Pojedine kategorije zaposlenih uživaju, pored opšte i posebnu zaštitu, a na osnovu specifičnih karakteristika trajnog ili privremenog karaktera. U te kategorije zaposlenih se ubraja i zaposlena na porodiljskom odsustvu i odsustvu sa rada radi nege deteta. Prema zakonu, sve vreme trajanja porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta zaposlena ima pravo na naknadu zarade.
U slučaju tužbe, tužilja može da traži da joj tuženi na ime razlike isplaćene pripadajuće naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta isplati pripadajuće iznose naknade zarade.
Sudska praksa – rešenje Vrhovnog kasacionog suda
Rev 2026/2017 29.11.2017. godine. Beograd:
„Prihvata se predlog tužilje za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP.
Ukidaju se presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž 303/2017 od 10.05.2017. godine i presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. broj 1208/15 od 02.02.2017. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Obrazloženje:
Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P. broj 1208/15 od 02.02.2017. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime razlike isplaćene pripadajuće naknade zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta isplati iznose navedene u prvom stavu izreke. Drugim stavom izreke obavezana je tužilja da tuženom plati troškove parničnog postupka. Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Gž 303/2017 od 10.05.2017. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda. Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju u smislu člana 404. ZPP zbog svih revizijskih razloga iz člana 407. ZPP, smatrajući da je potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa i pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana i radi ujednačavanja sudske prakse. Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe za pravnim tumačenjem odredaba Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, u situaciji kada je nad poslodavcem otvoren stečajni postupak. Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 … 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila zaposlena u preduzeću za konsalting i menadžment „BB“ …, na poslovima komercijaliste na terenu po osnovu ugovora o radu od 31.08.2011. godine. Po zanimanju je … . Porodiljsko odsustvo započela je dana 04.06.2014. godine a nad preduzećem – poslodavcem otvoren je postupak stečaja dana 13.11.2014. godine i zaključen rešenjem suda od 03.02.2015. godine. Zbog donošenja rešenja o otvaranju stečaja nad poslodavcem, tužilji je dana 13.11.2014. godine rešenjem poslodavca otkazan ugovor o radu sa danom 13.11.2014. godine. Rešenjem tuženog broj … od 09.12.2014. godine tužilji je priznato pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva počev od 04.06.2014. godine zaključno sa 05.10.2014. godine i pravo na naknadu zarade za vreme odsustva sa rada radi nege deteta počev od 06.10.2014. godine zaključno sa 03.06.2015. godine u visini od 61.794,74 dinara bruto. Drugim stavom tog istog rešenja, utvrđeno je da iznos naknade zarade se neće menjati za vreme ostvarivanja ovog prava. Poslodavac je isplatio tužilji naknadu po ovom rešenju po osnovu ugovora o asignaciji za isplatu zarada od 24.10.2014. godine u iznosu od 50.214,29 dinara neto kao i poreze i doprinose na ove iznose. Tužilji nije isplaćen nikakav drugi iznos do 26.11.2015. godine. Tuženi je 26.11.2015. godine, nakon obraćanja punomoćnika tužilje sa zahtevom za isplatu naknade zarade u skladu sa donetim rešenjem, uplatio minimalne iznose i to za period do 13.11.2014. godine u iznosu od 94.774,00 dinara. Po dobijanju rešenja o otkazu ugovora o radu zbog stečaja poslodavca, tužilja se prijavila službi za zapošljavanje i preko te službe je tužilji kao nezaposlenom licu za period od 14.11.2014. godine do 13.05.2015. godine isplaćen iznos od 117.814,59 dinara na osnovu rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje, kojim joj je priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju od šest meseci u minimalnom iznosu. Sudovi su zauzeli pravni stav da tužilja nema pravo na isplatu iznosa prema rešenju koje je doneo tuženi dana 09.12.2014. godine, jer je u uputstvu Ministarstva za socijalna pitanja broj 183-00-2135/2002-10 od 10.12.2002. godine navedeno da zaposleni kod poslodavca koji se nalazi u postupku stečaja ima pravo na mesečni iznos naknade u visini minimalne zarade utvrđene za mesec za koji se vrši isplata i obračun, a isplatu ovih minimalnih zarada vrši opštinska, odnosno gradska uprava iz sredstava obezbeđenih u budžetu Republike Srbije. Sudovi zaključuju da u skladu sa navedenim rešenjem Opštinske uprave u Staroj Pazovi od 09.12.2014. godine kojim je tužilji priznato pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta, a koje je doneto u skladu sa odredbama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom i odredbama Pravilnika o bližim uslovima i načinu ostvarivanja prava na finansijsku podršku porodici sa decom, tužena nije obveznik isplate naknade zarade. Ona je ovlašćena da donese navedeno rešenje koje je i donela i koje je po svojoj pravnoj prirodi deklaratorno, kojim se utvrđuje da su ispunjeni uslovi za isplatu naknade zarade kao i visina naknade, dok je obveznik isplate poslodavac kako je i navedeno u stavu četiri izreke rešenja. Poslodavac je obveznik isplate dok je tužilja bila u radnom odnosu kod njega a neisplaćene iznose naknade zarade tužilja je trebalo da potražuje u stečajnom postupku koji je otvoren nad njenim poslodavcem. Na kraju, sudovi zaključuju da Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom ne reguliše situaciju kada poslodavac nije u mogućnosti da isplati navedenu naknadu, zbog čega su primenili uputstvo Ministarstva za socijalna pitanja broj 183-00-2135/2002-10 od 10.02.2002. godine, kako je to učinio i prvostepeni sud. Zato su tužbeni zahtev i odbili. Vrhovni kasacioni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju pogrešno primenjeno materijalno pravo, a da je o odlučivanju o tužbenom zahtevu nužno da budu utvrđene činjenice kojih u ovom postupku nema, a koje se odnose na visinu tužbenog zahteva. Naime, pravilno se prvostepeni sud poziva na odredbe člana 94. Zakona o radu, člana 10, 11. i 13. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom („Službeni glasnik RS“ broj 16/02, 115/05 i 107/09), ali te odredbe po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda nepravilno primenjuje. Zakon o radu u članu 94. propisuje da zaposlena žena ima pravo na odsustvo sa rada zbog trudnoće i porođaja (porodiljsko odsustvo) kao i odsustvo sa rada radi nege deteta, u ukupnom trajanju od 365 dana. Za vreme tog odsustva ona ima pravo na naknadu zarade u skladu sa zakonom, a pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta ostvaruje se u skladu sa Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom. To pravo za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta ostvaruje zaposleni kod pravnih i fizičkih lica prema članu 10. stav 1. tačka 1. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom a visina naknade ostvaruje se saglasno članu 11. stav 1. u visini prosečne osnovne zarade zaposlenog za 12 meseci koji prethode mesecu u kome otpočinje korišćenje odsustva. Prema članu 13. istog Zakona obračun i isplatu naknade zarade vrši poslodavac istovremeno sa obračunom i isplatom zarada zaposlenima, a prenos sredstava poslodavcu vrši se po pružanju dokaza da je izvršio isplatu naknade zarade zaposlenom. Članom 13. istog zakona u stavu 3. i 4. je propisano da opštinska, odnosno gradska uprava vrši prenos sredstava poslodavcu iz stava 1. ovog člana iz sredstava obezbeđenih u budžetu Republike kao i da poslodavcu prenos tih sredstava se vrši po dostavljanju dokaza da je isplatio naknadu zarade zaposlenom. Nadalje, ministar nadležan za finansije i ministar nadležan za socijalna pitanja sporazumno propisuju način i postupak prenosa sredstava za isplatu naknade zarade zaposlenima za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta. Tačno je da u konkretnom slučaju navedenim zakonom nije propisana situacija kada poslodavac prestane sa radom zbog odlaska u stečaj. Međutim, kada se ima u vidu da je članom 1. navedenog zakona propisano da finansijska podrška porodici sa decom, u smislu ovog zakona obuhvata: 1) poboljšanje uslova za zadovoljenje osnovnih potreba dece; 2) poseban podsticaj rađanju dece; 3) podršku materijalno ugroženim porodicama sa decom, porodicama sa decom sa smetnjama u razvoju i deci bez roditeljskog staranja, a u zakonu nisu predviđene situacije prestanka rada poslodavca, između ostalog zbog nastupanja posledica otvorenog stečaja, ciljnim tumačenjem ovog zakona nikako se ne može izvesti zaključak da je u tom slučaju porodica kojoj ovo pravo pripada u smislu navedenog zakona, ostala bez zaštite. Tačno je da je rešenjem Opštinske uprave Odeljenja za društvene delatnosti kulturu i informisanje Opštine Stara Pazova priznato pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva podnosiocu zahteva AA iz … – tužilji u iznosu od 100% od iznosa naknade zarade utvrđene u smislu člana 11. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, kojim rešenjem je određeno da iznos naknade zarade neće se menjati za vreme ostvarivanja ovog prava, da ne može biti manje od minimalne zarade utvrđene za mesec u kojem se vrši isplata, da je poslodavac dužan da iznos naknade zarade isplati podnosiocu zahteva istovremeno sa isplatom zarada ostalim zaposlenima, da će isplaćena sredstva biti refundirana poslodavcu po dostavljanju dokaza da je isplatio naknadu zarade, te da to rešenje propisuje prava i obaveze kako poslodavca tako i donosioca ovog rešenja. Naravno, da je ovim rešenjem propisano da poslodavac vrši isplatu utvrđene zarade odnosno naknade zarade pa da se potom refundira od donosioca rešenja od sredstava iz budžeta, ali to istovremeno ne znači da kada poslodavac iz bilo kojih razloga bude onemogućen da vrši isplatu, prestaje i obaveza donosioca ovog rešenja. Naprotiv, Vrhovni kasacioni sud smatra da je tužena opština koja je donela rešenje kojim je priznala pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva podnosiocu zahteva AA iz … i pravo na naknadu zarade za vreme odsustva sa rada radi nege deteta, za koju namenu su obezbeđena sredstva u budžetu, dužna da tu obavezu ispuni u situaciji kada neposredni dužnik to nije u mogućnosti da učini, a ne samo onda kada je on to učinio i traži refundiranje naknade. U suprotnom, bi bio izneveren smisao Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom koji u svojim uvodnim odredbama predviđa da finansijska podrška porodici sa decom obuhvata poboljšanje uslova za zadovoljenje osnovnih potreba dece i poseban podsticaj rađanju dece. Imajući u vidu da je tužilja u označenom periodu ostvarila jedan deo naknade putem ugovora o asignaciji zaključenog sa preduzećem za konsalting i menadžment „BB“ iz …, a jedan deo preko Nacionalne službe za zapošljavanje, bilo je nužno utvrditi koji deo je ostao neisplaćen u skladu sa rešenjem Opštinske uprave Odeljenja za društvene delatnosti, kulturu i informisanje Opštine Stara Pazova broj … od 09.12.2014. godine, te saglasno tome odlučiti o visini postavljenog tužbenog zahteva. U ponovnom postupku, nižestepeni sudovi će imati u vidu primedbe navedene u ovom rešenju, pa će pravilnom primenom materijalnog prava upotpuniti činjenično stanje i nakon toga doneti na zakonu zasnovanu odluku. Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.“
Izvor: Republika Srbija, Vrhovni kasacioni sud Rev 2026/2017 29.11.2017. godine. Beograd
