat za nasledno pravo pruža svu neophodnu pravnu pomoć kako pojedincima, tako i porodicama odnosno svim naslednicima u vezi sa procesom nasleđivanja i pitanjima koja proizilaze iz naslednog prava. Advokat za nasledno pravo vrši pravne radnje vezane za testament (sastavljanje, izvršenje i poništaj), postupak proglašenja testamenta, kao i sastavljanje ugovora o poklonu i prateće poreske radnje povodom nasleđivanja, poslovi upravljanja i korišćenja zajedničkih nepokretnih i pokretnih stvari, kao i proglašenje nestalog lica za umrlo i dokazivanje smrti. Advokat za nasledno pravo vodi pravne postupke koji se odnose na ostavinsku raspravu (pokretanje ostavinske rasprave, vođenje ostavinske rasprave pred sudom uz zastupanje stranaka), parnične i druge postupke povodom naslednopravnih odnosa, namirenje potraživanja u ostavinskom postupku. Advokat za nasledno pravo takođe pruža pravne usluge vezane za obezbeđenje zaostavštine, sastavljanje, poništaj i raskid naslednopravnih ugovora (ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o raspodeli imovine za života). U slučaju sporova među naslednicima, advokat za nasledno pravo zastupa stranke pred sudom štiteći njihove najbolje interese.
Primer iz sudske prakse se bavi pitanjem pismenog testamenta i ispunjenosti zakonskih uslova za njegovu pravnu valjanost, posebno vezano za svojeručni potpis pismenog ostavioca.
Apelacioni sud u Beogradu ….u parnici tužilje AA iz …, protiv tuženih BB, VV i GG, svi iz …, radi utvrđenja ništavosti zaveštanja, odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Smederevu P 1701/22 od 25.01.2023. godine, u sednici veća održanoj 24.04.2025. godine, doneo je presudu Gž 4018/23 kojom se preinačuje presuda Osnovnog suda u Smederevu P 1701/22 od 25.01.2023. godine u stavu prvom izreke, tako što se usvaja tužbeni zahtev tužilje AA iz …, pa se utvrđuje da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo pismeno naslovljeno kao zaveštanje pred svedocima od 27.10.2017. godine, testatora DD, bivšeg iz …, što su tuženi BB, VV i GG, svi iz …, dužni da priznaju i trpe. Preinačuje se i rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Osnovnog suda u Smederevu P 1701/22 od 25.01.2023. godine, tako što se obavezuju tuženi BB, VV i GG, svi iz …, da tužilji AA iz … solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 84.800,00 dinara, u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude.
Obrazloženje:
“Pobijanom presudom, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo pismeno naslovljeno kao zaveštanje pred svedocima od 27.10.2017. godine, testatora DD, bivšeg iz …, što su tuženi dužni da priznaju i trpe pod pretnjom prinudnog izvršena.
Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 144.950,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.
Protiv navedene presude, žalbu je blagovremeno izjavila tužilja, pobijajući je u celosti, iz svih zakonom propisanih razloga.
Apelacioni sud u Beogradu je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 386 Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11, sa izmenama i dopunama), pa je ocenio da je žalba tužilje osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačka 1,2,3,5,7 i 9 ZPP, na koje povrede, ovaj sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. DD je sačinio zaveštanje pred svedocima 27.10.2017. godine, kojim je raspolagao svojom imovinom za slučaj smrti, i to tako što je u zaveštanju izjavio da kućni plac sa oko 6,5 ari, koji je deo kompleksa parcela, koji čine katastarske parcele …, … i …, sve KO …, zajedno sa postojećom kućom u ulici …, postojeći pomoćni objekat, koš sa podrumom, nameštaj i druge pokretne stvari, koje se nalaze u domaćinstvu, besplatne akcije i sve njive koje su prethodno popisane u samom zaveštanju, kao i njive koje eventualno nisu popisane, osim … koja je površine od oko 60 ari, ostavlja u nasleđe nakon svoje smrti svom unuku po ćerki VV – BB iz …. Kućni plac, kuću, pomoćni objekat i koš, ostavio je unuku BB pod teretom doživotnog uživanja ostaviočeve ćerke BB i zeta GG. Njivu u … od oko 60 ari ostavio je u nasleđe ćerki VV iz … jer je ona gledala ostaviočevu pokojnu suprugu za života, kao što sada gleda njega. Iz sadržine predmetnog zaveštanja proizilazi da je zaveštanje sačinjeno od strane advokata … iz Smedereva, u njenoj kancelariji, u prisustvu svedoka zaveštanja ĐĐ iz …, EE iz … i ŽŽ iz …, da je testatoru DD zaveštanje glasno pročitano u prisustvu svedoka zaveštanja, koje zaveštanje je priznao kao svoje i na njemu stavio otisak kažiprsta, a advokata … ovlastio da ga potpiše. Na kraju zaveštanja stoje potpisi navedenih svedoka, potpis …, kao i otisak prsta. Zaveštalac sada pok. DD bio je pismen, znao je da čita i piše, što je utvrđeno iz pisanih dokaza na kojima stoji svojeručan potpis DD.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi člana 164, 165, 169 i 170 Zakona o nasleđivanju ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan jer je tužilja tužbenim zahtevom tražila da se utvrdi da je predmetno zaveštanje ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo, pozivajući se na razloge koji nisu zakonom propisani kao razlozi za ništavost zaveštanja, već kao razlozi za rušljivost, odnosno poništaj zaveštanja. Naime, odredbama Zakona o nasleđivanju kojima se uređuje ništavost (članovima 155-163 Zakona) taksativno su nabrojane situacije u kojima je zaveštanje ništavo, dok razlozi koje je tužilja navela u tužbi, i to da pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom, a koji se odnose na pismenost zaveštaoca, njegovu sposobnost da testament naglas pročita, način čitanja zaveštaočevog testamenta, potpisivanje testamenta, ne predstavljaju razloge za ništavost zaveštanja, već razloge zbog kojih bi se eventualno mogla podneti tužba za poništaj rušljivog zaveštanja, što ovde nije slučaj.
Takođe, imajući u vidu da je odredbom člana 161 Zakona o nasleđivanju propisano da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti, to je prvostepeni sud ispitao da li u konkretnom slučaju postoje razlozi za ništavost predmetnog zaveštanja. Prvostepeni sud je ocenio da ni jedan dokaz koji je izveden u toku postupka ne ukazuje da je sadržina predmetnog zaveštanja protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, odnosno da je postojao nedostatak koji se odnosi na zaveštajnu sposobnost sada pokojnog DD, niti da je predmetno zaveštanje eventualno falsifikovano. Utvrdio je i da u konkretnom slučaju nema razloga ni za delimičnu ništavost zaveštanja, odnosno ništavost pojedine odredbe zaveštanja, s obzirom na to da ne postoji nijedan od razloga navedenih u članu 159 i 160 Zakona o nasleđivanju.
Po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje koje se žalbenim navodima tužilje ne dovodi u sumnju, međutim, iako je činjenično stanje pravilno utvrđeno, prvostepena presuda je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, s obzirom da nije primenjena odredba člana 155, u vezi sa članom 83 i članom 85 stav 1 Zakona o nasleđivanju.
Naime, odredbom člana 155 Zakona o nasleđivanju je propisano da je zaveštanje ništavo ako je njegova sadržina protivna prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Odredbom člana 83 Zakona o nasleđivanju propisano je da zaveštanje mora biti sačinjeno u obliku i pod uslovima određenim zakonom, dok je članom 85 stav 1 istog zakona propisano da zaveštalac koji zna da čita i piše, može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismeno svojeručno potpisati. Odredbom stava 2 ovoga člana propisano je da se svedoci istovremeno potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači njihovo svojstvo svedoka.
Odredbom člana 163 istog Zakona, propisano je da se ništavo zaveštanje smatra zaveštanjem koje nikada nije ni bilo sačinjeno.
Prema citiranim zakonskim odredbama, zakonom propisani uslovi za punovažnost pismenog zaveštanja pred svedocima jesu da zaveštalac zna da čita i piše da bi mogao pročitati sačinjeno zaveštanje, zatim mora pred dva svedoka da izjavi da je već sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja, nakon čega se na tom pismenu mora svojeručno potpisati. Svojeručni potpis zaveštaoca kod pismenog zaveštanja pred svedocima predstavlja uslov bez koga se određeno pismeno ne može smatrati zaveštanjem pred svedocima, odnosno svojeručni potpis je “condicio sine qua non” da bi takvo zaveštanje nastalo.
U konkretnom slučaju, zakonom propisani uslovi za punovažnost predmetnog zaveštanja nisu bili ispunjeni jer je iz izvedenih dokaza utvrđeno da sačinjeno pismeno zaveštalac nije svojeručno potpisao, već je na njega stavio otisak prsta. Imajući u vidu da zakon ne predviđa mogućnost bilo kakvog drugačijeg overavanja pismenog zaveštanja pred svedocima, osim svojeručnog potpisa, to u situaciji da zaveštalac iz bilo kog razloga nije mogao da pročita pismeno i/ili se na njemu nije svojeručno potpisao, smatraće se da iza sebe nije ni ostavio zaveštanje.
Naime, uslov da se sačini pismeno zaveštanje pred svedocima jeste da zaveštalac bude u stanju da u trenutku sačinjavanja isprave o zaveštanju istu pročita i potpiše. Stoga, ukoliko zaveštalac, iako zna da čita i da piše, nije u stanju da zaveštanje pročita i potpiše, ne može se koristiti ovim oblikom zaveštanja, ali se može koristiti drugim oblicima, kao što je na primer sudsko zaveštanje, koje predviđa mogućnosti za sačinjavanje zaveštanja u takvim okolnostima.
Kako u konkretnom slučaju nedostaje svojeručni potpis sada pok. DD na ispravi o zaveštanju, to nije ispunjen jedan od uslova za njegovu punovažnost i nikakav razlog ne može biti opravdavajući što zaveštalac to nije učinio. Činjenica da je na predmetnoj ispravi o zaveštanju zaveštalac stavio otisak kažiprsta, a advokata ovlastio da ga potpiše, ne može da konvalidira nedostatak njegovog svojeručnog potpisa, kao zaveštaoca jer kao što je prethodno navedeno, svojeručni potpis je isključivi uslov za nastanak ove vrste zaveštanja.
Zaveštaočev potpis, kao i kod alografskog, odnosno svojeručnog zaveštanja, mora stajati na kraju zaveštanja, što je predostrožnost koja sužava prostor za sporove i deluje preventivno na nesavesna lica, koja bi imala interes da izmene njegovu sadržinu. Ovo iz razloga što zaveštaočev potpis izražava njegovu potvrdu da je baš tekst koji se nalazi iznad potpisa njegova poslednja volja, a taj potpis se mora, po pravilu, sastojati od njegovog imena i prezimena, odnosno on se mora na zaveštanju potpisati onako kako se inače potpisuje u pravnom saobraćaju, a što evidentno nije učinjeno jer je stavljen otisak prsta. Kako sporno pismeno nije svojeručno potpisano, ono nema pravno dejstvo pismenog zaveštanja pred svedocima jer nema dokaza o volji testatora koja se izražava njegovim svojeručnim potpisom, pa sporno pismeno ne predstavlja zaveštanje.
Imajući u vidu navedeno, po nalaženju ovog suda, predmetno zaveštanje je ništavo usled nedostatka svojeručnog potpisa zaveštaoca, kao bitnog elementa za nastanak istog, a koji se ne može nadomestiti stavljanjem otiska prsta na pismenom zaveštanju pred svedocima. Prema tome, u situaciji kada na pismenom zaveštanju pred svedocima izostaje svojeručni potpis zaveštaoca, kao bezuslovan zahtev za punovažnost zaveštanja, ovakav nedostatak bitnog elementa za nastanak zaveštanja ne spada u domen rušljivosti zaveštanja, već vodi ka njegovoj apsolutnoj ništavosti jer se smatra da zaveštanje nikada nije ni nastalo. S obzirom na nedostatak bitnog elementa za nastanak zaveštanja, zaključak drugostepenog suda je da je zahtev za utvrđenje ništavosti spornog zaveštanja osnovan.
Na osnovu izloženog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu primenom člana 394 tačka 4 ZPP i odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.
Kako je preinačena prvostepena presuda, to je preinačena i odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke presude i u smislu člana 165 stav 2 ZPP odlučio o troškovima postupka. U skladu sa odredbama člana 153, 154 i 163 ZPP obavezao je tužene da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka koji predstavljaju potrebne izdatke tužilje za vođenje ove parnice, pa je tužilji dosuđena naknada troškova za sastav žalbe u iznosu od 18.000,00 dinara, za zastupanje na šest održanih ročišta iznos od po 10.500,00 dinara, kao i za taksu na tužbu i odluku suda u iznosu od po 1.900,00 dinara, što ukupno iznosi 84.800,00 dinara, koji troškovi su odmereni prema važećoj Advokatskoj tarifi i Taksenoj tarifi Zakona o sudskim taksama, po opredeljenom zahtevu tužilje.
Iz navedenih razloga, Apelacioni sud u Beogradu je preinačio rešenje o troškovima parničnog postupka primenom odredbe člana 401 tačka 3 ZPP i odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.”
Izvor: Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 4018/23 od 24.4.2025. godine.
