Prava i obaveze zaposlenog uređena su Zakonom o radu. Zakonodavac je predvideo mogućnost da zaposleni bude premešten na drugo radno mesto shodno potrebama poslodavca, a u skladu sa Zakonom o radu. U praksi je česta situacija da se premeštaj zaposlenog vrši na način koji nije zakonit, te se kao posledica toga javljaju tužbe u vezi povrede prava zaposlenih.
U slučaju podnošenja tužbe zaposlenog u cilju zaštite prava koja mu zakonom pripadaju, adekvatnu pravnu pomoć može pružiti advokat za radno pravo. Advokat za radno pravo tumači zakonske odredbe, konsultuje zaposlenog i pokreće tužbu protiv poslodavca. Advokat za radno pravo zastupa zaposlenog tokom tužbenog postupka, obezbeđujući sve relevantne dokaze u njegovu korist. Advokat za radno pravo vrši pravno savetovanje zaposlenih iz oblasti poreskog prava, kao bitnog elementa kod izbora poreski optimalne politike zarada, kao i prava na godišnji odmor. Advokat za radno pravo pruža svim zaposlenima i pravne sluge kod naplate zaostalih potraživanja po osnovu zarada i drugih primanja iz radnog odnosa.
Primer iz sudske prakse:
„Zaposleni ima pravo da odbije da radi na određenim poslovima ako mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje.
Iz obrazloženja:
Međutim, u postupku donošenja ožalbene presude, činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno. Naime, prema odredbi člana 58 Zakona o zaštiti na radu („Službeni glasnik RS” br.42/91…propis tada važeći) radnik ima pravo da odbije da radi kad smatra da mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje zbog toga što nisu sprovedene propisane mere zaštite na radu, sve dok se ne sprovedu odgovarajuće mere, a prema odredbi člana 59 stav 1 propisano je da kada radnik odbije da radi zbog toga što smatra da mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje, a preduzeće smatra da postupak radnika nije opravdan, dužno je da odmah izvesti nadležnu inspekciju. Dalje je odredbom člana 114 Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove Republike Srbije propisano da se zaposlenom ne može otkazati ugovor o radu ako odbije da radi, jer mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje zbog toga što nisu sprovedene posebne mere zaštite na radu.
Zaposleni ne može biti odgovoran za povredu radne discipline i povredu radne obaveze koju je učinio kao postoje okolnosti koje isključuju njegovu odgovornost.
Poštujući ove pravne norme, bilo je nužno utvrditi da li je bila obavezna vakcinacija radi obavljanja poslova specijaliste interne medicine u Službi za kućno lečenje. U odnosu na ovu okolnost, prvostepeni sud navodi da je iz iskaza svedoka S. utvrđeno da su svi zaposleni u službi kućnog lečenja morali biti vakcinisani, odnosno da je njima koji su radili u kućnom lečenju rečeno da moraju biti vakcinisani. Međutim, u odnosu na ovu okolnost postoji suprotno utvrđenje. Naime, prema odgovoru na prijavu Sektora za sanitarni nadzor odeljenja u B. broj 530-02-5900/2010-04 od 11.06.2010. godine, vakcinacija protiv hepatitisa B sprovodi se kod svih lica u zdravstvenim i drugim ustanovama koji u obavljanju svojih poslova dolaze u neposredan kontakt sa inficiranim licima i infektivnim materijalnom (krv, sekreti).
Radi toga, bilo je nužno utvrditi da li izvršioci na poslovima na koje je tužilja premeštena dolaze u kontakt sa naznačenim materijalom ili ne. Na sve ovo je ukazala žalba tužene ukazujući osnovano na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 1 u vezi člana 8 ZPP, a ovo i sa razloga što je u postupku donošenja ožalbene presude u prisustvu naznačenih činjeničnih utvrđenja izostala i ocena dokaza.„
Izvor: presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 br. 4324/13 od 03. jula 2013. godine
