U skladu sa Ustavom Republike Srbije vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima. Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.
Prema Ustavu vlast se deli na:
- zakonodavnu,
- izvršnu,
- sudsku.
Podela vlasti je koncept raspodele nadležnosti između tri grane vlati – zakonodavne, izvršne i sudske, kako bi se sprečilo da pojedinac ili grupa ljudi donosi zakone, odlučuje o njihovoj primeni i na osnovu njih i sudi.
Bez podele vlasti bi postojala neograničena i nekontrolisana moć u jednom organu vlasti. Suština podele vlasti je da se osigura načelo demokratičnosti društva.
Odnos ove tri grane vlasti se zasniva na međusobnom proveravanju i ravnoteži, a sudska vlast je nezavisna u odnosu na ostale.
Zakonodavna vlast ima ovlašćenja za donošenje zakona (Narodna skupština), izvršna vlast je zadužena za izvršavanje i upravljanje po donetim zakonima (Vlada i predsednik države), dok sudska vlast ima nadležnost da rešava sporove (sudovi).
Nadležnosti zakonodavne vlasti su da: usvaja ustav i odlučuje o njegovoj promeni, donosi zakone (uključujući poreze i budžet), bira izvršnu vlast, kontroliše izvršnu vlast (kroz poslanička pitanja, usvajanjem ili neusvajanjem budžeta), odlučuje o promeni granica, ratu i miru, potvrđuje međunarodne ugovore itd.
Nadležnosti izvršne vlasti su da: vodi politiku države i izvršava zakone i propise, donosi svakodnevne odluke radi izvršavanja zakona i neposredno ih sprovodi, predlaže skupštini zakone i druge propise, podnosi skupštini na potvrdu budžet, obrazuje stručne i druge službe za ostvarivanje svojih nadležnosti, vrši nadzor nad radom ministarstava i drugih organa uprave.
Nadležnosti sudske vlasti je da štiti slobode i prava građana, obezbeđuje ustavnost i zakonitost, rešava sporove stranaka u sporu, sudi prekršiocima zakona.
Podela vlasti i nadležnosti ima za cilj uspostavljanje ravnoteže između njih, što znači da određena vlast ne sme na sebe da preuzima ovlašćenje drugih vlasti, ali je isto tako u obavezi da štiti i brani ovlašćenja koja ona ima od uplitanja i pokušaja preuzimanja ovlašćenja od druge dve grane vlasti. Na ovaj način je regulisana provera i kontrola drugih vlasti i osigurava njihovo ograničavanje samo na svoja ovlašćenja i nadležnosti.
Kontrola vlasti je tako uređena da Skupština kontroliše vladu samom činjenicom da je bira i razrešava, dok predsednik, pored funkcije predstavljanja države u inostranstvu, je i elemenat ravnoteže vlasti – predsednik potpisuje izglasan zakon u Skupštini i time proglašava važećim, ali može i da ga ne potpiše i vrati Skupštini na ponovno glasanje (on na taj način vrši kontrolu zakonodavne vlasti). Predsednik takođe ima ovlašćenje da traži od Vlade objašnjenje pojedinih njenih odluka, čime vrši kontrolu izvršne vlasti. Zakonodavna vlast ima pravo da pokrene smenjivanje predsednika ukoliko smatra da je prekršio Ustav.
Specifičan vid kontrole sve tri grane vlasti predstavlja ustavni sud. Ustavni sud, u okviru svoje nadležnosti, ima i ovlašćenje da kontroliše odluke svih drugih organa vlasti u pogledu njihove saglasnosti sa Ustavom i zakonima i time ih drži u granicama njihovih nadležnosti.
Posebne nadležnosti ustavnog suda kao čuvara ustavnosti i zakonitosti: odlučuje o saglasnosti zakona i drugih propisa sa Ustavom (kontrola akata zakonodavne i izvršne vlasti), odlučuje o sukobu nadležnosti između organa, tumači Ustav.
