Radno pravo, kao pravna disciplina, se bavi pitanjima prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa tj. radnim odnosima, koji se uređuju ugovorom o radu. Ugovor o radu je ugovor kojim se zasniva radni odnos između poslodavca i zaposlenog, a kojim se detaljno regulišu njihova međusobna prava i obaveze. Na ugovor o radu se primenjuju norme radnog prava, regulisan je posebnim zakonskim normama, od kojih se kao opšti zakonski propis primenjuje Zakon o radu.
Poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu samo u skladu sa zakonskim odredbama, među kojima je i mogućnost otkaza i onom zaposlenom, koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze ili ne poštuje radnu discipline.
Radna disciplina predstavlja skup pravila, normi i ponašanja određenih od strane poslodavac i zakonodavca, koje zaposleni treba da poštuju na radnom mestu, kako bi posao bio obavljen efikasno, odgovorno i u skladu sa očekivanjima poslodavca. Radna disciplina obuhvata: tačnost, poštovanje radnog vremena, izvršavanje radnih zadataka, poštovanje hijerarhije, saradnju sa kolegama, odgovorno korišćenje resursa i pridržavanje etičkih standarda. Nepoštovanje radne discipline može dovesti do opomena, sankcija ili otkaza.
Zakonodavac je predvideo i određene mere za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radnih obaveza. Poslodavac može, prema članu 179. Zakona o radu, zaposlenom, kod kog smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili da povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline, nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos, umesto otkaza ugovora o radu, izrekne mere za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radnih obaveza.
Mere za nepoštovanje radne discipline, odnosno povredu radnih obaveza, koje poslodavac može izreći zaposlenom su (članu 179 a Zakona o radu):
• privremeno udaljenje sa rada bez naknade zarade, u trajanju od jednog do 15 radnih dana;
• novčanu kaznu u visini do 20% osnovne zarade zaposlenog za mesec u kome je novčana kazna izrečena, u trajanju do tri meseca, koja se izvršava obustavom od zarade, na osnovu rešenja poslodavca o izrečenoj meri;
• opomenu sa najavom otkaza u kojoj se navodi da će poslodavac zaposlenom otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja, ako u narednom roku od šest meseci učini istu povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline.
Izricanje neke od propisanih mera, umesto otkaza zaposlenom, je moguće kada je zaposleni izvršio radnju kojom je povredio radnu obavezu, odnosno prekršio radnu disciplinu i prekoračio svoja ovlašćenja i da je kod njega postojala svest takvog postupanja.
U slučaju nepoštovanja pravnih normi od strane poslodavca, a u vezi radnih obaveza, kršenja radne discipline, te neadekvatno korišćenja zakonskih odredbi kao okolnosti za otkaz ugovora o radu, zaposleni ima pravo pokrenuti radni spor.
Značajnu ulogu u radnom sporu ima advokat za radno pravo. Advokat za radno pravo pruža pravnu pomoć i zastupa zaposlenog u postupcima protiv poslodavca. Advokat za radno pregleda dokumentaciju, koju poseduje zaposleni – advokat za radno pravo vrši analizu ugovora o radu, pravilnika, odluke o otkazu, disciplinske mere i druge dokumente od značaja za definisanje prava i obaveza zaposlenog kod poslodavca. Pre sudskog spora, advokat za radno pravo, prvo pokušava da postigne sporazumno rešenje (medijacija), kako bi izbegao sudski postupak. Nadalje, advokat za radno pravo brani interese zaposlenog u radnom sporu pred nadležnim sudom ili inspekcijom rada, piše prigovore, žalbe, tužbe i druge pravne podneske, pri tom braneći interese zaposlenog u radnom sporu pred nadležnim sudom ili inspekcijom rada. Ukoliko zaposleni ima neisplaćene zarade, naknade ili druga potraživanja, advokat za radno pravo pomaže u njihovom ostvarivanju. Advokat za radno pravo ima osnovi zadatak i cilj da zaštiti prava zaposlenog i osigura mu pravičnu naknadu ili povratak na posao, u zavisnosti od konkretne okolnosti.
Primer sudske prakse se bavi primenom kršenjem radne discipline i merama koje prethode otkazu usled kršenja radnih obaveza i radne discipline. Apelacioni sud u Kragujevcu u parnici tužioca „AA“ protiv tuženog JKP „Šumadija“ DOO radi poništaja rešenja, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P1-606/24 od 09.07.2024. godine, u sednici veća, doneo je presudu (Gž1-1738/24 od 08.10.2024.godine), kojom se odbija kao neosnovana žalba tuženog JKP „Šumadija“ DOO i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1-606/24 od 09.07.2024. godine. Radni spor je vođen povodom odredbi, kojima je tuženi tužiocu umesto otkaza ugovora o radu, izrekao meru predviđenu odredbom 179 a Zakona o radu.
Obrazloženje:
„Pobijanom presudom, stavom 1. izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je rešenje tuženog o izricanju opomene sa najavom otkaza zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline broj 488 od 25.02.2019.godine poništeno kao nezakonito. Stavom 2. izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 237.375,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke o troškovima do isplate.
Protiv prvostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu pobijajući je zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 386. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i dr.) i u granicama navoda žalbe, Apelacioni sud je utvrdio da žalba nije osnovana.
U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačke 1 do 3, 5, 7. i 9. ZPP, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz tačke 12 navedene zakonske odredbe, na koju se žalbom neosnovano ukazuje, jer je izreka presude jasna i razumljiva, ne protivreči sama sebi, a ni razlozima presude, presuda sadrži jasne razloge o bitnim činjenicama koji ne protivreče međusobno ni stanju u spisu predmeta, tako da, suprotno žalbenim navodima, nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.
Neosnovano tuženi u žalbi navodi da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 426 stav 1 tačka 12 ZPP, ističući da nisu bili ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka predviđeni navedenom odredbom, te da je zbog toga predlog za ponavljanje postupka neosnovan, a sa razloga što u ovoj pravnoj stvari ponavljanja postupka, odnosno navedenog predloga, nije ni bilo.
Navodima žalbe tuženog da je sud pogrešno ocenio iskaz tužioca i svedoka “BB”, ukazuje se da je pobijana presuda doneta uz bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP. Po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je suprotno žalbenim navodima, pravilno primenio navedenu normu procesnog prava i na osnovu ocene svih izvedenih dokaza, pa i iskaza svedoka “BB” i tužioca saslušanog kao parnične stranke, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka, odlučio po svom uverenju koje je činjenice uzeo kao dokazane.
Navod žalbe tuženog da osporenim rešenjem nisu povređena prava tužioca kao zaposlenog, da mu nije umanjena zarada, niti je udaljen sa rada i da tužilac nema pravni interes za podnošenje tužbe, te da je tužbu u smislu člana 294. stav 1. tačka 6. ZPP trebalo odbaciti, nije osnovan. Ovo iz razloga što je suprotno navodu žalbe, osporenim rešenjem tuženog utvrđena disciplinska odgovornost tužioca i izrečena mu je samostalna mera –opomena sa najavom otkaza zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline, zbog čega tužilac ima pravo na zaštitu u postupku pred sudom u kome zahteva ocenu zakonitosti ovog rešenja u radnom sporu, jer sve dok je osporeno rešenje na snazi, zaposleni ima pravni interes za vođenje spora radi poništaja istog u smislu člana 195. stav 1. Zakona o radu, koji propisuje da zaposleni protiv rešenja kojim je povređeno njegovo pravo, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Uostalom, o tome da postoji pravni interes tužioca za podnošenje tužbe za ocenu zakonitosti izrečene mere-opomene sa najavom otkaza zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline izjasnio se i Ustavni sud u ovom postupku odlukom Už-7250/2020 od 14.07.2023. godine, i istom je poništeno rešenje Višeg suda u Kragujevcu Gž1.119/19 od 12.03.2020.godine, kojim je potvrđeno prvobitno doneto rešenje Osnovnog suda u Kragujevcu P1-436/19 od 23.07.2019. godine o odbačaju tužbe tužioca u ovoj pravnoj stvari kao nedozvoljene, upravo zbog nepostojanja pravnog interesa za njeno podnošenje, zbog čega se tužilac na navedena rešenja neosnovano u žalbi poziva, potkrepljujući njima istaknute navode.
Neosnovno se žalbom ističe da je prvostepena presuda doneta na osnovu činjeničnog stanja koje nije pravilno i potpuno utvrđeno, kao i uz pogrešnu primenu materijalnog prava.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju prvostepenog suda, tužilac je bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog GAS DOO …, a potom kod tuženog na poslovima kontrolora naplate, na kom radnom mestu se nalazio i u vreme donošenja osporenog rešenja tuženog, obavljajući poslove kontrole sa „VV“, zaposlenim kod tuženog na istim poslovima. Posao kontrolora sastojao se u tome da u zavisnosti od toga koju smenu rade, kada uđu u autobus najčešće od vozača, a ređe od konduktera, uzmu na pregled opseg karata koje su u tom trenutku izdate, nakon čega pristupaju kontroli putnika i po završenoj kontroli potpisuju kontrolni list ili putni nalog koji ostaje kod vozača, a nakon završetka smene sačinjavaju dnevni izveštaj o izvršenoj kontroli za ceo dan i isti predaju poslodavcu. Osporenim rešenjem tuženog broj 488 od 25.02.2019. godine, tužilac je opomenut da su zbog učinjene povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline u smislu člana 179.stav 2. i 3. Zakona o radu i člana 26. stav 3.tačke 1, 6. i 11. ugovora o radu, ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu i da mu se umesto otkaza ugovora o radu, zbog olakšavajućih okolnosti, izriče opomena sa najavom otkaza ugovora o radu, ukoliko u narednih 6 meseci učini istu povredu radne obaveze ili radne discipline bez ponovnog upozorenja. U obrazloženju rešenja navedeno je: da je tužilac učinio povredu radne obaveze i kršio radnu disciplinu na taj način što je poslodavcu u vezi sa obavljanjem svojih poslova dostavljao netačne podatke; da je na osnovu podnete prijave broj 212 od 28.01.2019. godine, utvrđeno da tužilac nije bio prisutan u vozilima dana 20.12.2018. godine, na liniji 1; dana 21.12.2018.godine, na liniji 15 i dana 10.01.2019. godine, na linijama 4 i 19A, u vremenu koje je dostavio u izveštaju poslodavcu i da nije adekvatno obavio posao u punom obimu prema članu 9. Pravilnika o radu kontrolora naplate-vozača broj 1871 od 06.08.2018.godine; zatim su citirane odredbe člana 179. stav 2. i 3. Zakona o radu, odredbe člana 26.stav 2. tačke 1, 6. i 11. Ugovora o radu zaposlenog, odredbe člana 179a i 180. Zakona o radu i navedeno da se na navode iz upozorenja zaposleni izjasnio i priložio mišljenje sindikata čiji je član i da ih je poslodavac razmotrio i odlučio kao u dispozitivu rešenja, imajući u vidu da zaposleni do sada nije kažnjavan i da će se opomenom postići svrha kažnjavanja koja će na tužioca pozitivno uticati da ubuduće ne čini slične povrede radne obaveze. Osporenom rešenju tuženog prethodilo je upozorenje broj 364 od 11.02.2019. godine, kojim je tužilac upozoren da postoje razlozi povredu radne obaveze i nepoštovanje radne discipline iz člana 179.stavovi 2. i 3. Zakona o radu, odredbe člana 26. stav 3. tačke 1, 6.i 11. ugovora o radu, jer je svojom krivicom nemarno izvršavao radnu obavezu i kršio radnu disciplinu na taj način što je poslodavcu u vezi sa obavljanjem svojih poslova dostavljao netačne podatke. U obrazloženju upozorenja pored ostalog navedeno je: da je dana 28.01.2019. godine, upravnik službe saobraćaja, „BB“, podnela prijavu broj 212 protiv tužioca, gde je upoređivanjem utvrđeno da dana 20.12.2018.godine, 21.12.2018. godine i 10.01.2019.godine tužilac nije bio u vozilima gradskog prevoza u vreme kada je dostavio izveštaj, sa kojom prijavom se saglasio i načelnik sektora za saobraćaj i komercijalne poslove, „GG“; da je tužilac dostavio izjavu broj 345, koja je uzeta u obzir kao smišljeno i sračunato data kako bi se izbegla odgovornost; da je na osnovu prijave, dostavljene izjave, nesumnjivo utvrđeno da je tužilac prekršio svojom krivicom radnu obavezu i radnu disciplinu; da je osnov za donošenje upozorenja prijava sa dokazima upravnika službe saobraćaja, saglasnost načelnika sektora za saobraćaj i komercijalne poslove i izjava zaposlenog, kao i da ukoliko zaposleni učini istu ili sličnu povredu radne obaveze i radne discipline u roku od 6 meseci, poslodavac će mu otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja. Tužilac se pisanim putem dana 08.02.2019. godine izjasnio na navode iz upozorenja i istakao da se ne smatra odgovornim za kršenje radne obaveze i discipline koje mu se stavljaju na teret iz razloga što je u terminima koji su navedeni u upozorenju vršio kontrolu u skladu sa Pravilnikom o radu kontrolora-vozača od 06.08.2018.godine, a što se može utvrditi uvidom u dnevne izveštaje o izvršenoj kontroli i kontrolne listove prevoznika. U prijavi broj 212 od 28.01.2018. godine, podnetoj od strane upravnika službe saobraćaja, „BB“, navedeno je: da je izvršeno upoređivanje kontrolnih listova sa dnevnim izveštajima kontrole koji kontrolori dostavljaju po završetku rada prve smene, odnosno pre početka rada druge smene narednog dana; da su datumi koji su kontrolisani uzeti nasumično iz „dnevnih izveštaja o izvršenim kontrolama“; da su kontrolni listovi koji su uzeti od prevoznika upoređivani sa dnevnim izveštajima kontrole, a kao dopuna pomenute kontrole interno su korišćeni video zapisi iz kojih je utvrđeno da kontrolor, tužilac, nije bio prisutan u vozilima u danima 20.12.2018. godine, 21.12.2018. godine i 10.01.2019. godine u vremenu kad je napisano u kontrolnim listovima i dnevnim izveštajima kontrole, te da nije adekvatno obavio svoj posao prema članu 9. Pravilnika o radu kontrolora-vozača od 06.08.2018.godine, sa napomenom da su svi dokazi i snimci na USB memoriji, preuzeti od direktora dana 24.01.2019. godine i arhivirani. Iz iskaza tužioca saslušanog kao parnične stranke i iskaza svedoka „VV“ utvrđeno je da je tužilac u sporne dane vršio kontrolu u vozilima prevozioca i o tome sačinio dnevne izveštaje i da im je direktor tuženog pustio deo nekog snimka, odnosno isečke istog, gde se vidi da kontrolori nisu u autobusu, ali ne i od kog dana su snimci, pri čemu nije prikazana celokupna vožnja od polazne do završne stanice. Svedok „BB“ je u svom iskazu navela: da je ona obavila kontrolu rada tužioca i drugih kontrolora, da je vršila upoređivanje kontrolnih listova vozača prevoznika i dnevnih izveštaja koji su podnosili kontrolori, da su podaci papirološki bili ispravni, ali da je nakon toga koristila podatke iz snimaka kamera u autobusima prevozioca i videla da u vreme koje je upisano u izveštajima i kontrolnim listovima nije bilo kontrole, da je o tome sačinila izveštaj koji je dostavila direktoru, da joj je direktor rekao da sačini prijavu protiv kontrolora koji su učinili povredu radne obaveze, sa svim dokazima, a koju prijavu je podnela i u istoj navela da je do podataka došla pregledanjem snimaka. Tuženi u postupku pred sudom nije predlagao da se izvede dokaz pregledom spornih snimaka. Pravilnikom o radu kontrolora naplate-vozača kod tuženog broj 1871 od 6.8.2018. godine, pored ostalog je članom 9. propisano uputstvo o radu kontrolora i stavom prvim, propisana je obaveza kontrolora da u kontrolni list čitko upiše mesto i vreme kontrole, kao i svojeručni potpis kao i da kontrolu obavi u punom obimu(osim ako mu je radnim nalogom drugačije definisano).
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud postupio kad je primenom odredbi materijalnog prava na koje se u obrazloženju presude pozvao, tužbeni zahtev tužioca usvojio i odlučio kao u izreci presude.
Za ovakvu svoju odluku prvostepeni sud je dao jasne i osnovane razloge koje kao pravilne prihvata i Apelacioni sud.
Pored ukazivanja na bitne povrede odredaba parničnog postupka o kojima se ovaj sud već izjasnio, žalba tuženog svodi se na osporavanje zaključka prvostepenog suda da iz dokaza izvedenih u postupku proizlazi da tužilac nije izvršio spornu povredu radne obaveze odnosno prekršio radnu disciplinu, kako mu je to stavljeno na teret jer suprotno proizlazi iz sadržine izvedenih dokaza, kao i snimaka koji su u arhivi tuženog, a što je potvrdila i svedok „BB“.
Apelacioni sud je žalbene navode ocenio kao neosnovane.
Naime, odredbom čl.179 st.2 i 3 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 i dr.) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze i ako ne poštuje radnu disciplinu, a u slučajevima predviđenim tačkama navedenih odredbi zakona. Odredbom čl. 179a istog Zakona predviđeno je da poslodavac može zaposlenom za povredu radne obaveze, u smislu čl. 179 st. 2 i 3, da ukoliko smatra da postoje olakšavajuće okolnosti ili da povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline, nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos umesto otkaza ugovora o radu, izrekne kao jednu od mera i opomenu sa najavom otkaza u kojoj se navodi da će poslodavac zaposlenom otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja iz čl.180 ovog zakona, ako u narednom roku od šest meseci učini istu povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline. Primenom navedene odredbe tuženi je osporenim rešenjem tužiocu umesto otkaza ugovora o radu, izrekao meru predviđenu tom odredbom.
Uslov kako za otkazivanje ugovora o radu zaposlenom, tako i za izricanje neke od propisanih mera umesto otkaza zaposlenom je da je zaposleni izvršio radnju kojom je povredio radnu obavezu, odnosno prekršio radnu disciplinu i prekoračio svoja ovlašćenja i da je kod njega postojala svest takvog postupanja. Iz sadržine odredaba Zakona o parničnom postupku kojima je uređen institut tereta dokazivanja (članovi 228.-231. ZPP), proizlazi da je parnična stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokazne predloge protivnika. Kad sud na osnovu ocene izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju te činjenice zaključuje primenom pravila o teretu dokazivanja, koje kao i svaki institut procesnog prava podleže pravilima koja uređuju u kojoj situaciji i na kome leži teret dokazivanja. Odredbom člana 231. stav 2. ZPP propisano je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano. Odredbom člana 231. stav 3. ZPP propisano je da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano.
Iz sadržine navedenih procesnih normi jasno proizlazi da one činjenice na kojima se određeno pravo zasniva treba da dokaže stranka koja se na to pravo poziva, a one činjenice koje isključuju nastanak tog prava, treba da dokaže stranka koja to pravo osporava. U konkretnom slučaju, tužilac je dokazima kojima je raspolagao-svojim iskazom i iskazom svedoka “VV”, kao i sadržinom dnevnih izveštaja o izvršenoj kontroli i kontrolnih listova prevoznika, čiju tačnost je potvrdila i svedok “BB”, podnosilac prijave br. 212 od 28.01.2019. godine, navodom “da je upoređivanjem kontrolnih listova prevoznika i dnevnih izveštaja kontrolora utvrđeno da su podaci bili papirološki ispravni”, dokazao da je u danima 20.12.2018. godine, na liniji 1, 21.12.2018.godine, na liniji 15 i 10.01.2019. godine, na linijama 4 i 19A, izvršio kontrolu u vozilima. Nasuprot tome, svoju tvrdnju da je tužilac poslodavcu dostavio netačne podatke za navedene dane i da nije adekvatno obavio posao u punom obimu prema članu 9. Pravilnika o radu kontrole-vozača od 06.08.2018.godine, jer zapravo u vreme koje je naveo u izveštaju o kontroli poslodavcu nije bio prisutan u vozilima i po oceni ovog suda, tuženi nije potkrepio odgovarajućim dokazima odnosno navedena činjenica ne proizlazi iz sadržine predloženih i izvedenih dokaza. Ovo imajući u vidu da su tužilac i saslušani svedok u svojim iskazima naveli da se iz video snimka (koji su im naknadno predočeni) moglo videti samo da kontrolori nisu u autobusu, ali ne i od kog dana su snimci, pri čemu nije prikazana celokupna vožnja od polazne do završne stanice, kao i da tuženi u postupku pred sudom nije predlagao da se izvede dokaz pregledom spornih snimaka iz kojih bi njegova tvrdnja mogla biti sa sigurnošću potvrđena, i pored toga što ističe da isti postoje. Kod iznetog, samo navod svedoka „BB“ da je iz snimaka kamera u autobusima prevozioca utvrdila da u vreme koje je upisano u izveštajima i kontrolnim listovima, nije bilo kontrole odnosno da tužilac nije bio prisutan u vozilima, sam po sebi, nije mogao dovesti do drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, zbog čega se tuženi neosnovano na njega poziva u žalbi.
Sa iznetih razloga, prema nalaženju Apelacionog suda, nisu postojali uslovi za donošenje osporenog rešenja i izricanje mere iz člana 179a stav 1. tačka 3. Zakona o radu, a kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud.
Kako žalbeni navodi tuženog nisu doveli u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude u stavu 1. izreke, Apelacioni sud je na osnovu člana 390. ZPP odlučio kao u izreci ove presude, s tim što je potvrdio i rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu 2. izreke prvostepene presude jer je, suprotno navodima žalbe, doneto u skladu sa odredbama članova 153. i 154. ZPP.”
Izvor: Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1-1738/24 od 08.10.2024. godine.
