Nasledno pravo reguliše pravna pitanja prenosa imovine preminulog lica na njegove naslednike -nasledno pravo se bavi pitanjem nasleđivanja. Nasledno pravo podrazumeva da nasleđivanje može biti dvojako – zakonsko i testamentarno. Nasledno pravo, kao pravni institut, obuhvata skup pravnih pravila i normi koje regulišu sledeća pravna pitanja: naslednici, predmet nasleđivanja, oblik nasleđivanja, nužni naslednici i nužni deo, postupak nasleđivanja, osporavanje nasledstva, izuzeci od nasleđivanja. Nasledno pravo i nasleđivanje su složene pravne kategorije, jer je reč o promeni imovinskopravnog odnosa, koji je često praćen i poreskim obavezama.
Ugovor o doživotnom izdržavanju je specifičan ugovor, prisutan u naslednom pravu, kojim se reguliše način i uslovi nasleđivanja. Shodno zakonu, ugovor o doživotnom izdržavanju se definiše kao ugovor kojim se obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o primaocu izdržavanja do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Za razliku od zakonskog nasleđivanja ili nasleđivanja po osnovu testamenta, kod ugovora o izdržavanju postoji i jasno definisana protivusluga davaoca izdržavanja, koja je uslov za nasleđivanje (što kod zakonskog i testamentarnog nasleđivanja nije slučaj). Ako postoji ugovor o doživotnom izdržavanju, imovina koja je predmet ugovora i nasleđivanja na ovaj način, ne ulazi u ostavinsku masu i davalac izdržavanja postaje vlasnik direktno na osnovu ugovora, a ne kroz nasledni postupak. Nadalje, nasledno pravo je definisalo i još jednu razliku između nasleđivanja po osnovu ugovora o izdržavanju i ostalih oblika nasleđivanja – kod naslednog prava, sva imovina pokojnika ulazi u ostavinsku masu, a kod ugovora o doživotnom izdržavanju, prenosi se samo imovina navedena u ugovoru.
Bitni elementi ugovora o izdržavanju su: definisana obaveza pružanja izdržavanja (davalac izdržavanja pruža hranu, smeštaj, negu i ostale ugovorene usluge primaocu izdržavanja) i prenos imovine (imovina se prenosi davaocu izdržavanja nakon smrti primaoca i ukoliko je ispunio sve odredbe ugovora).
Mogućnost osporavanja ugovora o doživotnom izdržavanju postoji ukoliko su prisutna dva razloga i to: poremećeni odnosi ugovornika (svaka ugovorna strana može ugovor o doživotnom izdržavanju raskinuti podnošenjem tužbe nadležnom sudu, gde se utvrđuje da su odnosi između ugovornih strana nepodnošljivi te se ugovor iz tih razloga ne izvršava i da se ne postiže svrha zbog koje je ugovor i zaključen), promenjene okolnosti (ako zbog promenjenih okolnosti ispunjenje ugovora postane znatno otežano, sud može, na zahtev jedne ili druge ugovorne strane iznova urediti ili raskinuti njihov odnos).
Pitanjima naslednog prava, pa time i pitanjima vezanim za ugovor o doživotnom izdržavanju, bavi se advokat za nasledno pravo. Advokat za nasledno pravo pruža svu neophodnu pravnu pomoć kako pojedincima, tako i porodicama odnosno svim naslednicima u vezi sa procesom nasleđivanja i pitanjima koja proizilaze iz naslednog prava. Advokat za nasledno pravo sastavlja ugovor o doživotnom izdržavanju, poštujući sve zakonske odredbe o njegovim bitnim elementima. Advokat za nasledno pravo takođe pribavlja svu neophodnu dokumentaciju, potrebnu za sastavljanje ove vrste ugovora. U slučaju raskida ove vrste ugovora, advokat za nasledno pravo podnosi tužbu za raskid ugovora zbog poremećenih odnosa među ugovorenim stranama, a primalac izdržavanja obavezan je dati naknadu davaocu izdržavanja za primljena davanja i usluge u vremenu do raskida ugovora. Ugovor o doživotnom izdržavanju je relativno teško poništiti nakon smrti primaoca izdržavanja, naročito ako je prilikom zaključenja ugovora pribavljen nalaz i mišljenje sudskog veštaka. Stručna pomoć advokata je u takvim situacijama je veoma značajna. Advokat za nasledno pravo zastupa stranke u svim vrstama naslednopravnih sporova, pa i onih vezanih za ugovore o doživotnom izdržavanju.
Primer sudske prakse se bavi pitanjem raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zbog neispunjenja. Postojeći ugovor o doživotnom izdržavanju je bio predmet raskida, uz postojanje i ugovora o zajmu. Predmet ugovora o doživotnom izdržavanju ne može biti vraćanje zajma, kako je to predviđeno u članu 2 ugovora o doživotnom izdržavanju, te tužilac i nema pravo na vraćanje ovih novčanih iznosa, naročito imajući u vidu da je povraćaj novčanih iznosa datih na ime zajma predmet posebnih postupaka koji se vode između istih parničnih stranaka. Iz tih razloga je Apelacioni sud u Beogradu 13.03.2024. godine doneo presudu (Gž 6038/22) kojom se odbija, kao neosnovana, žalba tužioca AA i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P 1305/16 od 06.09.2022. godine. Odbija se i zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.
Iz obrazloženja:
„Pobijanom presudom, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime primljenih novčanih davanja, isplati iznos od 135.172 eur sa zateznom kamatom počev od dana prijema isplate, pa do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu NBS, kao neosnovan. Drugim stavom izreke presude, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu, na ime naknade po osnovu nematerijalnih davanja i izvršenih usluga, isplati iznos od 2.721.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.11.2005. godine, pa do isplate, a stavom trećim izreke presude, obavezan je tužilac da tuženom, na ime naknade troškova parničnog postupka, isplati iznos od 172.204,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana sticanja uslova za izvršnost odluke, do isplate.
Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu, pobijajući je u celosti, iz svih zakonom propisanih razloga.
Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu odredbe člana 386 Zakona o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, br. 72/11 sa svim kasnijim izmenama i dopunama), Apelacioni sud je ocenio da je žalba tužioca neosnovana.
U provedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačke 1, 2, 3, 5, 7 i 9 Zakona o parničnom postupku, na koje ovaj sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba postupka iz tačke 12 istog člana, na koju se neosnovano žalbom tužioca ukazuje, s obzirom na to da je prvostepeni sud za svoju odluku dao jasne razloge o odlučnim činjenicama, pa se pravilnost i zakonitost iste mogu sa sigurnošću ispitati.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao davalac izdržavanja, sa pravnim prethodnikom tuženog, sada pok. VV, kao primaocem izdržavanja, zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R 980/01, dana 14.03.2002. godine, kojim se obavezao da se stara o primaocu izdržavanja i to tako što će vršiti nabavku za primaoca izdržavanja, organizovati spremanje njenog stana, pružati joj svu potrebnu negu, učestvovati u izdacima održavanja stana, a u slučaju bolesti primaoca izdržavanja, omogućiti joj svu potrebnu lekarsku pomoć, odvoditi je kod lekara, snositi troškove lečenja, nabavljati lekove i ukazivati svaku drugu neophodnu negu i pomoć koja bude bila potrebna primaocu izdržavanja. U članu 2 ovog ugovora, ugovorena je obaveza tužioca, kao davaoca izdržavanja da redovno izvršava svoje obaveze iz ugovora o zajmu koji je zaključen između primaoca izdržavanja i tužioca dana 28.12.2000. godine, te da će se ta davanja od strane davaoca izdržavanja smatrati kao jedan vid izvršavanja njegove obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju, pri čemu su se u čl.3 Ugovora, ugovorne strane saglasile da neizvršavanje obaveze iz čl. 2 ugovora predstavlja bitnu povredu ugovornih odredbi i razlog za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju. Sada pok. VV, ovim ugovorom se obavezala da nakon smrti, prenese u svojinu tužiocu 1/2 idealnih delova kuće u ulici …, a koja se nalazi na kat. parceli br. …, upisanoj u zk. uložak br. … KO …, te da na ovde tužioca prenese pravo svojine na njivi četvrte klase, a koja se nalazi na kat. parceli br. … na KO …, površine 26 ari i 88 m², da na ovde tužioca prenese pravo svojine na vikend kući u … u ulici … na kat. parceli br. … na KO …, kao i da na ovde tužioca prenese pravo svojine na voćnjaku treće klase, u ulici … u …, na kat. parceli br. … na KO …, površine 28 ari i 20 m². Tokom 2005. godine, odnosno dana 31.10.2005. godine, među saugovaračima je postignut sporazum, kojim su se, između ostalog, saglasili da sporazumno raskinu ugovor o doživotnom izdržavanju i konstatovali su da nemaju bilo kakvih uzajamnih potraživanja na osnovu predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju. Međutim, VV je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pokrenula sudski postupak za raskid pomenutog ugovora o doživotnom izdržavanju, tokom kog postupka je preminula dana 30.12.2007. godine, a u postupku raspravljanja zaostavštine je rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu u predmetu O br. 122/08 od 16.01.2000. godine, za naslednika, pok. VV, po osnovu pisanog zaveštanja pred svedocima, oglašen ovde tuženi. Odluka je postala pravnosnažna dana 18.02.2009. godine. Nakon toga je tuženi stupio u parnicu kao pravni sledbenik pok. VV, a presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 21493/12 od 18.09.2014. godine je raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju, overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R 980/01, dana 14.03.2002. godine, a odbijen je tužbeni zahtev ovde tuženog, u delu u kome je tražio da se obaveže ovde tužilac da trpi da se briše njegovo pravo svojine na nepokretnostima koje su bile predmet ugovora o doživotnom izdržavanju. Ova presuda je potvrđena Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 251/15 od 05.02.2015. godine u pogledu odluke o raskidu ugovora, a ukinuta je u preostalom delu i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu.
Pre zaključenja navedenog ugovora o doživotnom izdržavanju, između pok. VV kao zajmodavca i tuženog kao zajmoprimca, bio je zaključen ugovor o zajmu, povodom koga su dana 31.10.2005. godine, saugovarači zaključili sporazum, kojim su konstatovali da su ugovor od 24.12.2002. godine, kao i dug od 21.000,00 DM po osnovu priznanice rukom pisane dana 05.02.2002. godine, nesporni. Tužilac je navedenim sporazumom priznao da će svoje zaostale obaveze u pogledu ugovora prema sada pok. VV rešiti na taj način, što će najkasnije do petog u mesecu isplaćivati na ruke VV iznos od 600,00 EUR, a da će najkasnije do 30.11.2005. godine, na ime neisplaćenih kamata u prethodnom periodu u pogledu preuzetih obaveza iz ugovora isplatiti iznos od 5.000,00 EUR. Ugovorom je takođe navedeno i da će u pogledu duga od 21.000,00 DM, tužilac do 01.02.2006. godine imenovanoj pružiti odgovarajuće obezbeđenje tog potraživanja. Zbog neizvršenja ugovornih obaveza od strane ovde tužioca, VV je pred Višim sudom u Beogradu pokrenula postupak P 1790/15, u kome je tražila da sud obaveže AA, da joj na ime duga po osnovu ugovora o zajmu isplati iznose od 84.874,56 EUR sa kamatom i 10.737,13 EUR sa kamatom, kao i iznos od 5.000,00 EUR na ime kapitalizovane kamate. Postupak je nakon njene smrti nastavio ovde tuženi BB, ali je isti pravnosnažno prekinut rešenjem od 23.03.2016. godine, do pravnosnažnog okončanja parnice pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 21018/15. Iz obrazloženja tog rešenja proizlazi da se u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 2108/15 vodi postupak po tužbi ovde tužioca, protiv ovde tuženog, radi utvrđenja ništavosti pravnih poslova zaključenih između sada pok. VV i ovde tužioca, koji pravni poslovi predstavljaju osnov za potraživanje ovde tuženog. Taj postupak je nastavljen pred Višim sudom u Beogradu, koji je dana 01.03.2020. godine, doneo rešenje kojim se razdvaja postupak po protivtužbi tuženog – protivtužioca AA protiv tužioca – protivtuženog BB, a protivtužbenim zahtevom je traženo da se utvrdi da su ništavi ugovori o zajmu zaključivani između sada pok. VV i AA, bliže navedeni u petitumu, između ostalih i odredbe čl. 1 i 2 sporazuma od 31.10.2005. godine. Presudom P 1327/17, donetom dana 18.05.2020. godine, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA, kojim je tražio da se utvrdi da su, kao zelenaški, ništavi ugovori o zajmu zaključeni između sada pok. VV, kao pravnog prethodnika BB i tužioca AA, uključujući i sporazum zaključen dana 31.10.2005. godine, kao i tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi BB kao pravni sledbenik sada pok. VV da tužiocu AA vrati sve što je primio pravni prethodnik po osnovu ništavosti ugovora i to iznos od 206.097,00 EUR sa domicilnom kamatom Centralne evropske banke počev od 11.08.2008. godine pa do isplate. Tužilac je protiv navedene odluke izjavio žalbu i ona je odbijena, a presuda Višeg suda u Beogradu je potvrđena u navedenom delu odlukom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7439/20 od 11.03.2021. godine.
Po navodima tužioca, on je ispunio sve novčane obaveze iz ugovora o doživotnom izdržavanju prema primaocu izdržavanja VV, prethodniku tuženog i to tako što joj je isplatio na ime novčanih davanja ukupan iznos od 120.672,00 EUR, a finansirao je i izgradnju objekta na vikend imanju sada pok. VV koje se nalazi u …, u ulici … i to: izgradnju pomoćnog prizemnog objekta od čvrstog materijala površine 30 m², vrednosti od 10.000,00 EUR, što je plaćeno majstoru GG, finansirao je i nabavku sadnica i finansirao zasad od 200 stabala raznog voća godine 2002. u vrednosti od 800,00 EUR, finansirao je izgradnju letnjikovca, stola, klupa i zidao roštilj u vrednosti od 2.500,00 EUR, što je platio majstoru GG, a finansirao je i uvođenje vodovoda iz … u vrednosti od 1.200,00 EUR, te njegova sveukupna materijalna davanja prema primaocu izdržavanja iznose 135.172,00 EUR. Osim materijalnih činidbi, tužilac je, kao davalac izdržavanja, činio i nematerijalne usluge primaocu izdržavanja, vodeći računa o njenim socijalnim potrebama i navikama, čineći za svo vreme lične usluge, u smislu organizacije poseta pozorištima, putovanja, posete prijateljima, pripremanje različitih privatnih zabava, slava, boravka vikendom u …, posete prijateljima u drugim gradovima, npr. Novom Sadu, Banja Luci, Banji Koviljači i drugim mestima i veoma čestih odlazaka u Mađarsku. Tužilac je, pored toga, stalno boravio na adresi primaoca izdržavanja u ulici … od 09.05.2002. godine, pa do 14.09.2006. godine, te je proveo u neformalnoj zajednici sa primaocem izdržavanja vremenski period od 56 meseci, a najmanje šest sati dnevno je pružao raznovrsne usluge primaocu izdržavanja, što zbirno iznosi 10.080 časova. Ukupna vrednost nematerijalnih davanja iznose 10.080 časova pomnoženo sa prosečnom vrednošću radnog sata za visoko kvalifikovana lica od 270,00 dinara u dinarskoj protivvrednosti od 2.721.600,00 dinara, koji iznos je takođe tražio na ime izvršenih usluga.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, a ceneći odredbe članova 124 i 132 Zakona o obligacionim odnosima, te odredbu člana 194 Zakona o nasleđivanju, prvostepeni sud je doneo pobijanu odluku. Po stanovištu prvostepenog suda, tužilac nema pravo na povraćaj novčanih iznosa datih po osnovu člana 2 ugovora o doživotnom izdržavanju, kojim se obavezao da će isplaćivati novčane iznose po osnovu ranije zaključenog ugovora o zajmu. Ovo s toga, što predmet ugovora o doživotnom izdržavanju mogu biti nematerijalna davanja, ali i materijalne obaveze novčanog karaktera, s tim što se novčani iznos mora koristiti za namene podmirenja osnovnih životnih potreba primaoca izdržavanja, a ne u druge svrhe. Ugovaranje vraćanja pozajmljenog novčanog iznosa, po shvatanju prvostepenog suda, nije dozvoljeno u okviru ugovora o doživotnom izdržavanju, imajući u vidu da je u ugovoru eksplicitno navedeno da namena novčanog iznosa nije podmirenje potreba primaoca izdržavanja, već vraćanje onoga što je primljeno po osnovu ugovora o zajmu. Shodno tome, a kako predmet ugovora o doživotnom izdržavanju ne može biti vraćanje zajma, kako je to predviđeno u članu 2 ugovora, to tužilac i nema pravo na vraćanje ovih novčanih iznosa, naročito imajući u vidu da je povraćaj novčanih iznosa datih na ime zajma predmet posebnih postupaka koji se vode između istih parničnih stranaka pred Višim sudom u Beogradu. Odlučujući o preostalom delu tužbenog zahteva, koji se odnosi na povraćaj iznosa opredeljenog na ime nematerijalnih davanja, prvostepeni sud smatra da ni ovaj zahtev nije osnovan. Ovo s toga što nematerijalna davanja nemaju svoju ekonomsku vrednost, odnosno svoj novčani ekvivalent, pa se ne mogu proceniti na način kako je to tužbom traženo kao cena rada ili radnog sata. Takođe razlog za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju je neispunjenje ugovornih obaveza od strane ovde tužioca, pa on i nema osnova da potražuje povraćaj datog. Odlučujući o delu zahteva koji se odnosi na vraćanje materijalnih ulaganja tužioca koje je vršio u adaptaciju nekretnina sada pok. VV u …, sud je utvrdio da ova davanja nisu bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, pa ne mogu biti ni predmet vraćanja po tom osnovu. Osim toga, ovo potraživanje je zastarelo, s obzirom na to da su sporna ulaganja vršena u periodu od 2002. do 2004. godine, a tužba u ovoj parnici je podneta 2016. godine, zbog čega je nesporno da je potraživanje zastarelo. Ceneći prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog, sud je našao da je ovaj prigovor neosnovan, s obzirom na to da je tuženi pravni sledbenik i zakonski i testamentalni naslednik iza pok. VV, a što je utvrđeno i pravnosnažnim ostavinskim rešenjem, zbog čega je pasivno legitimisan u ovoj parnici. Odluku o troškovima postupka sud je doneo primenom odredbi članova 150, 153 i 154 ZPP-a, imajući u vidu vrednost predmeta spora i uspeh stranaka u istom, a primenom važeće AT i TT u vreme presuđenja.
Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i to odredbe članova 194 Zakona o nasleđivanju i članova 124 i 132 Zakona o obligacionim odnosima, kada je odbio zahtev tužioca, kao neosnovan.
Naime, u situaciji kada je pravnosnažnom sudskom presudom raskinut ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između pravnog prethodnika tuženog, sada pok. VV, kao primaoca izdržavanja i tužioca, kao davaoca izdržavanja, tužilac bi, shodno citiranim odredbama Zakona o obligacionim odnosima imao pravo da zahteva vraćanje onoga što je dao po osnovu raskinutog ugovora. Međutim, predmet obaveze ugovora o doživotnom izdržavanju su obaveze čija je svrha i cilj briga o primaocu izdržavanja, kako je to propisano odredbom člana 194 Zakona o nasleđivanju, što u predmetnom ugovoru nije slučaj, već su u članu 2 raskinutog ugovora ugovorene obaveze povodom vraćanja zajma, te je reč o hibridnom ugovoru. U takvoj situaciji, a imajući u vidu da se ova parnica vodi radi prava na naknadu zbog raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, pravilan je zaključak prvostepenog suda da eventualna novčana davanja koja je tužilac vršio na ime izvršenja obaveze po osnovu ugovora o zajmu, ne mogu biti procenjivana kao ispunjenje ugovora o doživotnom izdržavanju, niti mogu biti predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici. Ovo naročito imajući u vidu da je zajam koji je pok. VV dala tužiocu, regulisan zaključenjem više ugovora i Sporazuma od 31.10.2005. godine, a čija je punovažnost predmet parničnih postupaka koji su među strankama vođeni ili se vode, čiji je predmet i obaveza tužioca da vrati precizno određene novčane iznose. Shodno tome, isplata novčanih davanja, koja je tužilac vršio povodom zajma su predmet odlučivanja u navedenim postupcima i ne mogu biti predmet potraživanja u ovom sporu.
Shodno iznetom, neosnovani su žalbeni navodi tužioca da je ugovor o doživotnom izdržavanju u skladu sa zakonom overen pred sudom, te da je takođe i raskinut u sudskom postupku i da prvostepeni sud u ovom postupku nije ovlašćen da naknadno ceni punovažnost ugovora koji je prestao raskidom. Ovo s toga što je ocena punovažnosti i osnova davanja koje je tužilac vršio pravnom prethodniku tuženog bitna činjenica za odlučivanje o vraćanju datog, a što je predmet ovog parničnog postupka.
Iz istih razloga su neosnovani i žalbeni navodi tužioca da je ugovorom o doživotnom izdržavanju moguće ugovoriti druga materijalna davanja, jer iz teksta samog ugovora, kao i iz svih ostalih izvedenih dokaza, nesumnjivo proizlazi da se novčana davanja ugovorena u članu 2 predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju nisu odnosila na davanja radi podmirenja životnih potreba i staranja i brige o primaocu izdržavanja, već su se odnosila na vraćanje zajma koji se tužilac obavezao da vrati pravnom prethodniku tuženog.
Ceneći dalje navode žalbe tužioca da je sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev za vraćanje novčanog iznosa koji se odnosi na materijalna ulaganja u adaptaciju nekretnina sada pok. VV, Apelacioni sud nalazi da su i ovi navodi bez uticaja na pravilnost pobijane odluke. Ovo s toga što je odredbom člana 194 Zakona o nasleđivanju izričito propisano da davalac izdržavanja, kao naknadu za prenos određenih stvari ili prava, pruža primaocu izdržavanja naknadu u vidu brige i drugih vidova izdržavanja, pri čemu su kao primer navedeni: obezbeđenje stanovanja, hrane, odeće, obuće i odgovarajuća nega u bolesti i starosti, troškovi lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe. Iz ovakve zakonske definicije pojma ugovora o doživotnom izdržavanju, nesumnjivo proizilazi da davanja koja davalac izdržavanja pruža, u naknadu za korist koju ostvaruje, moraju biti usmerena na negu, brigu i staranje o primaocu izdržavanja, a ukoliko se radi o drugim materijalnim davanjima moraju biti izričito ugovorena.
U konkretnom slučaju, predmetnim ugovorom nije ugovoreno bilo kakvo novčano ulaganje u nepokretnosti pok. VV, niti se ono može upodobiti naknadi za izdržavanje, odnosno takvom vidu davanja koje bi poslužilo nezi i brizi o pok. VV. I sam tužilac je u datom iskazu naveo da je ulagao u nepokretnosti pok. VV zato što je smatrao da će ih steći u budućnosti. Ova ulaganja tužilac je vršio svojom voljom, uz saglasnost pok. VV i po njihovom međusobnom dogovoru, iako je znao ili je morao znati da ove nepokretnosti još uvek nije stekao i da će iste eventualno steći tek nakon njene smrti. Shodno tome, tužilac je znao da ova davanja ne mora vršiti i da ista ne predstavljaju njegovu obavezu iz ugovora o doživotnom izdržavanju, pa ista i ne može tražiti u ovoj parnici koja se vodi povodom naknade zbog raskida tog ugovora. Shodno tome, pravilno je prvostepeni sud ocenio da ova ulaganja ne mogu biti predmet tužbenog zahteva u ovom sporu i da ista nisu osnovana, pa je odbio zahtev tužioca i u pogledu ovih davanja, naročito imajući u vidu da tužilac nije pružio nijedan pisani dokaz o tome da je svojim novcem vršio ulaganja u ovaj objekat.
Neosnovani su i žalbeni navodi tužioca da sud nije potpuno utvrdio činjenično stanje i omogućio tužiocu da dokaže visinu davanja koja je vršio u vidu brige, nege i staranja, time što je odbio da sasluša predložene svedoke. Naime, kada se davanja sastoje u različitim uslugama, podrazumeva se da tužilac mora jasno da opredeli o kojim tačno uslugama je bila reč, a zatim i u kom obimu su one vršene. Ovo imajući na vidu da se, u opisanoj situaciji, visina ove vrste naknade jedino može obračunati utvrđenjem vrste usluge, te cenom takve usluge na tržištu, kako bi se došlo do novčanog ekvivalenta koji bi primalac izdržavanja, da nije zaključila ugovor sa tužiocem, bila dužna da snosi, angažovanjem trećih lica za izvršenje tih radnji. Samim tim, za ovu vrstu restitucije za učinjena davanja, bilo je neophodno da tužilac predloži konkretne dokaze, na bazi kojih bi potom sud odredio izvođenje drugih dokaza, pa se u odsustvu navedenih pravilnost zaključka prvostepenog suda žalbom ne dovodi u sumnju.
Tužilac je u datom iskazu naveo da se njegova obaveza, kao davaoca izdržavanja, iskazivala u tome što je pok. VV pomagao prilikom putovanja i poseta i u organizaciji socijalnih dešavanja, proslava, slave i sl. i na taj način se o njoj starao, a pri čemu je ovu vrstu davanja opredelio prema vrednosti radnog sata za visoko kvalifikovana lica, na ukupan broj od 10080 časova, a bez adekvatnog obrazloženja kako je do tog broja sati došao. Tako opredeljen tužbeni zahtev, po vrednosti radnog časa visokokvalifikovanog lica i uz krajnje arbitrarno određen broj sati, a imajući u vidu vrstu davanja i radnji ispunjenja ugovora koje je tužilac naveo, ne može biti adekvatno opredeljena vrednost, niti je tužilac na tu okolnost predlagao veštačenje, već je predlagao izvođenje dokaza veštačenjem na okolnost visine ulaganja u nepokretnosti pok. VV.
Pri navedenom stanju stvari, a imajući u vidu da tužilac u datom iskazu nije naveo u čemu se ogledala svakodnevna nega i briga tokom trajanja ugovora o doživotnom izdržavanju, već je samo naveo da je organizovao druženja, odlaske u pozorište i bioskope, putovanja po zemlji i u inostranstvu, pri čemu nije mogao da navede ni koliko puta, ni u kojim trajanjima je to bilo, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je suvišno saslušanje svedoka na okolnosti na koje ni sam tužilac nije mogao precizno da se izjasni. Osim toga, tužilac je takođe naveo da je pok. VV, kada se razbolela, prestala potpuno da komunicira sa bilo kim, osim svoje prijateljice i da joj je on u tom periodu plaćao samo novčani iznos na ime zajma, pa u situaciji kada je ugovor o doživotnom izdržavanju raskinut zbog neispunjenja obaveze od strane tužioca, te kako je između saugovarača prethodno postignut i sporazum o raskidu od 31.10.2005. godine, u kome je sam tužilac potvrdio da nema nikakvih potraživanja po osnovu ovog ugovora od pravnog prethodnika tuženog, njegovo pravo da traži naknadu davanja koja su po svojoj sadržini predstavljala zajedničko provedeno vreme sa pok. VV, a ne napor u vidu brige, staranja i obezbeđivanja stvari koje su joj potrebne, svakako ne može izraziti u novčanoj vrednosti, niti tužilac ima pravo da istu zahteva. Takođe, iz tužiočevih navoda se može zaključiti da je i on sa VV putovao, boravio i učestvovao na druženjima, što je potkrepio i podnetim fotografijama, pa se ne može smatrati da je ulagao napor ili preduzimao radnje koje bi predstavljale vid brige i staranja o nekome ko to ne može sam da uradi, a što je suština davanja po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju.
Apelacioni sud je cenio i ostale navode žalbe tužioca, ali ih posebno ne obrazlaže jer nalazi da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke, a na osnovu ovlašćenja iz člana 396 stav 1 ZPP-a.
S obzirom na ishod spora i postignuti uspeh stranaka potvrđena je i odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke ožalbene presude. Troškovi su tuženom dosuđeni i odmereni pravilnom primenom odredbi članova 153, 154 i 163 ZPP-a, kao i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i TT važećih u vreme donošenja odluke.
Sa svega izloženog a primenom odredbi članova 390 i 401 tačka 2 ZPP-a, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Imajući u vidu da tužilac nije uspeo u drugostepenom postupku, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova tog postupka primenom odredbe člana 165 stav 1 ZPP i odlučeno kao u stavu drugom izreke ove presude.“
Izvor: Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6038/22 od 13.03.2024. godine.
