Zaštita i očuvanje životne sredine je osnovni postulat ekološkog prava, koje reguliše postupke, standarde, propise i mehanizme usmerene na očuvanje zdravog okruženja. Važan element ekološkog prava je formulisan principom održivog razvoja odnosno konceptom balansiranja ekonomskog razvoja, društvenog napretka i očuvanja životne sredine na način koji će zadovoljiti potrebe sadašnjih generacija, bez ugrožavanja sposobnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe. Princip održivog razvoja je ključan za rešavanje globalnih ekoloških problema.
U domaćem zakonodavstvu su predviđeni različiti mehanizmi za zaštitu životne sredine i prava građana, po osnovu kojih se mogu podneti tužbe parničnom sudu radi zaštite od štetnih dejstava, zračenja ili isparenja – imisija.
Kao najznačajniji mehanizmi za zaštitu životne sredine se izdvajaju:
- ustavnopravni mehanizmi,
- upravnopravni mehanizmi,
- krivičnopravni mehanizmi,
- građanskopravni mehanizmi,
- mehanizmi obligacionog prava,
- mehanizmi stvarnog prava.
Ustavnopravni mehanizmi za zaštitu životne sredine su definisani pravnim normama, principima i instrumentima, koji se koriste za očuvanje, zaštitu i unapređenje životne sredine i se baziraju na Ustavu Republike Srbije i zakonima iz oblasti ekonomskog prava. Ustavnopravni mehanizmi su ključni za obezbeđivanje održivog razvoja.
Upravnopravni mehanizmi za zaštitu životne sredine obuhvataju sve one pravne instrumente i pravne postupke, koji se realizuju kroz rad upravnih organa, državnih institucija i inspekcija (upravne radnje i nadzor), kako bi se očuvala i unapredila životna sredina. očuvanja i unapređenja ekološke ravnoteže.
Krivičnopravni mehanizmi su veoma važni kod suzbijanja i kažnjavanja onih delatnosti kojima se ozbiljno ugrožava ekološka ravnoteža, zdravlje ljudi i prirodni resursu. Krivičnopravni mehanizmi za zaštitu životne sredine uključuju krivična dela, sankcije i postupke predviđene krivičnim zakonima, a kojima se obezbeđuje neophodna zaštita životne sredine.
Građanskopravni mehanizmi za zaštitu životne sredine obuhvataju pravne mogućnosti i radnje, kojima se daje mogućnost pojedincima, grupama ili pravnim licima da zaštite svoja prava i interese koji su narušeni štetnim radnjama prema prirodi. Kroz građanskopravne mehanizme, žrtve ekoloških povreda imaju zakonsku mogućnost da traže naknadu štete, sprečavanje štetnih radnji ili zaštitu ličnog i javnog interesa.
Mehanizmi obligacionog prava daju zakonsku mogućnost da svako ima pravo da zahteva od drugog da ukloni izvor opasnosti od kog mu preti znatna šteta i da se uzdrži od delatnosti od koje proizilazi uznemiravanje ili opasnost od štete. U praksi, ovi mehanizmi su vidljivi kroz ugovore o reciklaži i zahteva za naknadu štete. Obligacionopravni mehanizmi za zaštitu životne sredine omogućavaju da sud, na zahtev zainteresovanog lica, može da naredi preduzimanje potrebnih mera za sprečavanje nastanka štete ili uznemiravanja ili otklanjanja izvora opasnosti, na trošak držaoca izvora opasnosti. Ograničenje mehanizma obligacionog prava se ogleda u tome da se, u slučaju da šteta nastane u obavljanju opštekorisne delatnosti za koju je dobijena dozvola nadležnog organa, može zahtevati samo naknada štete.
Mehanizmi stvarnopravne zaštite se istovremeno bave pitanjem zaštite životne sredine i pitanjima vlasništva i prava korišćenja nad prirodnim dobrima. Mehanizmi stvarnopravne zaštite životne sredine su efikasni u pogledu otklanjanja štetnih imisija, jer je postupak po njoj hitan, a na tužiocu ne stoji teret dokazivanja vlasništva ili pretpostavljenog vlasništva, već samo činjenice da je on poslednji mirni držalac neke stvari i činjenice da ga je tuženi smetao u mirnoj državini. U postupku spora, sud, po tužbi za smetanje državine, može po službenoj dužnosti, bez saslušanja protivne stranke, da odredi privremene mere koje se primenjuju u izvršnom postupku sa ciljem otklanjanja hitne opasnosti, protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja nenaknadive štete.
