Zastarelost je pravni institut, koji je prisutan u više grana prava. Za pravni institut zastarevanja je karakteristično da zastarevaju samo relativna, ali ne i apsolutna prava. Zastarelost je institut karakterističan samo za obligacione, a ne i relativne pravne odnose.
Zastarelost označava zastarevanje, odnosno nestanak ili neutuživost određenog prava usled nekorišćenja tog prava od strane titulara, koji nije vršio svoje pravo u okviru zakonom predviđenog vremena, te je izgubio pravnu mogućnost ostvarivanja svog prava prinudnim putem. Zastarelošću se ne gubi pravo kao takvo, već se gubi onaj njegov deo koji se odnosi na pravo na zahtev u materijalnom smislu. Gubitkom mogućnosti na sudski postupak ostaje mogućnost izvršenja obaveza prema titularu u vidu naturalne (prirodne) obligacije i to samo u slučaju da druga strana dobrovoljno ispuni svoju obavezu za koju postoji mogućnost naturalnog izmirenja.
Zastarelost je od velikog značaja u obligacionom pravu, gde se najčešće javlja kao zastarelost potraživanja
Zastarelost potraživanja označava prestanak prava poverioca da,
po isteku zakonom predviđenog roka,
zahteva od dužnika da izvrši svoju obavezu putem suda odnosno prinudnim putem.
Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom nije drugačije propisano. Za obaveze koje se sastoje u nečinjenju, trpljenju ili propuštanju zastarelost počinje da teče prvog dana posle dana kad je dužnik postupio protivno obavezi. Kod zastarelosti ne postoji pravna mogućnost da se zakonom određeno vreme zastarelosti menja drugim pravnim poslom.
Shodno Zakonu o obligacionim odnosima, opštim rokom zastarelosti smatra rok od 10 godina. Rokovi za zastarelost mogu biti različiti za pojedine vrste potraživanja, te zakon razlikuju četiri roka zastarelosti:
– zastarelost od deset godina (za sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom),
– zastarelost od pet godina (za samo pravo iz koga proističu povremena potraživanja),
– zastarelost od tri godine (za potraživanje povremenih davanja, za anuitete, za međusobna potraživanja pravnih lica, za potraživanje zakupnine),
– zastarelost od jedne godine (za potraživanje naknade za TV pretplatu, za potraživanje pošte, telegrafa i telefona, isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu.
Karakteristike zastarelosti:
– strane u pravnom poslu ne mogu menjati, produžavati ili skraćivati rokove zastarelosti,
– dužnik se ne može odreći zastarelosti pre nego što protekne vreme određeno za zastarelost,
– ispunjavanjem zastarele obaveze dužnika i u slučaju da nije znao da je obaveza zastarela, dužnik nema pravo da zahteva da mu se vrati ono što je dao,
– u slučaju da postoji zastarelost za potraživanje koje je obezbeđeno zalogom ili hipotekom, poverilac se iz opterećene stvari može namiriti jedino ukoliko stvar drži u rukama ili ako je njegovo pravo upisano u odgovarajući registar, dok pravo na kamatu iz zaloge ili hipoteke ne može namiriti,
– kada zastari glavno potraživanje, istovremeno zastarevaju i sporedna potraživanja, kao što su potraživanja u vidu kamate, plodova, troškova ili ugovorne kazne,
– zastarelost ne postoji na terenu svojine, službenosti, zaloge i drugih stvarnih prava, koja su trajnog karaktera, te ne postoji pravna mogućnost zastarevanja.
Kod zastarelosti se razlikuju dve vrste rokova:
1. prekluzivni rokovi (rokovi koji su izričito propisani zakonom i u okviru kojih se mogu steći određena prava, kao što su pravo zahtevanja od drugog činjenje, nečinjenje, trpljenje ili uzdržavanje od čega, ali i po čijem isteku tog zakonskog roka neko pravo se gubi, te će sud po prekluzivnog roka tužbu odbaciti),
2. rokovi zastarelosti (zastarelost koja nastaje protekom vremena i gde se ne gasi samo pravo već se gasi mogućnost da se to pravo ostvari prinudnim putem, te se gubi pravo na zahtev u materijalnom smislu, a kao mogućnost ostaje jedino naturalno ispunjenje obaveze jedino uz saglasnost druge strane).
Kod zastarelosti mogu da se javljaju dve mogućnosti:
– prekid zastarelosti (nastaje određenom radnjom poverioca ili dužnika, koja ima za posledicu da se vreme koje je proteklo pre prekida ne računa u zakonom predviđeni rok za zastarelost, te zastarni rok počinje teći iznova posle prekida zastarelosti),
– zastoj zastarelosti (ova okolnost sprečava početak toka zastarelosti uzrocima predviđenim zakonom, te usled toga vreme potrebno za zastarelost ne može početi da teče ili ukoliko je već započeto, vreme prestaje da teče, a nakon prestanka zakonskog uzroka za zastoj, rok zastarelosti se nastavlja, a proteklo vreme se uračunava u zakonom određeni rok zastarelosti).
