Ugovori u naslednom pravu se regulisano Zakonom o nasleđivanju. Shodno pomenutom zakonu, ugovor o doživotnom izdržavanju je takav ugovor kojim se obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili neka druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da primaoca izdržavanja, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Ukoliko u samom ugovoru o doživotnom izdržavanju nije dodatno ništa navedeno, obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe. Ugovor o doživotnom izdržavanju, da bi imao pravno dejstvo, mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave.
Karakteristike ugovora o doživotnom izdržavanju:
• aleatoran ugovor, što znači da se unapred ne može znati koliko će da traje i koliki je iznos davanja i primanja izdržavanja,
• proizvodi pravo dejstvo „mortis causa” odnosno ispunjenje obaveze primaoca izdržavanja se vezuje za momenat njegove smrti, pa se vrednost predmeta spora ne može utvrditi prema vrednosti nepokretnosti iz ugovora, jer tek nakon smrti primaoca izdržavanja dolazi do prelaska imovine, koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju, u vlasništvo davaoca izdržavanja.
• potraživanja primaoca izdržavanja ne mogu se preneti na drugoga,
• raskid ugovora je moguć ukoliko su međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog razloga toliko poremete da postanu nepodnošljivi, te svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor, pri čemu je primalac izdržavanja dužan da isplati pravičnu naknadu za primljena davanja i usluge,
• za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju nije od značaja ni koji je uzrok poremećenih odnosa, niti da li postoji krivica neke od strana i koje za poremećaj odnosa,
• zaključuje se s obzirom na svojstvo ličnosti davaoca izdržavanja, koji primaocu izdržavanja treba da obezbedi negu u bolesti i pomoć u zadovoljenju svakodnevnih životnih potreba u godinama kada to, po prirodi stvari, primalac izdržavanja više ne bude mogao da čini sam, bez tuđe pomoći.
Obaveza davaoca izdržavanja nije samo finansijske prirode, već podrazumeva i zadovoljenje najšireg spektra socijalnih potreba primaoca izdržavanja, a što čini moralnu komponentu ugovorene obaveze.
Stručnu pravnu pomoć u vezi svih pitanja iz naslednog prava, pa time i vezano za ugovor o doživotnom izdržavanju, pruža advokat za nasledno pravo. Advokat za nasledno pravo, kao lice koje je specijalizovano za sva pravna pitanja u vezi doživotnog izdržavanja, može pružiti sledeće pravne usluge iz ove oblasti: zaključenje Ugovora o doživotnom izdržavanju i upis prava u javne knjige. Advokat za nasledno pravo pribavlja saglasnost organa starateljstva, ukoliko je to potrebno kao uslov za sklapanje i punovažnost ugovora o doživotnom izdržavanju. Nadalje, advokat za nasledno pravo zastupa strane u slučaju sudskog spora u vezi ugovora o doživotnom izdržavanju i podnosi tužbu za raskid ugovora zbog poremećenih odnosa među ugovorenim stranama.
Apelacioni sud u Beogradu u parnici tužioca AA iz …, protiv tužene BB iz …, radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, odlučujući o žalbi tužene izjavljene protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 820/23 od 12.7.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 10.1.2024. godine, doneo je presudu GŽ 5901/23 kojom se odbija kao neosnovana žalba tužene i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 820/23 od 12.7.2023. godine. Odbijaju se zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovane.
Obrazloženje:
„Izrekom pobijane presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 820/23 od 12.7.2023. godine, u stavu prvom, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti. Stavom drugim izreke raskinut je Ugovor o doživotnom izdržavanju overen pred javnim beležnikom … OPU: 3722-2020, zaključen 7.12.2020. godine između tužioca AA i tužene BB. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 245.850,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom izvršenja.
Protiv ove presude žalbu je blagovremeno izjavila tužena, pobijajući je u celosti iz svih zakonskih raloga.
Tužilac je podneo odgovor na žalbu tužene.
Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu odredbe člana 386 Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br. 72/11, sa kasnijim izmenama i dopunama), Apelacioni sud je našao da žalba tužene nije osnovana.
U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačke 1, 2, 3, 5, 7 i 9 Zakona o parničnom postupku na koje ovaj sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba postupka iz tačke 12 tog člana na koju se neosnovano žalbom tuženog ukazuje, s obzirom da je prvostepeni sud za svoju odluku dao jasne razloge o odlučnim činjenicama, pa se pravilnost i zakonitost iste mogu sa sigurnošću ispitati.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u svojstvu primaoca izdržavanja, sa tuženom u svojstvu davaoca izdržavanja, dana 7.12.2020. godine zaključio Ugovor o doživotnom izdržavanju koji je overen kod javnog beležnika … pod OPU 3722-2020. Ovim ugovorom, u članu 3, precizirano je da će se izdržavanje sastojati u obavljanju svakodnevnih kućnih poslova kod primaoca izdržavanja, održavanju higijene u stanu i sređivanju stana, kupovini namirnica i kuvanju, to jest pripremanju obroka za primaoca izdržavanja, pranju i peglanju garderobe primaoca izdržavanja, brige o njemu, negovanja i pažnje u bolesti i starosti, odvođenja lekaru i po potrebi snošenja troškova medicinskog tretmana i nabavke lekova, te organizovanja sahrane nakon smrti primaoca izdržavanja, na primeren način i podizanje nadgrobnog spomenika, kao i izdavanje podušja o mesnom običaju, a u naknadu za sve to primalac izdržavanja ostavlja u svojinu i državinu davaocu izdržavanja svoju nepokretnu i pokretnu imovinu, taksativno nabrojanu u samom Ugovoru o doživotnom izdržavanju. U članu 7 navedenog Ugovora primalac izdržavanja je izjavio da ga davalac izdržavanja već godinama unazad neguje, čuva i pazi, obezbeđuje sve što je potrebno kako bi mu se olakšao život i zadovoljile osnovne životne potrebe, kao i da je prema njemu uvek bila brižna i zaštitnički nastrojena, da su u svakodnevnom kontaktu, komunikaciji i vezi, da zajedno provode svoje slobodno vreme, iz kog razloga primalac izdržavanja ima beskrajno poverenje u davaoca izdržavanja i zbog čega je doneo odluku da sa davaocem izdržavanja zaključi ovaj Ugovor. Ugovorne strane su sporazumno konstatovale da svaka od njih može tražiti raskid ugovora ukoliko se međusobni odnosi ugovarača toliko poremete da postanu nepodnošljivi. Tužilac se nakon zaključenja Ugovora o doživotnom izdržavanju preselio kod tužene i njenog brata u kuću i jedno vreme je živeo sa njima, dok se odnosi nisu poremetili. U stanu tužene boravio je oko godinu i po dana i za to vreme tužena mu je ujutru pravila doručak (pahuljice i mleko), donosila mu je večeru, a jednom prilikom zajedno su išli na putovanje, u posetu manastiru. Međutim, tužilac tvrdi da nije u kontaktu sa tuženom već godinu i po dana uz opasku da ga je tužena “kaširala” i da mu sada pomalo pomažu rođaci i komšije. Tužilac je teško bolestan, ima šećer i amputirano mu je pola stopala desne noge i tri prsta na levoj nozi. Počev od marta meseca 2022. godine tužilac živi u svojoj kući. Izričit je u tome da ne postoji mogućnost da sa tuženom uspostavi raniji odnos iz razloga što tužena ne izvršava svoje ugovorne obaveze čime se svrha Ugovora više ne ostvaruje.
Polazeći od napred navedenog, prvostepeni sud je najpre cenio istaknuti prigovor stvarne nenadležnosti i našao da je isti neosnovan. Ovo iz razloga što se u konkretnom slučaju radi o Ugovoru o doživotnom izdržavanju koji je aleatoran ugovor, te se unapred ne zna koliko će da traje i koliki je iznos davanja i primanja izdržavanja. Naime, Ugovor o doživotnom izdržavanju, po oceni prvostepenog suda, proizvodi pravno dejstvo “mortis causa”, što znači da se ispunjenje obaveze primaoca izdržavanja vezuje za momenat njegove smrti, pa se vrednost predmeta spora ne može utvrditi prema vrednosti nepokretnosti iz ugovora jer tek nakon smrti primaoca izdržavanja dolazi do prelaska imovine koja je predmet ugovora u vlasništvo davaoca izdržavanja. Stoga je prvostepeni sud kao vrednost predmeta spora uzeo iznos koji je tužilac označio na ročištu za glavnu raspravu od 12.07.2023. godine u iznosu od 3.800.000,00 dinara.
Dalje je ocenio da je tužbeni zahtev osnovan, pa je primenom odredbi članova 194 stav 1 i 201 stav 1 Zakona o nasleđivanju odlučio kao u stavu drugom izreke pobijane presude. Obrazlažući svoju odluku, prvostepeni sud je pošao od toga da je Ugovor o doživotnom izdržavanju kompleksan ugovor jer podrazumeva ne samo brigu o ishrani, higijeni i zdravlju tužioca, već i zadovoljenje najšireg spektra socijalnih potreba primaoca izdržavanja, a što čini moralnu komponentu obaveze tužene. Ocenio je da je tužilac sposoban da shvati smisao i značaj preduzete pravne radnje i da odluke u vezi sa tim donosi potpuno samostalno, te da je nesporna činjenica da postoji izričita pravno relevantna volja tužioca usmerena na raskid predmetnog ugovora, za šta su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 201 stav 1 Zakona o nasleđivanju. Prvostepeni sud je našao da je tužena po odlasku tužioca iz njene kuće prestala da mu se javlja i izvršava bilo koju preuzetu obavezu iz Ugovora o doživotnom izdržavanju, iz čega proizilazi da je došlo do narušavanja odnosa parničnih stranaka do te mere da su postali nepodnošljivi, da tužilac sa tuženom više nije u kontaktu i da ne želi da ga tužena izdržava, kao i da ne postoji mogućnost da se uspostavi raniji odnos između parničnih stranaka. U prilog zaključku da tužena više ni na koji način ne doprinosi izdržavanju tužioca je i iskaz tužene u kome je navela da ponedeljkom, sredom, petkom i nedeljom nema potrebe da neko izdržava tužioca s obzirom da je on sada dobro i da je pokretan. Dalje je našao da se pravo jedne ugovorne strane, u ovom slučaju tužioca, da zahteva raskid ugovora ceni nezavisno od eventualne krivice druge ugovorne strane za poremećaj odnosa iz kog razloga bi, sve i da je u dokaznom postupku utvrđeno da krivica za pogoršanje odnosa sa tuženom leži na tužiocu, tužilac imao pravo na raskid ugovora.
Prvostepeni sud je obrazlažući svoju odluku naveo i da tužena, kao davalac izdržavanja u skladu sa odredbom člana 201 stav 2 Zakona o nasleđivanju, ima pravo da u posebnoj parnici od tužioca, kao primaoca izdržavanja, traži naknadu za davanja i usluge koje mu je učinila za vreme trajanja ugovora.
Suprotno žalbenim navodima tužene, pravilno je prvostepeni sud postupio kada je odbio prigovor stvarne nenadležnosti suda. Naime, odredbom člana 33 stav 2 Zakona o parničnom postupku propisano je da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koji je tužilac označio u tužbi, dok je stavom trećim istog člana propisano da ako je u slučaju iz stava dva ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, ovaj sud će najkasnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način da proveri tačnost označene vrednosti i utvrdi vrednost predmeta spora. Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da je utvrđivanje drugačije vrednosti predmeta spora od one koju je označio tužilac ograničeno rokom. Navedeni rok je prekluzivne pravne prirode i propuštanjem tog roka prestaje mogućnost naknadne promene, utvrđene vrednosti predmeta spora u toku trajanja postupka. Posle upuštanja u raspravljanje o glavnoj stvari nastupa prekluzija za utvrđivanje vrednosti predmeta spora, te se kao vrednost predmeta spora ima uzeti onaj iznos koji je označen u tužbi, odnosno vrednost označena u uvodu prvostepene presude. U konkretnom slučaju za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari nadležan je Prvi osnovni sud u Beogradu, s obzirom da je na pripremnom ročištu održanom dana 4.5.2023. godine tužilac opredelio vrednost predmeta spora na iznos od 3.800.000,00 dinara, koji iznos ne prelazi 40.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan preciziranja tužbenog zahteva.
Neosnovani su i žalbeni navodi tužene da je prvostepeni sud povredio njeno pravo na dokazivanje, te pogrešno zaključio da su odnosi između parničnih stranaka poremećeni do te mere da onemogućavaju dalje održavanje Ugovora o doživotnom izdržavanju na snazi. Ovo iz razloga što je nesporno da tužilac od marta meseca 2022. godine živi sam, uprkos činjenici da se radi o teško bolesnom licu kome je amputirano pola stopala desne noge i tri prsta na levoj nozi. Tužena je prilikom saslušanja izjavila da ponedeljkom, sredom, petkom i nedeljom nema potrebe da bilo ko izdržava tužioca s obzirom da je pokretan i da se oseća dobro, iz čega proizilazi da se ne pridržava obaveza iz zaključenog Ugovora o doživotnom izdržavanju, a koje podrazumevaju između ostalog svakodnevno obavljanje kućnih poslova kod tužioca, kao primaoca izdržavanja, kupovinu namirnica i pripremanje hrane, kao i pranje i peglanje njegove garderobe. Odredba člana 201 stav 1 Zakona o nasleđivanju izričita je da svaka od ugovornih strana može zahtevati da sud raskine ugovor kada se utvrdi da su se međusobni odnosi iz bilo kog uzroka toliko poremetili da postanu nepodnošljivi. Za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju nije od značaja ni koji je uzrok poremećenih odnosa, niti da li postoji krivica neke od strana i koje za poremećaj odnosa. Ugovor o doživotnom izdržavanju je utoliko specifičan ugovor što se zaključuje s obzirom na svojstvo ličnosti davaoca izdržavanja koji primaocu izdržavanja treba da obezbedi negu u bolesti i pomoć u zadovoljenju svakodnevnih životnih potreba u godinama kada to, po prirodi stvari, primalac izdržavanja više ne bude mogao da čini sam, bez tuđe pomoći. Smisao i svrha Ugovora o doživotnom izdržavanju jeste da se primalac izdržavanja, koji je uglavnom star čovek oseća sigurnim u trenutku starosti i nemoći. U takvoj situaciji dovoljno je da jedna strana želi i traži da se ugovor raskine i da je njen stav, osećanje i mišljenje da je nemoguće nastavljanje ugovora i ostvarivanje njegove svrhe, jer izvršenje ugovora traži koliko toliko usklađene odnose ugovarača, pa prinudno održavanje ugovora na snazi ne samo da ne bi odgovaralo pravoj volji stranaka u vreme zaključenja ugovora već bi bilo u suprotnosti sa svrhom i smislom, kao i ciljem zbog koga se ugovor zaključuje. Dobri odnosi između ugovarača su preduslov za izvršenje ugovornih obaveza kod ugovora o doživotnom izdržavanju, a u konkretnom slučaju tužilac, kao primalac izdržavanja, jasno i nedvosmisleno je izrazio želju da raskine ugovor, pa je u takvoj situaciji njegov zahtev osnovan bez obzira na ponašanje tužene i uzrok zbog koga je došlo do poremećaja odnosa stranaka, kao i da li bi se ti odnosi eventualno mogli poboljšati. U konkretnom slučaju očigledno je da su odnosi između parničnih stranaka poremećeni već godinu i po dana, da se tužena ne brine na adekvatan način i redovno o tužiocu, kao starom i bolesnom licu i prema tome ne ostvaruje se svrha zbog koje je Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen. U takvoj situaciji opravdano je da nezadovoljna strana (u ovom slučaju tužilac) traži raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, a irelevantno je ko je kriv za to što je došlo do poremećaja međusobnih odnosa. Stoga je pravilno postupio prvostepeni sud kada je raskinuo ugovor o doživotnom izdržavanju jer je to u skladu sa odredbama članova 201 stav 1 i 202 Zakona o nasleđivanju.
Potvrđena je i odluka o troškovima parničnog postupka s obzirom da je ista doneta pravilnom primenom odredbi članova 153, 154, 163 Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu uspeh parničnih stranaka u sporu, a sve prema Advokatskoj tarifi i Taksenoj tarifi važećim u vreme presuđenja.
Sa izloženog, Apelacioni sud je na osnovu odredbe člana 390 Zakona o parničnom postupku i člana 401 tačka 2 istog Zakona odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.
S obzirom na ishod žalbenog postupka, Apelacioni sud je odbio zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova postupka, s obzirom da sastav odgovora na žalbu ne spada u nužne i korisne troškove za vođenje ove parnice, pa je na osnovu odredbe člana 165 stav 1 Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.“
Izvor: Presuda Apelacionog suda u Beogradu GŽ 5901/23 od 10.01.2024. godine.
