Porodičnim zakonom je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Najbolji interes deteta je, shodno ovom zakonu, najvažniji princip koji dodatno proizilazi i iz Konvencije o pravima deteta, pa se tim načelom moraju voditi i sud i supružnici posebno kod razvoda braka (sporazumni razvod braka ili razvod braka po tužbi), kao vrlo osetljive problematike za maloletno dete.
Konvencija o pravima deteta je usvojena 1989. godine na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, kao međunarodni sporazum koji definiše prava dece i njihove posebne potrebe. Konvencijom je definisano da dete ima pravo na: život, opstanak i razvoj, zaštitu od diskriminacije, pravo na ime i državljanstvo, mišljenje, obrazovanje, zaštitu od nasilja i eksploatacije, na zdravlje i pravo na igru i slobodno vreme.
Najbolji interes deteta se procenjuje prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. Osnovni elementi, koji se tada razmatraju, su: uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja s obzirom na uzrast i zrelost, potrebe deteta (vaspitne, u vezi stanovanja, ishrane, odevanja, zdravstvene brige, obrazovanja), sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe deteta, istražno načelo u postupcima u vezi sa porodičnim odnosima, koje sud primenjuje radi donošenja odluke koja je u najboljem interesu deteta.
Prema Porodičnom zakonu se reguliše, između ostalog i vrsta roditeljskog prava – zajedničko ili samostalno vršenje roditeljskog prava. Kod samostalnog vršenje roditeljskog prava sud, na osnovu mišljenja Centra za socijalni rad, donosi odluku o vršenju roditeljskog prava oba roditelja. Centar za socijalni rad daje stručno mišljenje o ličnostima roditelja i njihovoj sposobnosti da samostalno brinu o detetu. Roditelj koji ne vrši samostalno roditeljsko pravo, to svoje pravo zadržava i može slobodno da održava lične odnose sa svojim detetom i sa roditeljem koji samostalno vrši staranje se dogovora oko svih bitnih aspekata vršenja roditeljskog prava u skladu sa zakonom, a posebno finansijskog odnosa (alimentacija).
Advokat za porodično pravo se bavi svim pravnim poslovima iz oblasti porodičnog prava i dečijih prava. Pravni poslovi koje može vršiti advokat za porodično pravo su vezani za pravne radnje sa fokusom na poslove nadzora nad vršenjem roditeljskog prava, pravne radnje usmerene na zaštitu prava deteta kroz regulisanje pitanja: starateljstvo, nasilje u porodici, upravljanje imovinom deteta i posredovanje u porodičnim odnosima. Advokat za porodično pravo pruža pravne usluge u svim postupcima za utvrđivanje načina viđanja dece ili izmene načina viđanja dece. Advokat za porodično pravo može biti angažovan od strane roditelja po pitanju roditeljskog staranja bilo da je reč o samostalnom ili zajedničkom vršenju roditeljskog prava. Advokat za porodično pravo pruža pravnu pomoć roditeljima u skladu sa zakonom, štiteći najbolji interes deteta. Advokat za porodično pravo pomaže kod naplate alimentacije sudskim putem, kao i kod promene iznosa alimentacije na način koji je u skladu sa potrebama deteta. U okolnostima kada je prisutno porodično nasilje nad detetom od strane jednog roditelja, advokat za porodično pravo će preduzeti sve propisane mere za oduzimanje roditeljskog prava takvom roditelju, štiteći najbolji interes deteta.
U sudskoj praksi, primer vršenja roditeljskog prava na osnovu mišljenja Socijalne službe, pokazuje kršenje roditeljskog prava jednog roditelja usled sukoba interesa u pogledu nalaza Socijalne službe, čime je narušen najbolji interes deteta. Apelacioni sud u Nišu (Presuda 42Gž2.br.304/24 od 17.07.2024. godine), odlučujući o žalbi tužene, izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu 2P2 br. 1119/23 od 20.03.2024. godine, odbija kao neosnovanu žalbu tužene i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Leskovcu u stavu prvom izreke, dok se ukidaju presude u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke i u tim delovima predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje (žalba tužene delimično osnovana). Prema nalaženju Apelacionog suda osnovano se žalbom tužene ukazuje da su nejasni kriterijumi na osnovu kojih je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku o načinu održavanja odnosa deteta sa majkom. Ovo tim pre, jer je ovakva odluka zasnovana na izveštaju Centra za socijalni rad, u kome je tužilac zaposlen, a koji prvostepeni sud prihvata automatski, bez da ga je dostavio tuženoj na uvid i izjašnjenje, na koji način joj je uskratio pravo na raspravljanje.
Obrazloženje:
“Pobijanom presudom, stavom prvim izreke, razveden je brak stranaka. Stavom drugim izreke, mal. dete stranaka povereno je na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu. Stavom trećim izreke, uređen je lični odnos i viđenje tužene i mal. deteta, na taj način što će se majka viđati sa mal. detetom svake prve, druge i treće subote u mesecu od 11 do 13 časova, na rođendan mal. deteta u trajanju od dva sata, takođe će se sa detetom čuti telefonom svakoga dana u 20 časova. Majka će mal. dete preuzimati i vraćati ocu ispred kuće u kojoj mal. dete stanuje sa ocem. Vreme koje je određeno za viđenje majke sa mal. detetom odvijaće se van stana u kome tužena stanuje sa svojim roditeljima. Otac je u obavezi da omogući ovakav način viđenja u roku od 15 dana po prijemu pisanog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da na ime izdržavanja zajedničkog mal. deteta isplaćuje fiksni novčani iznos od 12.000,00 dinara mesečno, od 01. do 10. u mesecu za tekući mesec zak. zastupnici mal. deteta, ocu AA iz …, preko pošte putem poštanske uputnice, počev od dana podnošenja tužbe 08.12.2023.godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski razlozi odnosno dok ne nastupe okolnosti koje ovu obavezu menjaju ili ukidaju. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati tužiocu iznos od 15.035,00 dinara.
Protiv prvostepene presude tužena je blagovremeno izjavila žalbu pobijajući je u celosti iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da drugostepeni sud ukine ožalbenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
U odgovoru na žalbu tužilac je osporio žalbene navode tužene i predložio da se prvostepena presuda potvrdi.
Ispitujući presudu u smislu čl.386. Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud u Nišu je našao da je žalba tužene delimično osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su brak zaključile dana 08.07.2012.godine, u kome su dobile mal. sina VV, rođenog ….godine. Kako su se odnosi između stranaka ozbiljno i trajno poremetili, bračna zajednica stranaka faktički je prekinuta u novembru mesecu 2023.godine, kada se tužena vratila kod svojih roditelja, dok je zajedničko mal. dete ostalo kod oca. Prema izveštaju Centra za socijalni rad u najboljem interesu mal. VV je da samostalno roditeljsko pravo vrši otac, s obzirom da između oca i mal. deteta postoji čvrsta emotivna veza, otac je potpuno posvećen detetu i u potpunosti zadovoljava sve potrebe deteta. Prema izveštaju ove ustanove, majka ne može samostalno vršiti roditeljsko pravo, nema uslova da preuzme brigu o mal. detetu i nije u mogućnosti da se sa detetom viđa u stanu u kome živi sa svojim roditeljima. Što se tiče modela viđenja, Centar je mišljenja da dete treba da viđa majku u kraćim vremenskim intervalima u trajanju od po dva sata, svake prve, druge i treće subote od 11 do 13 časova, dva sata na dan rođendana mal. deteta, kao i da se sa majkom čuje svakoga dana u 20 časova, a da se viđenje između majke i deteta odvija van stana u kome majka stanuje sa svojim roditeljima, jer je njena organizacija života takva da se sa detetom ne može viđati u stanu. Tužilac sa mal. detetom živi u kući svojih roditelja i ne poseduje nepokretnu imovinu. Angažovan je kao vozač u Centru za socijalni rad u …, gde ostvaruje prosečnu zaradu oko 49.250,00 dinara. Zdrav je i radno sposoban, nema obavezu izdržavanja drugih lica osim mal. VV. Tužena se nije pojavila pred sudom, pa prema navodima tužioca utvrđeno je da stanuje u jednosobnom stanu sa svojim roditeljima, nije u radnom odnosu, zdrava je i radno sposobna, po zanimanju je hemijski tehničar. Za podmirenje potreba zajedničkog mal. deteta, mesečno je potrebno izdvojiti iznos od 22.000,00 dinara.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je razveo brak parničnih stranaka, maloletno dete poverio na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu, uredio lični odnos i viđenje između majke i deteta, u smislu čl. 61. Porodičnog zakona i odredio doprinos izdržavanja u iznosu od 12.000,00 mesečno, shodno čl. 154 st.1. i čl. 160 – 162 Porodičnog zakona.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo u delu odluke o razvodu braka parničnih stranaka i u tom delu dao razloge koje prihvata i ovaj sud, pa je prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke.
Međutim, osnovano se žalbom tužene ukazuje da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz čl. 374 st. 2 tač. 12 ZPP u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke, te da u ovim delovima ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati. Takođe, pobijana presuda u navedenim delovima zahvaćena je bitnom povredom postupka iz čl. 374. st. 2. tač. 7. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, jer tuženoj nezakonitim postupanjem, propuštanjem dostavljanja, nije data mogućnost da raspravlja pred sudom.
Prvostepeni sud svoju odluku o poveri deteta, kao i načinu uređenja viđenja deteta sa majkom, zasniva na izveštaju Centra za socijalni rad. Osim što se žalbom tužene ukazuje da se može raditi o eventualnom sukobu interesa, s obzirom da je tužilac zapošljen u Centru za socijalni rad, što prvostepeni sud samo konstatuje bez davanja nekog konkretnog obrazloženja u vezi navedenog, uvidom u spis predmeta utvrđeno je da navedeni izveštaj Centra uopšte nije dostavljen tuženoj, već je nakon dostavljanja istog, glavna rasprava kojoj tužena nije prisustvovala, zaključena dana 20.03.2024.godine, na koji način je učinjena bitna povreda postupka, kako je to napred navedeno. Osim toga, u izveštaju Centra se navodi da majka nema uslova da preuzme brigu o mal. detetu, kao i da nije u mogućnosti da se sa detetom viđa u stanu u kome živi sa svojim roditeljima, takođe bez davanja konkretne argumentacije, te je nejasno na osnovu kojih kriterijuma je prvostepeni sud bezuslovno prihvatio ovakav izveštaj i na njemu zasnovao svoju odluku, pri tome čineći povredu iz čl. 374. st. 2. tač. 7. ZPP.
Stoga je pravilno pozivanje tužene u žalbi na zaštitu najboljeg interesa deteta, prilikom odlučivanja o svim pitanjima u vezi prava deteta.
Naime, čl. 3. stav 1. Konvencije o pravima deteta propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, od prvenstvenog su značaja najbolji interesi deteta. Stavom drugim istog člana predviđeno je da će se detetu obezbediti takva zaštita i briga koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja i drugih lica koja su za dete odgovorna.
Polazeći od načela iz člana 6. stav 1. Porodičnog zakona da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesima deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, isti zakon u članu 61. utvrđujući prava deteta, propisuje da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, a ta se praksa može ograničiti samo sudskom odlukom. Definišući smisao roditeljskog prava zakon u članu 67. propisuje da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i da postoji samo u meri u kojoj je potrebno za zaštitu ličnosti prava i interesa deteta. U skladu sa navedenim treba tumačiti i odredbu zakona iz člana 68. o pravu roditelja da se stara o detetu, u smislu njegovog učešća u čuvanju, podizanju i vaspitanju deteta.
Iz navedenog proizilazi da je roditeljsko pravo lično pravo i da se vrši isključivo u najboljem interesu deteta. Sadržina roditeljskog prava obuhvata staranje o detetu, čuvanje i podizanje, vaspitanje i obrazovanje, njegovo zastupanje i izdržavanje, kao i upravljanje i raspolaganje imovinom deteta. Najbolji interes deteta je pravni standard koji se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja, a zaštita interesa deteta je odlučujuća okolnost koja se ceni prilikom donošenja odluke o poveravanju deteta jednom od roditelja na vršenje roditeljskog prava. Pri tome, najbolji interes maloletnog deteta se mora sagledavati prema okolnostima koje su prisutne u trenutku kada se o nekom pravu deteta odlučuje, a u sagledavanju tog interesa sud pribavlja mišljenje i stručnih ustanova, organa starateljstva pre svega.
Prema nalaženju Apelacionog suda osnovano se žalbom tužene ukazuje da su nejasni kriterijumi na osnovu kojih je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku o načinu održavanja odnosa deteta sa majkom. Ovo tim pre, jer je ovakva odluka zasnovana na izveštaju Centra za socijalni rad, u kome je tužilac zapošljen, a koji prvostepeni sud prihvata automatski, bez da ga je dostavio tuženoj na uvid i izjašnjenje, na koji način joj je uskratio pravo na raspravljanje.
S obzirom da se je u navedenom izveštaju Centar izjašnjavao i o poveri deteta, a isti nije dostavio tuženoj, to je prvostepena presuda morala biti ukinuta u stavu drugom, trećem, ali i četvrtom izreke, kojim je odlučeno o obavezi izdržavanja, jer ista svakako zavisi od odluke o poveri deteta.
U nastavku postupka, prvostepeni sud će u skladu sa iznetim primedbama otkloniti uočene nedostatke, pa će biti u mogućnosti da donese pravilnu i zakonitu odluku za koju će dati valjane i jasne razloge.
Kako je ukinuta presuda u delu odluke o glavnoj stvari, to je morala biti ukinuta i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu petom izreke, jer odluka o troškovima zavisi od konačnog ishoda parnice.
Sa iznetih razloga, primenom čl. 390 ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke ove presude, dok je primenom čl. 391 st. 1 i 392 st. 2 ZPP odlučeno kao u stavu drugom, trećem, četvrtom i petom izreke.“
Izvor: Presuda Apelacionog suda u Nišu 42gž2.br.304/24 od 17.07.2024. godine.
