Ništav ugovor je onaj ugovor koji sadrži elemente koji su protivne prinudnim propisima, običajima, javnom poretku. Ništav ugovor ne proizvodi nikako pravno dejstvo, jer takav ugovor samo prividno ispunjava sve uslove važećeg ugovora, ali ih konkretna zakonska odredba čini ništavim. Na ništavost ugovora može se pozivati svako zainteresovano lice – ugovorena strana. Ništavost ugovora se utvrđuje sudskim putem, a posledica ništavosti je da se strane vraćaju u stanje kao da ugovor nikada nije ni bio sklopljen.
Ništavost odredaba ugovora o radu utvrđuje se pred nadležnim sudom u skladu sa Zakonom o radu. Pravo na utvrđivanje odnosno pozivanje na ništavost ne zastareva.
Ugovor o radu može biti ništav ukoliko sačinjen protivno Zakonu o radu. Ništavost ugovora o radu najčešće postoji ukoliko je on sklopljen sa licem mlađim od 15 godina, licem koje ne ispunjava uslove za rad na poslovima sa povećanim rizikom, licem sa zdravstvenim smetnjama za poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ili posledice opasne za njegovu okolinu, zaposlenom za vreme trudnoće i zaposlenom koja doji dete za rad na poslovima koji su štetni za njeno zdravlje i zdravlje deteta, za rad koji je zabranjen zakonom.
Uslovi za prestanak radnog odnosa i formu sporazuma o prestanku radnog odnosa su zakonski utvrđeni (Zakon o radu). Ukoliko zaposleni ili poslodavac sumnjaju da postoji ništavost sporazuma o prestanku radnog odnosa, potrebno je angažovati stručno lice iz oblasti radno pravo – advokat za radno pravo. Advokat za radno pravo utvrđuje postojanost ništavosti ugovora (sporazuma) o radu ili prestanku radnog odnosa, tumačeći strankama zakonske odredbe i njihova prava i obaveze povodom ništavosti ugovora (sporazuma). Advokat za radno pravo pokreće sudski postupak povodom ništavosti i prikuplja svu potrebnu dokumentaciju za radni spor. Advokat za radno pravo zastupa stranke pred sudom, uvažavajući sve zakonske norme, a u skladu sa najboljim interesima zaposlenog (poslodavca). U slučaju nezadovoljavajuće presude, advokat za radno pravo podnosi žalbe nadležnom sudu. Advokat za radno pravo, specijalizovan za postupke mirnog rešavanja spora (medijacija odnosno posredovanje) vodi postupak posredovanja u cilju što bržeg, jednostavnijeg i povoljnijeg načina rešavanja svih pitanja iz radnog odnosa.
Sudska praksa daje mogućnost razmatranja presude povodom sudskog postupka u vezi zakonitosti sporazuma o prestanku radnog odnosa. Zakonitost sporazuma o prestanku radnog odnosa može se ceniti kao prethodno pitanje u postupku, pa izostanak takvog tužbenog zahteva u radnom sporu ne isključuje pravo da se traži poništaj rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa.
Iz obrazloženja:
„Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilje su kod tuženog bile u radnom odnosu na neodređeno vreme na osnovu zaključenih ugovora o radu. Prilikom potpisivanja brojnih akata, među kojima je bio i ugovor o radu tužilje su potpisale zahtev za sporazumni raskid radnog odnosa i sporazum o prestanku radnog odnosa koje je tuženi prethodno sastavio i koji nisu bili kompletno popunjeni. Na zahtevima za sporazumni raskid radnog odnosa i sporazumima o prestanku radnog odnosa nalaze se potpisi tužilja ali su potpisani „blanko“, odnosno pre nego što su uneti podaci među kojima je datum prestanka radnog odnosa, sa obrazloženjem od strane tuženog da je to potrebno radi ponovnog uspostavljanja radnog odnosa. Upražnjene rubrike zahteva i sporazuma kasnije su popunjene na način koji nije predočen tužiljama u vreme potpisivanja. Pored toga utvrđeno je da je praksa tuženog, a i drugih povezanih društava u okviru sistema Auto-moto saveza Srbije da zaposlenima koji potpisuju ugovor o radu istovremeno dostave na potpis i blanko obrazac zahteva za prestanak radnog odnosa i sporazum o prestanku radnog odnosa. Tužilje nisu predale zahtev za sporazumni prestanak radnog odnosa pre donošenja rešenja o otkazu, jer bi isti po pravilima o hronološkom načinu vođenja delovodne knjige bili zavedeni pre obaveštenja, sporazuma o prestanku radnog odnosa i rešenja o otkazu. Sva rešenja o otkazu, obaveštenja i sporazumi o prestanku radnog odnosa nose manji delovodni broj od delovodnog broja zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa. Utvrđeno je takođe da na obaveštenjima o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava u slučaju nezaposlenosti ne postoji potpis tužilja, kao dokaz da su im ta obaveštenja uručena… U konkretnom slučaju, tužilje nisu slobodno izrazile volju podnošenjem zahteva za sporazumni prestanak radnog odnosa, odnosno za zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa, jer su datumi zaključenja i prestanka radnog odnosa od strane tuženog naknadno uneti u sporazume. Između tužilja i tuženog nije postignuta saglasnost volja o sporazumnom prestanku radnog odnosa, budući da su zahtevi i sporazumi potpisani od strane tužilja ranije (blanko) prilikom potpisivanja ugovora o radu. Kako je radni odnos tužiljama prestao na osnovu radnji tuženog koji je iskoristio „blanko“ potpise tužilja, to ovakav sporazumni prestanak radnog odnosa ne može proizvoditi pravno dejstvo što ga čini ništavim. Imajući u vidu da na apsolutnu ništavost u smislu člana 109. Zakona o obligacionim odnosima sud pazi po službenoj dužnosti i da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi (član 110), to tužilje mogu činjenice o apsolutnoj ništavosti isticati u svako doba u bilo kojoj parnici kao prethodno pitanje. Zbog toga se zakonitost sporazuma o prestanku radnog odnosa može ceniti kao prethodno pitanje u 2 postupku (što su nižestepeni sudovi i učinili), pa izostanak takvog tužbenog zahteva ne isključuje pravo tužilja da traže poništaj rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa. Apsolutno ništav pravni posao ne važi od samog nastanka (ne proizvodi pravno dejstvo) i ugovorne strane ne mogu svojom voljom dovesti do toga da apsolutno ništav pravni posao opstane u pravnom životu. Posledica ništavosti sporazuma o prestanku radnog odnosa je da su rešenja o sporazumnom prestanku radnog odnosa nezakonita, pa kako je u toku postupka utvrđeno da je tužiljama prestao radni odnos bez pravnog osnova, tužilje imaju pravo da se vrate na rad na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.“
Izvor: Sentenca iz presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 542/2020 od 6.4.2022. godine, utvrđena na sednici Građanskog odeljenja od 5.7.2022. godine.
