Zakon o radu, pored ostalog, definiše i uređuje načine prestanka radnog odnosa. Shodno zakonu, prestanak radnog odnosa može biti otkazom ugovora o radu od strane poslodavca samo ukoliko za to postoji opravdani razlog, a koji se, između ostalog odnosi i na nepoštovanje radne discipline.
Primer radnog spora, iz sudske prakse, je slučaj gde je poslodavac otkazao ugovor o radu zaposlenom zbog nepoštovanja radne discipline, ako zaposleni neopravdano odbije da radi na poslovima na koje je privremeno premastan zbog hitnosti posla.
Iz obrazloženja po rešenju Vrhovnog kasacionog suda
Rev2 636/2017 od 11.5.2017. godine:
„Naime, odredbom člana 172-a. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) koji je bio u važnosti u vreme donošenja osporenih rešenja tuženog, propisano je da ukoliko je potrebno da se određeni posao izvrši bez odlaganja, zaposleni može biti privremeno premešten na druge odgovarajuće poslove na osnovu rešenja bez ponude aneksa ugovora u smislu člana 172. Zakona o radu, najduže 45 radnih dana u periodu od 12 meseci (stav 1), a u slučaju premeštaja iz stava 1. ovog člana zaposleni zadržava osnovnu zaradu utvrđenu za posao sa kog se premešta, ako je to povoljnije za zaposlenog. U konkretnom slučaju, tuženi, poslodavac je privremeno raspoređivanje tužioca iz jedne u drugu ambulantu obrazložio penzionisanjem doktora medicine i zabranom zapošljavanja novih radnika po Uredbi o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, a iz kojih razloga je tuženi izvršio premeštaj izvršilaca – doktora medicine po ambulantama na teritoriji Grada Čačka, među kojima i tužioca. Poslodavac je ovlašćen da izvrši razmeštaj zaposlenih – izvršilaca određenih poslova na odgovarajuća radna mesta, a tuženi je kao poslodavac u obrazloženju osporenog rešenja o privremenom raspoređivanju naveo razloge zbog kojih se tužiocu određuje privremeni premeštaj i u svemu postupio u skladu sa odredbom član 172-a Zakona o radu. Suprotno navodima revizije, zaposleni nije ovlašćen da odbije da radi na poslovima na kojima je privremeno raspoređen, već ima mogućnost da u roku propisanom odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu, ostvaruje sudsku zaštitu protiv rešenja poslodavca kojim su mu povređena prava po osnovu rada, odnosno da u sudskom postupku dokazuje da je rešenje o privremenom raspoređivanju zaposlenog u smislu citirane zakonske norme nepravilno i nezakonito i da nije bilo potrebno da se određeni posao izvrši bez odlaganja, koja hitnost predstavlja osnov i uslov za donošenje ovog rešenja. Međutim, tužilac odbijanjem da radi na poslovima na koje je premešten rešenjem poslodavca, shodno Zakonu o radu, nije poštovao radnu disciplinu i poslodavac je u toj situaciji zaposlenom otkazao ugovor o radu jer je neopravdano odbio da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca u skladu sa zakonom. Imajući u vidu sve okolnosti, kao i činjenicu da se u reviziji ne može osporavati utvrđeno činjenično stanje i ocena dokaza (tokom postupka je utvrđeno da se rešenjem od 20.02.2015. godine ne vređaju prava tužioca iz rešenja RF PIO Filijala Čačak od 16.02.1994. godine) – iz razloga što rad u prvoj smeni ne zahteva veštačko osvetljenje, nema dežurstva, a pored toga znatno je manji broj pregleda u toku dana, može se zaključiti da je tužilac neopravdano odbio da postupi po rešenju tuženog. Stoga je pravilno stanovište nižestepenih sudova da je tužilac svojim postupanjem izvršio povredu radne discipline i nije postupio u skladu sa pravilnikom tuženog zbog čega je pravilno primenjeno materijalno pravo 179. tačka 3. stav 8. Zakona o radu, kao otkazni razlog“.
Izvor: Sentenca iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2 636/2017 od 11.5.2017. godine, utvrđena na sednici Građanskog odeljenja od 24.4.2018. godine.
