Zakon o nasleđivanju uređuje sva pravila i postupke vezane za prenos imovine preminule osobe na naslednike. Ključne pravne oblasti koje zakon reguliše obuhvataju: vrste nasleđivanja, nasledne redove, testament, nužni deo, održaj imovine, odricanje od nasledstva, nedostojnost za nasleđivanje i poreske obaveze naslednika.
Prema Zakonu o nasleđivanju, nasleđuje se zaostavština i to kao zakonsko nasleđivanje ili testamentarno nasleđivanje. Naslednik je lice koje nasleđuje zaostavštinu preminulog lica – ostavioca. Predmet zaostavštine su sva nasleđivanju podobna prava, koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti.
Zakonom o nasleđivanju se uređuje i pitanje odgovornosti naslednika za ostaviočeve dugove. Zakonodavac je predvideo da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine, dok onaj naslednik, koji se odrekao nasleđa, ne odgovara za ostaviočeve dugove. Ukoliko postoji više naslednika, sanaslednici solidarno odgovaraju za ostaviočeve dugove, i to tako da svaki od njih odgovara do visine vrednosti svog naslednog dela, bez obzira na to da li je izvršena deoba nasledstva. Pored prava na nasleđivanje pokretnih i nepokretnih stvari, sanaslednici dele dugove ostavioca među sobom srazmerno njihovim naslednim delovima, ako iz zaveštanja ne sledi što drugo. Zakonom je propisano da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine odnosno da je odgovornost naslednika za dugove ostavioca uslovljena vrednošću nasleđene imovine i to tako da je vrednost nasleđene imovine veća od dugovanja. Za ostaviočeve dugove ne odgovara samo onaj naslednik koji se odrekao nasleđa.
Naslednik odgovara za dugove ostavioca prema i fizičkim i pravnim licima. Kod odgovornosti naslednika za dugove ostavioca propisana su određena pravila. Naslednici nisu dužni da plaćaju dugove ostavioca iz svog ličnog nasleđa, već samo do vrednosti nasleđenog. Naslednici ne mogu naslediti više dugova nego što su nasledili imovine. U slučaju da dugovi svojom visinom i vrednošću premašuju vrednost imovine, naslednici ih plaćaju samo do iznosa nasledstva, a ostatak dugova se otpisuje. Svaki naslednik snosi dug u razmeri svog naslednog dela, a ako jedan od naslednika plati ceo dug, on ima pravo zahtevanja nadoknade plaćenih dugova od ostalih naslednici za njihov pripadajući deo. Dugovi se namiruju iz nasledstva pre raspodele zaostavštine naslednicima. Kada se pojave naknadni dugovi, dugovi nakon podeljene imovine, naslednici ih moraju izmiriti do visine nasleđenog dela. Poverioci imaju zakonsko pravo da u roku od 3 godine od dana otvaranja nasledstva traže naplatu duga ostavioca od naslednika.
Sva pitanja povodom nasleđivanja, prava i obaveza naslednika su delokrug poslova advokata za nasledno pravo – advokat za nasleđivanje. Advokat za nasleđivanje pomaže naslednicima da izbegnu finansijske rizike, zaštite svoja prava i donesu najbolju odluku u vezi sa nasledstvom. Advokat za nasleđivanje pomaže naslednicima u vezi svih pitanja vezanih za njihova prava i obaveze u vezi sa dugovima ostavioca, a posebno kod procene da li je vrednost nasledstva dovoljna od dugova ostavioca (popis imovine i obaveza). Advokat za nasleđivanje može izvršiti proveru dugova ostavioca kod banaka, dugova poreza, komunalnih i drugih preduzeća, ali i fizičkih lica. Advokat za nasleđivanje pomaže naslednicima u pregovorima sa poveriocima, kako bi se postigla mogućnost otpisivanja ili smanjenja dugova. Advokat za nasleđivanje zastupa naslednike u ostavinskom postupku i vodi ostavinski postupak. U slučaju spora među naslednicima, advokat za nasleđivanje može pružiti pravnu zaštitu i osporavati sporne zahteve poverilaca. Kada naslednici smatraju da su nepravedno isključeni iz nasledstva ili da dugovi nisu pravilno raspoređeni, advokat za nasleđivanje ih može zastupati pred sudom.
Baveći se pitanjem odgovornosti naslednika za dugove ostavioca, Apelacioni sud u Beogradu GŽ 5957/22 od 12.4.2024. godine u parnici tužilje AA protiv tuženog BB radi duga, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12133/16 od 01.06.2022. godine, doneo je presudu kojom se odbija se kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12133/16 od 01.06.2022. godine, u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužilji isplati iznos od 13.000 evra sa kamatom u visini stope koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena, počev od 25.12.2012. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i u stavu drugom izreke. Istom presudom Apelacionog suda se preinačuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12133/16 od 01.06.2022. godine, u preostalom delu stava prvog izreke koji se odnosi na kamatu na iznos glavnog duga za period od 02.04.2011. godine do 24.12.2012. godine, tako što se obavezuju tuženi BB da tužilji AA na iznos od 13.000 evra za period od 02.04.2011. godine do 24.12.2012. godine, plati kamatu po stopi koju utvrđuje Evropska centralna banka, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Odbija se kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Obrazloženje:
„Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12133/16 od 01.06.2022. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj na ime duga, isplati iznos od 13.000 evra, sa kamatom na evre u visini stope koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena, počev od 02.04.2011. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 332.540,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do konačne isplate.
Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga. Troškove drugostepenog postupka je tražio i opredelio.
Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 386 Zakona o parničnom postupku – ZPP (“Službeni glasnik RS” br.72/11 sa izmenama i dopunama), drugostepeni sud je ocenio da žalba tuženog delimično osnovana.
U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačka 1-3, 5, 7 i 9 ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a suprotno navodima žalbe ni ona iz tačke 12 istog stava jer je izreka prvostepene presude jasna i razumljiva i ne protivreči iznetim razlozima o bitnim činjenicama, koji su jasni, potpuni, međusobno saglasni i neprotivrečni sadržini izvedenih dokaza, te se njena zakonitost i pravilnost mogla ispitati.
Prema nespornom i utvrđenom činjeničnom stanju, dana 01.02.2011. godine, tužilja i sada pok. VV, zaključili su Ugovor o zajmu, po kom osnovu je tužilja pok. VV pozajmila iznos od 17.000 evra do 01.04.2011. godine, od kog iznosa joj je nakon smrti VV, dana 31.03.2011. godine, vraćen iznos od 4.000 evra, te je ostao dug od 13.000 evra. Tuženi je oglašen za jedinog naslednika iz pok. VV rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O 4881/11, na njegovoj zaostavštini koju čine: pravo vlasništva trosobnog stana u ul. …, pravo suvlasništva sa 1/3 dela na 38/100 delova nepokretnosti i to kuće kućni br. …, u ulici … i pet zgrada, sa odgovarajućim pravom korišćenja kat. Parcele …, kućište i dvorište, površine 4a i 18,20m², vlasništvo sa udelom od 90% na Preduzeću za proizvodnju, izgradnju i inženjering „Beogas-Aquaterm“ doo Beograd, pravo svojine na nepokretnostima koju čine: porodična stambena zgrada br. 1 u ul. … br. … na kat. Parceli …, porodična stambena zgrada br. … u ul. … na kat. Parceli …, kat. Parcela … – šuma površine 49a 65m², kat. Parcela … – šuma površine 71a 48m², kat. Parcela … – pašnjak površine 71a 77m², kat. Parcela … – pašnjak površine 35a 45m², kat. Parcela … – zemljište pod zgradom-objekat površine 32m², zemljište uz zgradu-objekat površine 2a 86m², kat. Parcela … – voćnjak površine 37a 12m², kat. Parcela … – njiva I površine 69a 99m², kat. Parcela … – njiva površine 10a 04m², kat. Parcela … – I pašnjak, površne 40a 73m², kat. Parcela … – livada površine 56a 13m² i zemljište uz zgradu-objekat površine 4a 16m², kat. Parcela … – voćnjak površine 21a 86m², kat. Parcela … – šuma površine 45a 65m², kat. Parcela … – voćnjak I površine 4a 84m², u potesu „…“ KO …, pravo svojine na kat. Parceli … „…“ – šuma površine 61a 51m², kat. Parceli … „…“ – njiva površine 53a 49m² i kat. Parceli … „…“ – pašnjak površine 60a 67m² KO …. Sada pok. VV je, pored dugovanja prema tužilji, imao velika zaduženja i kod banaka i drugih fizičkih lica.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, koje navodima žalbe tuženog na pravno relevantan način nije dovedeno u sumnju, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbu člana 222 Zakona o nasleđivanju, člana 557 i člana 562 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, kao i pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231 i člana 260 stav 3 ZPP, kada je obavezao tuženog kao naslednika sada pok. VV, da tužilji isplati dugovani iznos od 13.000 evra sa pripadajućom kamatom od 02.04.2011. godine pa do isplate, a po osnovu Ugovora o zajmu kojim se sada pok. VV obavezao da će pozajmljeni iznos vratiti tužilji do 01.04.2011. godine.
Pravilnost tako donete presude nije dovedena u sumnju žalbenim navodima tuženog.
Neosnovano tuženi žalbom nastoji da dovede u sumnju pravilnost primene materijalnog prava u pogledu pravila o teretu dokazivanja. Pravilo o teretu dokazivanja sadržano u odredbi člana 223 stav 2 i 3 ZPP propisuje da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, a da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji. Pravilo o teretu dokazivanja koje je formulisano u odredbi člana 223 ZPP predstavlja posebno predviđeni metod koji sudija, posle završenog dokaznog postupka i slobodne ocene dokaza treba da koristi da bi zaključio da li postoje ili ne postoje bitne činjenice.
Odredbom člana 222 Zakona o nasleđivanju (“Službeni glasnik RS” br.46/95, …6/15) propisano da naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine. Dakle, odgovornost naslednika za dugove ostavioca uslovljeno je vrednošću nasleđene imovine, preciznije da je vrednost nasleđene imovine veća od dugovanja.
Kod takve zakonske regulative, a s obzirom na nesporno potraživanje tužilje prema sada pok. VV u iznosu od 13.000 evra i nespornu činjenicu da je tuženi oglašen za jedinog naslednika na zaostavštini iza pok. VV, koju, između ostalog, čini i pravo svojine na više nepokretnosti, to izostanak dokaznog predloga na okolnost visine tako nasleđene imovine, suprotno navodima žalbe, ne može ići na štetu tužilje već tuženog koji treba da dokaže vrednost nasleđene imovine, preciznije, da je ona manja od utuženog potraživanja. Ovo, kada se ima u vidu da se radi o dokazima koji bi isključivali ili smanjivali obavezu tuženog na kome je u skladu sa članom 223 stav 3 ZPP, teret dokazivanja te činjenice.
Stoga, u kontekstu citiranih zakonskih odredaba, a kod činjenica utvrđenih od strane prvostepenog suda, činjenice na koje se u žalbi tuženi poziva, a koje se tiču prezaduženosti ostavioca (da su ukupna dugovanja ostavioca veća od nasleđene imovine), nemaju značaj bitnih činjenica koje bi vodile drugačijoj odluci, već mogu biti samo predmet ocene u izvršnom postupku s obzirom da onog trenutka kada se iscrpi nasleđena imovina u izvršnom postupku prestaje odgovornost tuženog kao izvršnog dužnika za obaveze ostavioca, a nenamireni deo potraživanja izvršnih poverioca pretvara se u naturalnu obligaciju.
Međutim, iako je pravilno opredelio datum od kada teče kamata, prvostepeni sud je pogrešio kada je za period od 02.04.2011. godine do 24.12.2012. godine, na iznos glavnog duga dosudio kamatu u visini stope koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena, počev od 02.04.2011. godine do isplate, imajući u vidu da se na potraživanja koja su iskazana u evrima počev od 01.01.2002. godine (uvođenja evra kao zajedničke valute zemalja Evropske monetarne unije) pa do 25.12.2012. godine, kada je stupio na snagu Zakon o zateznoj kamati (“Službeni glasnik RS” br. 119/2012), kamata dosuđuje po stopi koju određuje Evropska centralna banka. Zbog navedenog, prvostepena presuda je zbog pogrešne primene materijalnog prava na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti morala biti preinačena u delu stava prvog izreke presude koji se odnosi na kamatu za period od 02.04.2011. godine do 24.12.2012.godine.
Prilikom odlučivanja drugostepeni sud je imao u vidu i ostale žalbene navode tuženog koje nije posebno obrazlagao na osnovu ovlašćenja iz člana 396 stav 1 i 2 ZPP.
Odluka o troškovima parničnog postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude doneta je pravilnom primenom odredaba članova 153 i 154 ZPP, uz pravilan obračun izvršen u skladu sa AT i TT prema označenoj vrednosti predmeta spora i uz pravilno dosuđenu zakonsku zateznu kamatu od dana izvršnosti presude u skladu sa odredbom člana 277 Zakona o obligacionim odnosima, dok okolnost da je odluka preinačena u delu stava prvog nije od uticaja na njihovu visinu.
Sa iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 390 ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke, a na osnovu odredbe člana 394 tačka 4 ZPP, kao u stavu drugom izreke.
Imajući u vidu da je tuženi uspeo u drugostepenom postupku u neznatnom delu, na osnovu člana 165 u vezi člana 153 stav 2 ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke ove presude.“
Izvor: Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 5957/22 od 12.4.2024. godine.
