Ugovor o doživotnom izdržavanju je, u svim svojim elementima, regulisan Zakonom o nasleđivanju. Ugovor o doživotnom izdržavanju je naslednopravni ugovor kojim se primalac izdržavanja obavezuje da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili nekih prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da primaoca izdržavanja, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga sahrani posle smrti.
U advokatskoj praksi primalac izdržavanja, po Ugovoru o doživotnom izdržavanju, je najčešće staro i bolesno lice, koje nije u mogućnosti da se samo o sebi stara, dok se u svojstvu davaoca izdržavanja najčešće javlja mlađe fizičko lice koje se obavezuje da će se doživotno starati o primaocu izdržavanja i sahraniti ga nakon smrti. Davalac izdržavanja može biti i fizičko ili pravno lice, koje se u okviru svog zanimanja ili delatnosti stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice), te u tom slučaju zaključenju Ugovora o doživotnom izdržavanju prethodi dobijanje saglasnosti nadležnog organa starateljstva. Ukoliko je davalac izdržavanja staro i bolesno lice, advokat za ostavinu preporučuje da se izvrši veštačenje sposobnosti za rasuđivanje od strane psihijatra – sudskog veštaka.
Ugovor o doživotnom izdržavanju:
– je strogo formalni pravni posao,
– podrazumeva postojanje saglasne izjave volja između dve ugovorne strane,
– mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od strane javnog beležnika.
Advokat za ostavinu sastavlja Ugovor o doživotnom izdržavanju, koji mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Advokat za ostavinu naglašava da prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora kod javnog beležnika, imovina koja je predmet Ugovor o doživotnom izdržavanju, ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da se njome ne mogu namiriti njegovi nužni naslednici, o čemu se stavljaju napomene u klauzuli o potvrđivanju. Bez pomenute klauzule, ugovor se smatra ništavnim.
Stvari ili prava, koja se mogu preneti na davaoca izdržavanja, mogu biti samo ona koja su postojeća u trenutku zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju. Imovina, koja je predmet o Ugovora o doživotnom izdržavanju, ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i njome ne mogu biti namireni nužni naslednici.
Pojam izdržavanja je takođe zakonom jasno definisan kao: ”Ako što drugo nije ugovoreno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe.” Izdržavanje ne podrazumeva samo materijalne činidbe, već i moralne obaveze davaoca izdržavanja. Moralne obaveze podrazumevaju negu, staranje i brigu o primaočevoj ličnosti i lične usluge davaoca izdržavanja, a koje su uslovljene socijalnim i kulturnim potrebama i načinom života primaoca izdržavanja pre zaključenja Ugovora o doživotnom izdržavanju. Materijalne činidbe se mogu izvršavati i preko trećih lica, dok se moralne obaveze moraju izvršavati ličnim kontaktom davaoca i primaoca izdržavanja. Ako je Ugovor o doživotnom izdržavanju sačinjen tako da podrazumeva izdržavanje više lica, svako od tih lica ima svoje zasebno pravo na davanja i činjenja po ugovoru.
Nakon smrti primaoca izdržavanja, čest je slučaj da Ugovor o doživotnom izdržavanju koji je on potpisao, bude predmet sudskog spora. Sudska praksa je pokazala da se u takvim situacijama najviše vodi računa o primaocu izdržavanja, kao slabije ugovorne strane. Pitanja, koja se posebno razmatraju tada, su:
1. svrhe zaključivanja ugovora o doživotnom izdržavanju, koja ne podrazumeva samo materijalna davanja od strane davaoca, već i ispunjenje obaveze nege, brige i porodične i socijalne dimenzije odnosa ugovorenih strana;
2. obaveze kontinuiranog davanja izdržavanja od trenutka zaključenja ugovora do smrti primaoca izdržavanja;
3. neizvesnosti (aleatornosti) ugovorne obaveze davaoca izdržavanja, što podrazumeva nemogućnost da se unapred odredi srazmera uzajamnih davanja između davaoca i primaoca izdržavanja, kao što su visina troškova i koristi od predmeta ugovora koji primalac ostavlja, a sve zbog nemogućnosti da se, prilikom potpisivanja ugovora, zna okolnost kao što je dužina života primaoca izdržavanja;
4. neprenosivosti obaveze davaoca izdržavanja na treće lice, jer primalac izdržavanja zaključuje Ugovor o doživotnom izdržavanju sa konkretnom osobom upravo zbog njenih ličnih osobina, očekujući da će se davalac izdržavanja na pravi način starati o njemu u slučaju bolesti i starosti;
5. ništavosti ugovora ako je davalac izdržavanja lice koje se u okviru svog zanimanja stara o primaocu izdržavanja, a prethodno nije pribavio saglasnost organa starateljstva;
6. mogućnosti primaoca izdržavanja da raspolaže imovinom koja je predmet Ugovora o doživotnom izdržavanju za vreme trajanja ugovora, kako bi se zaštitio interes primaoca izdržavanja, koji je vlasnik svoje imovine sve do svoje smrti.
Česta pojava je da se Ugovorom o izdržavanju na posredan način isključuju iz nasledstva zakonski naslednici imovine i prava primaoca izdržavanja, što je još jedan od razloga sudskih sporova vezanih za ovu vrstu ugovora. Naslednici, u ovim okolnostima, smatraju da primalac izdržavanja nije bio sposoban da rasuđuje u trenutku potpisivanja Ugovora o doživotnom izdržavanju ili da davalac izdržavanja nije postupao sa najboljim namerama.
U advokatskoj praksi je poznato da je relativno teško poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju nakon smrti primaoca izdržavanja, naročito ako je prilikom zaključenja ugovora pribavljen nalaz i mišljenje sudskog veštaka.
Ali raskid ugovora je relativno čest predmet sporova jer ostvarivanje obaveza od strane davaoca izdržavanja predviđenih Ugovorom o doživotnom izdržavanju prema primaocu izdržavanja može biti razlog raskida Ugovora o doživotnom izdržavanju. U slučaju raskida ove vrste ugovora, advokat za ostavinu podnosi tužbu za raskid ugovora zbog poremećenih odnosa među ugovorenim stranama, a primalac izdržavanja obavezan je dati naknadu davaocu izdržavanja za primljena davanja i usluge u vremenu do raskida ugovora.
