Poresko pravo je deo objektivnog prava koji uređuje fiskalne javne prihode odnosno poreze. Poresko pravo je nastalo iz finansijskog prava, kao grane javnog prava. U tom smislu, poresko pravo reguliše: pravne odnose između države i javnih tela, pravne odnose između privrednih i finansijskih subjekata međusobno, pravne odnose između privrednih i finansijskih subjekata i države (i njenih institucija).
Poresko pravo obuhvata opšte i posebno poresko pravo u vezi poreskih obaveza. Opšte poresko pravo se odnosi na norme kojima se uređuju poreska činjenična stanja vezana za sve vrste poreza (definicija poreskog obveznika, poreske stope ili poreske osnovice). Posebno poresko pravo se odnosi na one zakonske norme koje uređuju pojedine vrste poreza (PDV, porez na kapitalnu dobit, porez na imovinu itd.).
Na osnovu Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji Poreska uprava ima ovlašćenje da uvede privremene mere za obezbeđenje naplate poreza ukoliko postoji sumnja u pravilnost poslovanja. Prema istom zakonu, privremene mere su založna prava na pokretnim stvarima, nepokretnostima, novčanim sredstvima i potraživanjima poreskog dužnika.
Radi obezbeđenja naplate poreza koji nije dospeo za naplatu ili koji nije utvrđen, ali je pokrenut postupak utvrđivanja ili kontrole, a postoji opasnost da poreski obveznik osujeti, onemogući, odnosno učini neefikasnom njegovu naplatu, Poreska uprava može rešenjem ustanoviti privremene mere za obezbeđenje naplate. Privremene mere traju do naplate poreza radi čijeg su obezbeđenja ustanovljene ili do momenta kada poreski obveznik pruži odgovarajuće obezbeđenje poreske obaveze.
Prema članu 66. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a radi obezbeđenja naplate poreza Poreska uprava može rešenjem ustanoviti prethodnu meru obezbeđenja naplate poreza, i to:
– zabranu raspolaganja i opterećenja na novčanim sredstvima na poslovnim računima poreskog obveznika, novčanim i nenovčanim potraživanjima,
– zabranu raspolaganja i opterećenja sredstava na tekućim računima i štednim ulozima,
– zabranu raspolaganja, otuđenja i opterećenja pokretnih stvari,
– zabranu raspolaganja, otuđenja i opterećenja nepokretnosti ili stvarnih prava na nepokretnosti upisanih u javnu knjigu.
Rešenje o ustanovljavanju prethodne mere obezbeđenja naplate poreza dostavljanjem poreskom obvezniku i nadležnim registrima postaje izvršno. Prethodna mera obezbeđenja naplate poreza traje sve do upisa založnog prava u registar pokretnih stvari, odnosno registar nepokretnosti ili do naplate poreza u celosti.
U poreskom postupku, koji nastane po ma kom osnovu, poželjno je angažovati lice specijalizovano za oblast poresko pravo – advokat za poresko pravo. Advokat za poresko pravo proverava sve dostavljene akte poreskog organa, njihovu osnovanost i posledice koje tako nastali dokumenti prouzrokuju. U skladu sa okolnostima, advokat za poresko pravo savetuje klijenta o najboljim pravnim rešenjima i preduzima sve zakonom dozvoljene radnje u poreskom postupku. Advokat za poresko pravo zastupa najbolje interese klijenta tokom postupka, kao i u svim žalbenim postupcima povodom njih. Advokat za poresko pravo, na osnovu dokumentacije klijenta utvrđuje činjenično stanje i dokazuje ga tokom postupka. Takođe, advokat za poresko pravo upućuje klijenta, poreskog obveznika na pravne radnje otklanjanja mera koje je naložio poreski organ, a u skladu sa sudskom presudom.
Vrhovni sud Srbije u Beogradu, odlučujući u upravnom sporu po tužbi tužioca preduzeća „AA“ protiv rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije – Poreske uprave – Regionalni Centar Novi Sad broj 433-659/2004 od 6.12.2004. godine, u predmetu privremene mere obezbeđenja naplate poreza, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 22.12.2005. godine, doneo je presudu U 2880/05 kojom se tužba uvažava i poništava rešenje Ministarstva finansija.
Obrazloženje:
„Osporenim rešenjem odbijena je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije – Poreske uprave Filijale ___ broj 316-433-88/2004-30-9 od 18.10.2004. godine, kojim je tužiocu određena privremena mera obezbeđivanje naplate poreza – popis pokretnih stvari u vidu zakonskog založnog prava u korist Republike Srbije, radi obezbeđenja naplate poreza koji nije dospeo na naplatu ali je pokrenut postupak poreske kontrole i postoji opasnost da poreski obveznik osujeti, onemogući, odnosno učini ne efikasnom njegovu naplatu.
Tužilac tužbom osporava zakonitost rešenja tuženog organa zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede pravila postupka i pogrešno primenjenog materijalnog prava. Ističe da u trenutku davanja izjave poreskim inspektorima u poreskom postupku, lice koje je davalo izjavu – nije bilo i odgovorno lice što se može utvrditi uvidom u rešenje Trgovinskog suda u Subotici od 11.10.2005. godine. Takođe, ističe da je i prvostepeni i tuženi organ povredio odredbe člana 66. stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, zbog toga što u rešenju nije naveo razloge iz kojih smatra da postoji opasnost da poreski obveznik osujeti ili onemogući naplatu nedospelog poreza. Predlaže da Vrhovni sud Srbije tužbu usvoji i poništi osporeno rešenje.
U odgovoru na tužbu, tuženi organ, ostajući u svemu pri razlozima datim u obrazloženju osporenog rešenja, predlaže da sud tužbu odbije kao neosnovanu.
Rešavajući ovaj upravni spor na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku u smislu odredbe člana 38. stav 1. Zakona o upravnim sporovima i ispitujući zakonitost osporenog rešenja u granicama zahteva iz tužbe u skladu sa odredbom člana 39. stav 1. istog zakona, Vrhovni sud Srbije je ocenom navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta našao:
Tužba je osnovana.
Iz spisa predmeta ove upravne stvari proizilazi da je prvostepeno rešenje doneto na osnovu službene beleške poreskih inspektora od 14.10.2004. godine, u kojoj se navodi da je knjigovodstvena dokumentacija u postupku terenske kontrole kod tužioca – bila nedostupna i da je postojanje opasnosti da će tužilac kao poreski obveznik učiniti neefikasnim naplatu javnih prihoda, zasnovana na izjavi odgovornog lica u pravnom licu BB. Osnovano se u tužbi ističe da u trenutku davanja izjave u postupku terenske kontrole poreskim inspektorima, BB nije bio odgovorno lice, već VV, što se vidi iz potvrde Trgovinskog suda u Subotici od 1.11.2004. godine, poslovodni broj Fi.___ u kojoj se navodi da je dana 8.06.2004. godine, rešenjem broj Fi.___ izvršen upis promene lica ovlašćenog za zastupanje u korist VV i brisano pravo zastupanja BB sa datumom 8.06.2004. godine.
Osnovani su navodi tužbe da je pri donošenju prvostepenog rešenja učinjena bitna povreda pravila postupka koja je bila od uticaja na zakonitost osporenog rešenja, jer rešenje o obezbeđenju naplate poreza koji nije dospeo za naplatu mora u skladu sa članom 66. stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji da sadrži i obrazloženje zbog čega poreska uprava smatra da postoji opasnost da poreski obveznik osujeti, odnosno onemogući naplatu nedospelih poreza. Kako prvostepeno rešenje ne sadrži razloge za donošenje rešenja, a ni drugostepeni organ ne otklanja ovu bitnu povredu pravila postupka po žalbi, to je počinjena bitna povreda postupanja iz člana 66. stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji u vezi sa članom 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku .
S toga će nadležni organ u ponovnom postupku otkloniti povrede pravila postupka ukazane ovom presudom pri čemu je vezan pravnim shvatanjem i primedbama suda u smislu odredbe člana 61. Zakona o upravnim sporovima.
Sa iznetih razloga, nalazeći da su osnovani navodi tužbe, da je osporenim rešenjem povređen zakon na štetu tužioca, Vrhovni sud Srbije je na osnovu odredbe člana 41. stav 2. a u vezi člana 38. stav 2. Zakona o upravnim sporovima rešio kao u dispozitivu ove presude.“
Izvor: Presuda Vrhovnog suda Srbije u Beogradu dana 22.12.2005. godine, U.br.2880/05
