Suđenje u razumnom roku u Republici Srbiji regulisano je Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Ovim zakonom se uređuje zaštita prava svakog pojedinca, fizičkog i pravnog lica, prava na suđenje u razumnom roku. Osnovna svrha Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je pružanje sudske zaštite prava na suđenje u razumnom roku, kako bi se sprečila povreda ovog prava, što uključuje i istražni postupak, koji u krivičnom postupku sprovodi javni tužilac. Pravo na suđenje u razumnom roku obezbeđuje efikasnu pravdu jednaku za sve, kao i zaštitu građana jedne zemlje od pravne nesigurnosti i zloupotreba.
Pored Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pravo garantuju i Ustav, Evropska konvencija o ljudskim pravima i Zakoni o parničnom i krivičnom postupku.
Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku se ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.
Pravo na suđenje u razumnom roku je pravo koje podrazumeva da svaki sudski postupak mora biti okončan u razumnom vremenskom periodu, bez nepotrebnog odlaganja, čime se osigurava pravna sigurnost i efikasnost sudstva.
Pravo na suđenje u razumnom roku podrazumeva da:
• svako ima pravo na zaštitu u sudskom postupku tj. svako ima pravo da zahteva da sud postupa bez nepotrebnog odlaganja,
• stranka ima pravo da podnosi pravne lekove, i to: prigovor predsedniku suda, zahtev za utvrđenje povrede prava, kao i zahtev za pravičnu naknadu zbog predugog trajanja postupka,
• postoji odgovornost države, te ako sud neopravdano odugovlači postupak, država može biti obavezana da isplati odštetu.
Samo trajanje „razumnog roka“ nije zakonski decidno definisano, kao efikasan rok, već se on određuje na osnovu više faktora:
• složenosti predmeta (kod postupka koji je teži i zahtevan, složeniji, obiman rok će trajati duže),
• kakvo je postupanje stranaka i suda (u slučaju da stranke ili sud odugovlače postupak, to može biti od uticaja na procenu),
• važnosti predmeta za stranku u postupku (u porodičnim ili radnim sporovima sudska presuda treba da je doneta u kraćem roku u odnosu na druge predmete spora),
• postupanje nadležnih organa (ukoliko ne neophodno da sud i druge institucije preduzmu sve potrebne radnje, očekuje se da one budu bez nepotrebnog odugovlačenja).
Zakon dozvoljava stranci da preduzme određene zakonsko-pravne radnje u slučaju da sumnja da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Ukoliko stranka smatra da njen postupak predugo traje, dozvoljeno je:
1. podnošenje pritužbe predsedniku suda, kojom se traži ubrzanje sudskog postupka,
2. podnošenje zahteva za ubrzanje postupka, na osnovu kojih sud može da odredi rok za preduzimanje svih procesnih radnji,
3. podnošenje tužbe za naknadu štete je zakonska mogućnost stranke da, ako je postupak trajao nerazumno dugo, može da tražiti odštetu pred domaćim sudom ili Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
Kada se utvrdi da je pošlo do kršenja prava na suđenje u razumnom roku, nastupaju posledice, takve da stranka može dobiti naknadu nematerijalne štete zbog dužine trajanja postupka ili se sud obavezuje da preduzme mere za ubrzanje postupka. Krajnja posledica je odgovornost države pred međunarodnim sudovima zbog kršenja prava na suđenje u razumnom roku.
