Ekološko pravo je jedno od mlađih grana prava, koje se postepeno razvijalo, kako su se filozofski, etički i industrijski uslovi života menjali. Ekološko pravo se često naziva i pravom zaštite životne sredine. Razvilo se u drugoj polovini 20. veka, kaku se umnožavali problemi zagađenja i degradacije prirodnih resursa. Ekološko pravo je usko vezano sa razvojem ekološke svesti i međunarodnim naporima za očuvanje prirode i životne sredine.
Jedna od prvih međunarodnih konferencija, koja se bavila ekološkim pravom odnosno pravom zaštite životne sredine, je Stokholmska konferencija o životnoj sredini, održana 1972. godine, ada je osnovan UNEP – Program UN za životnu sredinu. Konvencija o biološkoj raznovrsnosti je postavila temelj za održivi razvoj (1992), Kyoto protokol (1997) se fokusirao na klimatske promene i smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, Pariski sporazum (2015) je nastavak globalnog napora za borbu protiv klimatskih promena, a EU Direktiva o zaštiti prirode je još jedan međunarodni sporazum, posvećen pravu na zaštitu životne sredine.
Ekološko pravo je grana pravna koja se bavi regulisanjem odnosa između društva i prirodne sredine, sa ciljem da se zaštiti životna sredina i obezbedi održivi razvoj.
Ekološko pravo je skup pravnih normi, koje regulišu upotrebu, zaštitu i očuvanje prirodnih resursa, kao i sprečavanje zagađenja i degradacije ekosistema u celini. Ekološko pravo obuhvata zakone, propise i norme kojima se obezbeđuje zaštita prirodnih resursa, kao i kontrola negativnih uticaja ljudskih aktivnosti na životnu sredinu.
Ključni elementi ekološkog prava:
- zaštita prirodnih resursa – upotreba vode, zemljišta, šuma, minerala i ostalih prirodnih resursa na način da se obezbedi njihova održiva eksploatacija;
- sprečavanje zagađenja – kontrola emisije štetnih materija u vazduh, vodu i zemljište, upravljanje otpadom;
- zaštita biodiverziteta – očuvanje ugroženih vrsta, staništa i ekoloških sistema;
- međunarodni aspekti – usklađivanje nacionalnog zakonodavstva sa međunarodnim konvencijama i sporazumima;
- pravo na zdravu životnu sredinu – pravo građana da žive u zdravom okruženju i zdravoj životnoj sredini, pravo na informisanje i učešće u donošenju odluka koje utiču na životnu sredinu.
Osnovni cilj ekološkog prava je obezbeđivanje pravne zaštite životne sredine i održivog razvoja. Kao ostali ciljevi se izdvajaju:
- zaštita životne sredine u smislu očuvanja prirodnih resursa, biodiverziteta, ekosistema i zdravlja ljudi;
- prevencija štete odnosno sprečavanje zagađenja, degradacije tla, vode, vazduha putem definisanja ekoloških standarda i zakonskih ograničenja;
- održivi razvoj, koji podrazumeva obavezivanje pravnih i fizičkih lica na odgovorno korišćenje prirodnih resursa, bez ugrožavanja mogućnosti budućih generacija u vezi prava na zaštite životne sredine;
- kontrola i odgovornost tj. uspostavljanje pravnog okvira kojima se kontrolišu sve one aktivnosti štetne po životnu sredinu i sankcionišu oni koji ne poštuju zakonska ograničenja;
- učešće javnosti kao nesporno pravo građana na informisanje o aktivnostima koje utiču na životnu sredinu, kao i pravo na učešće u donošenju odluka koje se tiču zaštite životne sredine;
- međunarodna saradnja, koja se bavi pitanjima globalnih ekoloških problema i njihovog rešavanja međunarodnim sporazumima i konvencijama.
U domaćem zakonodavstvu, ekološko pravo je regulisano zakonima, podzakonskim aktima, strategijama i međunarodni ratifikovanim sporazumima. U Republici Srbiji, pravo na zaštitu životne sredine, obuhvata i sve one propise, koji štite životnu sredinu i upravljaju prirodnim resursima, kako bi se očuvao ekosistem, zdravlje ljudi i održivi razvoj. Ekološki prekršaji i krivična dela iz oblasti ekologije i ekološkog prava, su regulisani Zakonom o prekršajima i Krivičnim zakonikom.
