Ovlašćenja javnog tužilaštva su definisana Zakonom o javnom tužilaštvu, po kojem javni tužilac „goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti“. Kako bi štitili zakonitost, javno tužilaštvo (javni tužilac) ima zakonska prava da interveniše i u oblasti građanskog prava, a time i u parničnom postupku.
Intervencija odnosno učešće javnog tužioca u parničnom postupku je uređena i definisana Zakonom o parničnom postupku.
Javni tužilac, kao državni organ, učestvuje u parničnom postupku samo u izuzetnim situacijama
odnosno ukoliko dođe do povrede prinudnih propisa ili javnog interesa.
Shodno Zakonu o parničnom postupku, učešće javnog tužioca u parnici je određeno tako da:
– javni tužilac može da učestvuje u parnici u skladu sa posebnim zakonom,
– javni tužilac, koji na osnovu zakonskog ovlašćenja, učestvuje u parnici koja teče među drugim licima, je ovlašćen da u granicama tužbenog zahteva predlaže da se utvrde i činjenice koje stranke nisu navele, izvedu dokazi koje stranke nisu predložile i može da izjavljuje pravne lekove,
– svoje učestvovanje u postupku prijavljuje podneskom sudu pred kojim teče parnica među drugim licima.
Ako smatra da postoje zakonski uslovi za učestvovanje javnog tužioca u parnici i da je njegovo učestvovanje potrebno, sud o tome obaveštava nadležnog javnog tužioca i određuje mu rok u kome može da prijavi svoje učestvovanje. Dok taj rok ne protekne, sud će da zastane sa postupkom, ali javni tužilac može i po proteku tog roka da se koristi svojim pravom u skladu sa zakonom.
Sud poziva javnog tužioca koji učestvuje u parnici na ročišta i dostavlja mu sve odluke protiv kojih je dozvoljen pravni lek.
Javni tužilac, prema Zakonu o parničnom postupku, ima pravo da podnese Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu.
