Ugovorni odnosi između dve i više strana se uređuju u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima. U zakonu se propisuju svi elementi od značaja za punovažnost ugovora, ali se određuje i termin prividan ugovor.
Prividan ugovor je ugovor koji je zaključen samo prividno, bez stvarne namere ugovornih strana da se taj ugovor izvrši u skladu sa sadržajem. Kod prividnog ugovora, ugovorne strane se formalno dogovaraju, i to sa skrivenim ciljem da stvarno ne ostvare ono što je prividnim ugovorom definisano tj. da prikriju neki drugi pravni odnos ili učine pravni posao koji ne bi bio očigledan. Prividan ugovor nema pravno dejstvo i smatra se ništavim, zbog nepostojanja namere ugovornih strana da realno i postignu pravno obavezujući dogovor.
O prividnom ugovoru se govori, u smislu odredbi člana 66. stav 1 . Zakona o obligacionim odnosima, kada je zaključeni ugovor fiktivan ugovor, kod kog je saglasna izjava volje sa drugom ugovornom stranom data samo prividno. Prividan ugovor, prema zakonu, nema dejstva među ugovornim stranama, ali u slučaju da on prikriva neki drugi ugovor, drugi ugovor će važiti ako su ispunjeni svi uslovi za njegovu pravnu valjanost. Takođe, prividan ugovor ne može da se ističe prema trećem, savesnom licu.
Kako je prividan ugovor onaj ugovor koji je samo formalno zaključen i gde su ugovorne strane imale drugačiju stvarnu nameru od one koja je izražena u prividnom ugovoru ili ni nisu imale nameru da uopšte sklope ugovor, pomoć advokata za ugovorno pravo može biti od značaja. Prividni ugovori su ništavi, budući da ne izražavaju stvarnu volju stranaka, te advokat za ugovore može i pravnim putem dokazati njihovu ništavost. Advokat za ugovore analizira ugovor i utvrđuje da li postoje elementi i koji su, koji ukazuju na prividnost ugovora. Ukoliko se utvrdi da je reč o prividnom ugovoru, advokat za ugovore pomaže u pokretanju parničnog postupka radi utvrđivanja ništavosti ugovora pred sudom. Zastupajući stranku i podnositi dokaze u korist ništavosti prividnog ugovora. U slučaju da je druga strana pokušala da iskoristi prividan ugovori time načinila štetu klijentu, advokat za ugovore štiti prava klijenta i tražiti naknadu štete zbog posledica prividnog ugovora. Kod postojanja sumnje da se radi o sklapanju prinudnog ugovora, advokat za ugovore daje pravne savete i predlaže izmene ugovora. Advokat za ugovore pruža svu neophodnu pravnu pomoć prilikom postupka posredovanja između ugovornih strana u cilju postizanja mirnog rešenja spora u vezi s prividnim ugovorom.
Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužioca, izjavljenoj protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P 4555/17 od 01.10.2020. godine, doneo je presudu (Gž 1464/21 od 15.6.2023. godine), kojom se odbija kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P4555/17 od 01.10.2020. godine. Istom presudom su odbijeni i zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka. Sudski postupak pred Drugim osnovnim sudom je vođen povodom prividnog ugovora između strana.
Obrazloženje:
„Pobijanom presudom, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev pa je ukinuto rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Mladenovcu IIV 151/17 od 21.04.2017. godine u delu u kom je obavezan tuženi da tužiocu isplati ukupan iznos od 1.262.157,66 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom i to: na iznos od 364.068,00 dinara počev od 19.10.2016. godine, kao dana dospeća pa do konačne isplate, na iznos od 439.545,42 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.10.2016. godine, kao dana dospeća pa do konačne isplate, i na iznos od 458.544,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.10.2016. godine, kao dana dospeća pa do isplate, kao i u delu za troškove izvršenja. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 113.500,00 dinara.
Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu, pobijajući je iz svih razloga propisanih odredbom člana 373. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Žalbene razloge je obrazložio i žalbeni predlog izneo, troškove drugostepenog postupka je opredeljeno tražio.
Tuženi je odgovorio na žalbu tužioca, troškove drugostepenog postupka je opredeljeno tražio.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 386. Zakona o parničnom postupku – ZPP (“Službeni glasnik RS”, br.72/11, sa kasnijim izmenama i dopunama), Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da žalba tužioca nije osnovana.
U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 1, 2, 3, 5, 7. i 9. ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a zbog kojih bi se ožalbena odluka morala ukinuti. Žalbom tužioca neosnovano se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. istog zakona, jer je izreka presude razumljiva i ne protivreči sama sebi, ni razlozima datim o bitnim činjenicama koji su jasni i neprotivrečni i nisu u suprotnosti sa sadržinom izvedenih dokaza, pa presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u svojstvu prodavca isporučivao jabuke preduzeću … u Republici Rumuniji, po osnovu prethodno usmeno zaključenog ugovora o kupoprodaji. Naime, tužilac je sa ovlašćenim licem navedenog stranog pravnog lica, VV, ugovorio prodaju određene količine jabuka sa isporukom u Rumuniji, a kako tužilac sa registrovanim poljoprivrednim gazdinstvom nije bio ovlašćen da robu izvozi u inostranstvo, zajedno sa ovlašćenim predstavnikom strane kompanije zamoljen je zakonski zastupnik tuženog da im pomogne, te da se preko njegove firme izvrši izvoz robe – jabuka, a da kupac robu plati na račun tuženog, koji će potom novac isplatiti tužiocu. Svi dogovori oko naručivanja, cene, kvaliteta i isporuke, odvijali su se između tužioca i rumunske kompanije, preko ovlašćenog lica. Zakonski zastupnik tuženog je nakon postignutog dogovora sa tužiocem i predstavnikom kupca, pomogao tužiocu da popuni i pribavi dokumenta potrebna za izvoz robe, a zatim je izvršen izvoz robe, preko špeditera angažovanog od stane kupca. Tužilac je na navedeni način izvršio dve isporuke jabuka, koje su kupac platio u ukupnom iznosu od 523.527,80 dinara, na način koji je prethodno dogovoren, a ugovorena cena mu je isplaćena od stane tuženog. S obzirom da je kvalitet jabuka bio zadovoljavajući, kupac je tužiocu poručio još tri koleta jabuka. Kako bi roba bila izvezena, tužilac i zakonski zastupnik tuženog sačinili su sporne priznanice ( kao i za prethodne dve isporuke) iz kojih proizlazi da je tuženi kupio od tužioca 16.855 kilograma jabuka za iznos od 364.068,00 dinara (priznanica 37/2016 od 4.10.2016.god,), 19.853 kilograma jabuka za iznos od 439.345,42 dinara ( priznanica 39/2016 od 7.10.2016.god.) i 20.218 kilograma jabuka za iznos od 458.544,24 dinara (priznanica 40/2016 od 10.10.2016.god.). Prilikom sačinjavanja i izdavanja priznanica prava namera tužioca i zakonskog zastupnika tuženog bila je da tužilac preko tuženog izveze robu u Rumuniju i realizuje dogovorenu kupoprodaju sa kupcem iz Rumunije. Priznanice su izdate u svrhu prevoza robe preko granice, a sama isporuka izvršena je kupcu preko špeditera a ne tuženom, kako je označeno u spornim priznanicama. Tuženi je na osnovu navedenih priznanica zaključio ugovore sa … o prodaji jabuka, te je dana 04.10.2016. godine izdao priznanicu broj 16 za 19.940 kilograma jabuka po ceni od 3.888,00 evra, dana 07.10.2016. godine priznanicu broj 17 za 19.855 kilograma jabuka po ceni od 3.970,60 evra i priznanicu broj 18 dana 10.10.2016. godine za 20.218 kilograma jabuka po ceni od 4.043,60 evra. Zbog kvaliteta robe, kupac iz Rumunije je odbio da plati cenu jabuka, nedostaci u kvalitetu robe konstatovani su zapisnikom od 08.10.2016. godine (po računu broj 16/04.10.2016), zapisnikom od 13.10.2016. godine (po računu broj 17/07.10.2016.) i zapisnikom od 17.10.2016. godine (po računu broj 18/10.10.2016.) koji su sačinjeni od strane zakonskog zastupnika kupca GG, ovlašćenog predstavnika VV i DD. U zapisnicima je navedeno da određene količine jabuka ne odgovaraju ugovorenom kvalitetu i ne mogu biti puštene u prodaju. Kupac je odbio da plati ugovorenu cenu, a sporne iznose po izdatim priznanicama tuženi nije isplatio tužiocu, s obzirom na to da isti nisu bili ni uplaćeni na njegov račun. Nakon treće sporne isporuke jabuka kupcu u Rumuniji, ovlašćeni predstavnik kupca je tužiocu u njegovoj kući saopštila da su jabuke lošeg kvaliteta, odnosno predočila mu razloge neplaćanja robe.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pozivajući se na odredbe čl. 17, 262. i 66. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, zaključio da ugovori o kupoprodaji koje su tužilac i tuženi zaključili predstavljaju prividne (simulovane) pravne poslove, odnosno da priznanice nisu izdate po osnovu kupoprodaje, već samo u cilju izvoza robe. Tužilac robu nije isporučio tuženom, što predstavlja bitan element ugovora o kupoprodaji, već kupcu u Rumuniji sa kojim je tužilac i ugovorio prodaju, te je stvarna namera parničnih stranaka bila upravljena na uslugu koju je tuženi trebalo da pruži tužiocu a to je izvoz robe bez naknade. S obzirom na to da tužilac nije mogao da izveze jabuke kupcu u Rumuniji, jer njegovo poljoprivredno gazdinstvo nije imalo ovlašćenje za izvoz robe, zakonski zastupnik tuženog je preko svoje firme, koja je bila registrovana i vršila izvoz voća, sačinio dokumentaciju za izvoz robe, zbog čega je fingiran ugovor o kupoprodaji, odnosno zbog čega su sporne priznanice izdate na tuženog kao kupca i tužioca kao prodavca. Sa stanovišta prvostepenog suda, tužilac i tuženi nisu bili u obligaciono pravnom odnosu po osnovu ugovora o kupoprodaji koji je zapravo zaključen direktno između tužioca i kupca iz Rumunije, jer se tužilac sa kupcem dogovorio o količini i kvalitetu robe, ceni, vremenu, načinu isporuke i svim ostalim bitnim elementima ugovora o kupoprodaji jabuka koje su i isporučene kupcu u Rumuniji. Tuženi je bio samo izvoznik robe, zakonski zastupnik tuženog nije ugovarao uslove kupoprodaje sa tužiocem, niti sa ovlašćenim predstavnikom kupca. Prvostepeni sud je zaključio da disimulovani posao koji su tužilac i tuženi zaključili predstavlja neimenovani ugovor, odnosno pravni posao koji se odnosio na uslugu izvoza robe, da tuženi nije pasivno legitimisan, odnosno da nije u obavezi da tužiocu isplati navedene iznose iz spornih priznanica, jer je tuženi tužiocu izvršio uslugu izvoza jabuka, bez naknade, zbog čega je odbio tužbeni zahtev i ukinuo rešenje o izvršenju od 21.04.2017. godine u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati ukupan iznos od 1.262.157,66 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose navedene u stavu prvom izreke pobijane presude.
Sve važne činjenice za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva, prvostepeni sud je potpuno i pouzdano utvrdio dokazima koje je pravilno ocenio primenom člana 8. ZPP. Žalbom tužioca, činjenično stanje nije dovedeno u sumnju, niti su isticane nove činjenice ni predlagani novi dokazi u smislu člana 372. stav 1. ZPP.
Po oceni Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge, koje prihvata i drugostepeni sud. Navodima žalbe tužioca kojima se ponavljaju navodi i primedbe koji su isticani tokom sprovedenog postupka i bili predmet pravilne ocene prvostepenog suda, ne dovodi se u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke.
Suprotno žalbenim navodima kojima tužilac ukazuje da prvostepeni sud nije cenio da je između tužioca kao prodavca i tuženog kao kupca postojao usmeni ugovor o kupoprodaji jabuka i da to dokazuju priznanice iz čije sadržine jasno i nedvosmisleno proizlazi da je tužilac jabuke isporučio kupcu, ovde tuženom, te da je u prilog tome tuženi određivao tajming preuzimanja jabuka, pozivao i slao kamione da bi se izvršio utovar kupljene jabuke, po oceni ovog suda, pravilno je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev, imajući u vidu činjenicu te da tuženi nije bio učenik materijalnog pravno odnosa iz koga je proisteklo predmetno potraživanje, da nije bio kupac robe tužioca, te da je vršio uslugu izvoza robe bez naknade i da je preko njegovog računa vršeno plaćanje tako što je kupac iz Rumunije plaćao robu na njegov račun (za prethodne dve uspešno realizovane prodaje), a zatim je tuženi te novčane iznose isplaćivao tužiocu, da su sporne priznanice sačinjavane namenski, u cilju izvoza jabuka, njihova sadržina nije odgovarala stvarnoj volji parničnih stranaka, te se radi o prividnim pravnim poslovima regulisanim odredbom člana 66. ZOO, koji kao takvi nemaju dejstva među ugovornim stranama. Pravilna je ocena prvostepenog suda i o disimulovanom pravnom poslu, kao neimenovanom, koji je realizovan, jer je izvoz jabuka tužioca izvršen od strane tuženog, bez naknade.
Neosnovani su žalbeni navodi tužioca i da je tuženom izvršen povraćaj PDV-a koji je zadržao za sebe, te da je ova činjenica upravo dokaz da je tuženi kupac jabuka od tužioca i da je on kao kupac i vlasnik istu jabuku prodao kupcu u Rumuniji. Ovo stoga što u toku poslovanja pravno lice može doći u situaciju da PDV (opšti porez na potrošnju) koji se nalazi u fakturama koje su izdali dobavljači bude veći od PDV koji se nalazi u fakturama koje su izdate kupcima u tom obračunskom periodu, kada obveznik PDV stiče pravo na povraćaj PDV. Navedeno ne ukazuje da je u konkretnom slučaju tuženi, stekavši pravo na povraćaj PDV u obračunskom periodu kada su izdavane sporne priznanice, bio u ugovornom odnosu sa tužiocem po osnovu kupoprodaje jabuka, u situaciji prethodno utvrđenog, da je za tužioca i kupca, vršio uslugu izvoza robe bez naknade, i da su sporne priznanice sačinjene u cilju izvoza robe posredstvom tuženog i kao takve simulovano prikazivale da se radi o kupoprodajnom ugovoru između tužioca i tuženog, što nije odgovaralo stvarnom stanju, ni pravoj volji ugovornih strana.
Nisu osnovani ni navodi žalbe tužioca da je kupac iz Rumunije kvalitet isporučene jabuke reklamirao samo prodavcu, ovde tuženom a ne i ovde tužiocu, što jasno ukazuje da je tuženi kao vlasnik jabuke koju je pre toga kupio od tužioca, istu prodao kupcu u Rumuniji koji mu je i reklamirao robu. Ovo stoga što je prvostepeni sud pravilno utvrdio na osnovu izvedenih dokaza a posebno iskaza svedoka VV koja je bila ovlašćeni predstavnik kupca, da je primedbe na kvalitet jabuka, lično saopštila tužiocu, odnosno njegovoj supruzi i to u njihovom dvorištu, da je tom prilikom donela i uzorke jabuka lošeg kvaliteta, kao i da je tužilac nakon toga došao kod nje u Rumuniju (što ni tužilac nije sporio) i ponudio da mu se jabuke vrate. Dakle, iz navedenog nedvosmisleno proizlazi pravilan zaključak prvostepenog suda da je ugovorni odnos postojao između tužioca i kompanije iz Rumunije, da tuženi nije bio vlasnik jabuka i da ih u tom svojstvu nije prodao rumunskoj kompaniji, te da su upravo njemu reklamirane sporne isporuke jabuka. Zapisnici na koje se poziva tužilac u žalbi i koji sadrže podatke o vrsti, količini i kvalitetu jabuka iz spornih isporuka sačinjeni su u skladu sa dokumentacijom koja je pratila izvoz i za koje je prethodno utvrđeno da nije odgovarala ugovornom odnosu koji je postojao između parničnih stranaka. S tim u vezi, neosnovani su navodi žalbe tužioca kojima se ukazuje da je prvostepeni sud selektivno i površno cenio izvedene dokaze, odnosno da je cenio same one dokaze koji idu u prilog odluci koju je doneo. Ovo stoga što je prvostepeni sud izvedene dokaze cenio savesno i pravilno i bitne činjenice utvrdio na osnovu rezultata celokupnog postupka. Sud odlučuje po svom uverenju o tome koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine, saglasno odredbi člana 8. ZPP, koju odredbu je prvostepeni sud pravilno primenio.
Prilikom odlučivanja o osnovanosti žalbe, odnosno zakonitosti i pravilnosti prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je cenio i ostale žalbene navode tužioca, ali ih nije posebno obrazlagao saglasno odredbi člana 396. stav 1. ZPP, budući da ne mogu dovesti do drugačije odluke.
Na osnovu izloženog, Apelacioni sud u Beogradu je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 390. ZPP, odlučujući kao u stavu prvom izreke ove presude.
Primenom člana 401. tačka 2. ZPP potvrđeno je i rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude doneto pravilnom primenom odredaba čl. 150, 151. i 153. stav 2. ZPP, jer odgovara ishodu spora i postignutom uspehu stranaka, a njihova visina pravilno je obračunata primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, važećim u vreme donošenja prvostepene presude.
Odlučujući o zahtevima parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka, ovaj sud kao drugostepeni ih nije priznao, primenom člana 165. stav 1. u vezi čl. 153. i 154. stav 1. ZPP, s obzirom na to da tužilac nije uspeo u postupku po žalbi, a trošak tuženog na ime sastava odgovora na žalbu nije bio potreban radi vođenja parnice, zbog čega je doneo odluku kao u stavu drugom izreke ove presude.“
Izvor: Apelacioni sud u Beogradu, Gž 1464/21 od 15.6.2023. godine.
