Krivično pravo je pravo koje je zasnovano na zakonu, a u domaćem zakonodavstvu osnovni elementi krivičnog prava (krivično delo, krivična odgovornost i krivična sankcija) su uređeni i regulisani Krivičnim zakonikom.
Za počinioca krivičnog dela odluka o kazni je od velikog značaja jer je rezultat krivičnog postupka. Odluka o kazni je takođe važna i za društvo u celini zbog same funkcije koju ima.
Odluka o kazni podrazumeva prethodno odmeravanje kazne, kao dela krivičnog postupka u kom se vrši određivanje vrste i visine kazne za učinioca krivičnog dela.
Odmeravanje kazne u domaćem zakonodavstvu je definisano Krivičnim zakonikom i to tako da:
sud, učiniocu krivičnog dela, odmerava kaznu u granicama koje su zakonom propisane za počinjeno krivično delo, imajući u vidu svrhu kažnjavanja i uzimajući u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude manja ili veća (olakšavajuće i otežavajuće okolnosti kao okolnosti koje su van bića krivičnog dela i jedan su od osnovnih kriterijuma za odmeravanje kazne), pri odmeravanju novčane kazne sud posebno uzima u obzir i imovno stanje učinioca, okolnost koja je obeležje krivičnog dela ne može se uzeti u obzir i kao otežavajuća ili olakšavajuća okolnost, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela ili određenog oblika krivičnog dela ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo jedna je dovoljna za postojanje težeg, odnosno lakšeg oblika krivičnog dela.
U slučaju činjenja krivičnog dela pokreće se krivični postupak, a lice protiv koga je pokrenut krivični postupak stiče procesni subjektivitet okrivljenog.
Okrivljeni je ono fizičko lice koje je ovlašćeni javni ili privatni tužilac izveo pred sud, kako bi se utvrdilo:
– da li je to lice izvršio krivično delo,
– da li je lice koje je steklo subjektivitet okrivljenog krivo,
– da li postoje uslovi da mu bude izrečena krivična sankcija predviđena zakonom u slučaju postojanja krivice.
Za okrivljenog se vezuje niz prava i dužnosti koje određuju njegov procesni položaj.
Najvažnije pravo koja pripadaju okrivljenom u krivičnom postupku, definisano Zakonikom o krivičnom postupku, svrstava se u red osnovnih ljudskih prava – pravo na odbranu.
Okrivljeni ima pravo na odbranu u krivičnom postupku čak i u slučaju kada je okrivljeni nesumnjivo kriv, jer se time sprečava nepovoljniji postupak i nepovoljnija odluka od onih koje zakon predviđa (postojanje olakšavajućih i ublažavajućih okolnosti). Okrivljeni može da se brani sam ili da angažuje branioca. Prava koja takođe pripadaju okrivljenom su: da mu bude nepristrasno suđeno, pravično i u razumnom roku, da mu bude postavljen branilac po službenoj dužnosti na teret budžeta, ako nije u mogućnosti da ga plati sam. Dužnosti okrivljenog su: da se upusti u krivični postupak, da se odaziva pozivu organa postupka, da organ postupka i sud obavesti o promeni i nameri da promeni adresu prebivališta ili boravišta.
Okrivljeni ima pravo da angažuje advokata za odbranu u krivičnom postupku, kako bi advokat za odbranu u krivičnom postupku preduzeo sve pravne radnje usmerena na pobijanje optužbe u celini ili delimično. Angažovanje advokata za odbranu u krivičnom postupku je posledica samog položaja koji ima okrivljeni u krivičnom postupku – izložen je napadu tužioca, koji može biti potpuno ili delimično neosnovan. Advokat za odbranu u krivičnom postupku ima i dodatnu funkciju koja se odnosi na zaštitu interesa društvene zajednice, kako nevina lica u krivičnom postupku ne bi bila neosnovano osuđena, a stvarni krivci izbegli zakonsku sankciju odnosno krivičnu odgovornost i propisanu kaznu za učinjeno krivično delo.
Branilac, u krivičnom postupku, je advokat za odbranu u krivičnom postupku, kao jedino lice koje okrivljeni može angažovati u cilju svoje zaštite. Izuzetak od ovog pravila je predviđen samim Zakonikom da advokatski pripravnik može zameniti advokata za odbranu krivičnom postupku kod koga obavlja pripravničku vežbu u postupku za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do 5 godina.
Branilac ne može biti: saokrivljeni, oštećeni, bračni drug oštećenog ili tužioca, lice koje je na glavni pretres pozvano kao svedok (osim u slučaju ako je sam isključen kao svedok ili je oslobođen dužnosti svedočenja) zatim, lice koje je u istom predmetu vršilo funkciju sudije ili javnog tužioca ili službenog lica policije ili preduzimalo radnje u predkrivičnom postupku. Advokat za odbranu u krivičnom postupku mora imati pismeno punomoćje od strane okrivljenog Okrivljeni može da ima vise branilaca odnosno advokata za odbranu u krivičnom postupku.
Advokat za odbranu u krivičnom postupku odnosno branilac okrivljenog ima svoja prava predviđena zakonom:
– da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz protiv okrivljenog,
– da pismeno i usmeno komunicira sa okrivljenim kada je on pritvoren (advokat za odbranu u krivičnom postupku ima pravo da posećuje okrivljenog u pritvoru i razgovara sa okrivljenim bez prisustva drugih lica),
– na poverljiv razgovor sa osumnjičenim koji je lišen slobode i pre nego što je saslušan,
– da prisustvuje saslušanju okrivljenog čak i u slučajevima kao što su odbrana i bezbednost zemlje (ustavno pravo za koje nije predviđena nikakva mogućnost ograničenja),
– da prisustvuje uviđaju, saslušanju saokrivljenog, ispitivanju veštaka, pretresanju stana.
U toku postupka odbrane okrivljenog, advokat za odbranu u krivičnom postupku odnosno branilac, prikuplja dokaze za odbranu okrivljenog i predlaže javnom tužiocu i sudu izvođenje prikupljenih dokaza. Kako je osnova Zakonika takva da postoji pretpostavka da se optuženi ima smatrati nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom sudskom odlukom, dokazivanje nevinosti je pravovaljano moguće angažovanjem advokata za odbranu u krivičnom postupku.
