Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja uređuju se prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolažu organi javne vlasti, radi ostvarenja i zaštite interesa javnosti da zna i ostvarenja slobodnog demokratskog poretka i otvorenog društva.
Shodno zakonu, informacija od javnog značaja se definiše kao informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, a koja je nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti i sadržana je u određenom dokumentu i koju javnost ima opravdan interes da zna. Informacijom od javnog značaja se smatraju informacije o: radu državnih organa, organa lokalne samouprave, javnih preduzeća i drugih organizacija koje vrše javna ovlašćenja, informacije o trošenju javnih sredstava, o postupcima donošenja odluka (urbanistički planovi, zakoni, propisi), informacije o pravima i obavezama građana, o zaštiti životne sredine, podaci o rizicima po zdravlje i bezbednost ljudi.
Pravo na pristup informacijama od javnog značaja je besplatno i pripada svima pod jednakim uslovima, bez obzira na državljanstvo, prebivalište, boravište, sedište ili neko lično svojstvo tražioca.
Izvor informacije od javnog značaja može biti organ vlasti ili neko drugo lice, pri čemu nosač informacija može biti u papirnom obliku, obliku trake, filma, elektronskog medija, a na kome se nalazi dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja. Prema zakonu, organ vlasti od kog se traže informacije od javnog značaja, ne sme stavljati u bolji položaj nijednog novinara ili javno glasilo, kada je više njih uputilo zahtev, tako što će samo njemu ili njemu pre nego drugim novinarima ili javnim glasilima omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja. Organ vlasti može tražiocu informacije od javnog značaja ograničiti ostvarivanje prava na pristup informacijama jedino ukoliko bi time povredilo pravo na privatnost, pravo na zaštitu podataka o ličnosti, pravo na ugled ili neko drugo pravo lica na koje se tražena informacija lično odnosi. Za pojedine informacije postoji zakonsko ograničenje u smislu njihovog javne dostupnosti. Sve informacije, kojima bi se ugrozio život, zdravlje, bezbednost ili neko drugo važno dobro nekog lica ne mogu biti predmet informacija od javnog značaja. Ako bi se odavanjem ugrozila životna sredina, povredilo pravo intelektualne ili industrijske svojine ugrozilo, omelo ili otežalo sprečavanje ili otkrivanje krivičnog dela, ozbiljno ugrozila odbrana zemlje, nacionalna ili javna bezbednost, međunarodni odnosi ili prekršilo pravilo međunarodnog arbitražnog prava, bitno umanjila sposobnost države da upravlja ekonomskim procesima u zemlji, organ vlasti ima zakonsko pravo da ih ne učini dostupnim javnosti.
Postupak pred organom vlasti povodom pristupa informacijama od javnog značaja podrazumeva da tražilac informacije podnese zahtev organu vlasti za ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja sa navođenjem naziva organa vlasti, imena ina prezime ili naziv i adresu tražioca i što precizniji opis informacije koja se traži. Obaveza organa vlasti je da da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema zahteva, odnosno uređenog zahteva, tražioca obavesti o posedovanju informacije, stavi mu na uvid dokument koji sadrži potpunu i tačnu traženu informaciju ili mu izda odnosno uputi mu kopiju tog dokumenta. Kopija dokumenta je upućena tražiocu danom napuštanja pisarnice organa vlasti od koga je informacija tražena tj. danom upućivanja elektronske pošte. U slučaju da organ vlasti ne poseduje dokument, zahtev prosleđuje Povereniku, obaveštava i Poverenika i tražioca o tome u čijem se posedu dokument nalazi. Poverenik ima zakonsko pravo na dalje postupanje i proverava da li se dokument koji sadrži traženu informaciju nalazi u posedu organa vlasti koji mu je prosledio zahtev.
U slučaju da se dokument ne nalazi u posedu organa vlasti koji mu je prosledio zahtev tražioca, Poverenik će dostaviti zahtev organu vlasti koji taj dokument poseduje, osim ako je tražilac odredio drugačije, i o tome će obavestiti tražioca ili će tražioca uputiti na organ vlasti u čijem posedu se nalazi tražena informacija.
Ukoliko se objavljivanjem informacija od javnog značaja povredi neko pravo na privatnost, pravo na zaštitu podataka o ličnosti, pravo na ugled ili neko drugo pravo lica na koje se tražena informacija lično odnosi, to lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete po presudi suda.
Kod pravne materije, koja se odnosi na zakonske odredbe u vezi informacija od javnog značaja, stručnu pravnu pomoć može pružiti advokat za građansko pravo. Advokat za građansko pravo informiše i savetuje u vezi svih postupaka povodom informacija od javnog značaja, ograničenjima koje zakon nalaže u pristupu tim informacijama i eventualnim pravnim posledicama koje iz toga proizilaze. Advokat za građansko pravo može zastupati klijenta pred organom vlasti, ukoliko mu je pravo na pristup informacijama od javnog značaja uskraćeno. Advokat za građansko pravo pruža i sve druge pravne usluge, shodno konkretnom slučaju stranke, počev od podnošenja tužbe, pa do zastupanja u žalbenim postupcima.
Primer sudske prakse se bavi pitanjem narušavanja odnosno povrede prava na privatnost i prava na ugled lica na koga se tražena informacija lično odnosi, a koja je objavljena u sredstvima javnog informisanja. Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu (Gž3 152/19 od 27.1.2022. godine), kojom se odbija kao neosnovana žalba tuženih (privrednog društva Balkan media press d.o.o.) i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu P3 538/17 od 11.12.2018. godine u stavu prvom i delu stava trećeg izreke. Istom presudom Apelacionog suda se ukida presuda Višeg suda u stavu drugom izreke, pa se odbacuje tužba tužioca AA u delu zahteva kojim je tražio da sud obaveže tuženog BB da objavi presudu o svom trošku bez komentara i odlaganja najkasnije u drugom narednom štampanom izdanju nedeljnika “Afera” od pravnosnažnosti presude, kao nedozvoljena. Pobijanom presudom stavom prvim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca AA, pa su obavezani tuženi “Balkan media press” doo, BB i VV da tužiocu AA, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti i ugleda, solidarno isplate iznos od 200.000,00 dinara sa zateznom kamatom počev od 11.12.2018. godine pa do isplate.
Obrazloženje:
„Pobijanom presudom stavom prvim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca AA, pa su obavezani tuženi “Balkan media press” doo, BB i VV da tužiocu AA, na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti i ugleda, solidarno isplate iznos od 200.000,00 dinara sa zateznom kamatom počev od 11.12.2018. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke je obavezan tuženi BB da objavi presudu o svom trošku bez komentara i odlaganja najkasnije u drugom narednom štampanom izdanju nedeljnika “Afera” od pravnosnažnosti presude. Stavom trećim izreke tuženi su obavezani da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 86.100,00 dinara sa zateznom kamatom počev od 11.12.2018. godine pa do isplate.
Protiv navedene presude tuženi su blagovremeno izjavili žalbu pobijajući presudu u celosti iz svih razloga propisanih odredbom člana 373 stav 1 Zakona o parničnom postupku.
Tužilac je izjavio odgovor na žalbu. Troškove drugostepenog postupka je opredeljeno tražio.
Ispitujući prvostepenu presudu u smislu odredbe člana 386 Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud je ocenio da je žalba tuženih delimično osnovana.
U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačka 1, 2, 3, 5, 7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se žalbenim navodima tuženih ukazuje na druge povrede postupka koje bi bile od uticaja na pravilnost pobijane presude. Žalbom tuženih neosnovano se ukazuje i na bitnu povredu iz odredbe člana 374 stav 2 tačka 12 istog Zakona. Izreka ožalbenog dela presude je razumljiva, ne protivreči sama sebi niti razlozima, o bitnim činjenicama navedeni su razlozi koji su jasni i neprotivrečni i o bitnim činjenicama ne postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenih dokaza, što znači da pobijana presuda može da se ispita.
Prema stanju u predmetu, tužilac je podneo tužbu protiv tuženih, jer su u štampanom izdanju nedeljnika “Afera” dana … godine na … strani objavili tekst pod naslovom “…” uz objavljenu fotografiju tužioca, a dana … godine, na … strani, ispod fotografije tužioca, tekst pod naslovom “…”, u kojim tekstovima su prenete neistinite, nepotpune i nedopuštene informacije o životu i radu tužioca, da tužilac seksualno juri i napastvuje koleginice na poslu, da je nasrnuo na svoju članicu nadzornog odbora tako “da je smenjeni ministar GG za njega malo dete”, kao i o zaradama u javnom preduzeću čiji je tužilac …, da je slagao Vladu RS i medije da je smanjio plate a da je zapravo u jeku mera štednje povećao svoju zaradu za 13%, a radnicima za 8% retroaktivno, da je zaposlio 57 ljudi od kojih 90% po privatnoj liniji, da je izmislio CV i da govori engleski jezik, kao i da je “socijalni slučaj” pa je na prevaru dobio stan solidarnosti na … iako ima stan na … u kom živi, a koje sve informacije su podobne da povrede čast i ugled tužioca zbog čega je tužilac trpeo duševne bolove i tražio naknadu nematerijalne štete.
Tuženi su osporavajući tužbeni zahtev istakli da je autor tekstova prilikom objavljivanja postupio u skladu sa članom 9 stav 1 Zakona o javnom informisanju i medijima jer je sporne informacije prethodno proverio kod dobro obaveštenog izvora, da su sporne informacije objavljene i u drugim medijima, kao i da cilj teksta nije bio senzacionalizam i omalovažavanje tužioca već obaveštavanje javnosti o ličnosti o kojoj javnost ima opravdan interes da zna bez obzira na koji način je pribavljena informacija.
Tužilac je u svom iskazu naveo da je za objavljene tekstove saznao od roditelja, da ga niko nije kontaktirao pre objavljivanja tekstova, da objavljene informacije nisu tačne, da nije seksualno uznemiravao koleginicu članicu Nadzornog odbora, niti bilo koju drugu koleginicu, da je krivična prijava za nedozvoljene polne radnje odbačena i da je iza svega stajao DD sa ciljem da se tužilac smeni sa mesta … Tužilac je završio fakultet i govori engleski jezik, na sve sastanke u inostranstvo ide bez prevodioca, proglašen je za menadžera godine, na njegovu inicijativu su kupljeni gama nož i skener slajs i donirani bolnicama. Tužilac se jako loše osećao zbog objavljenih tekstova, morao je da objašnjava … i …, kao i rodbini da objavljene informacije nisu tačne. Tužilac zbog objavljenih tekstova još uvek loše spava i nosi sa sobom …, ima … i ne može da kontroliše … Tužilac je istakao i da su drugi mediji objavljivali informacije o njemu i da ih je takođe tužio.
Tuženi BB, glavni urednik nedeljnika “Afera” u vreme objavljivanja predmetnih tekstova je u svom iskazu naveo da su informacije objavljene u spornim tekstovima o zaradama zaposlenih i bonusima nakon prestanka obavljanja funkcije u privrednom društvu dobijene od bivšeg ministra ĐĐ i članice nadzornog odbora EE, te da mu je neposredno sam ĐĐ rekao da tužilaštvo ispituje slučaj, da su pokušali da dođu do tužioca ali nisu uspeli pa su stupili u kontakt sa ŽŽ koji je u tom trenutku bio portparol tužioca, kao i da su priče o tužiocu objavljivane i u drugim medijima, da je krivična prijava koja je podneta protiv tužioca odbačena ali je nakon toga opet naređeno sprovođenje istrage protiv tužioca, kao i da su informacije vezane za radnu biografiju tužioca proverili koliko su mogli i da tužilac nije tražio objavljivanje demantija.
Po oceni prvostepenog suda, u predmetnim tekstovima štampanog izdanja nedeljnika “Afera” pod naslovom “…” od dana … godine i “…” i “…” od … godine su objavljene neistine informacije o tužiocu podobne da povrede njegovu čast i ugled, te su tuženi solidarno odgovorni za pričinjenu štetu tužiocu u smislu odredbe člana 112, člana 113, člana 114 i člana 115 Zakona o javnom informisanju i medijima, jer prilikom objavljivanja spornih informacija nisu postupali sa dužnom novinarskom pažnjom u smislu člana 9 istog Zakona i objavljene su informacije za koje nema dokaza da su istinite i koje su zabranjene i podobne da povrede pravo na čast i ugled tužioca. Prvostepeni sud je našao da dosuđeni novčani iznos predstavlja pravičnu naknadu u smislu člana 200 Zakona o obligacionim odnosima i odlučio kao u stavu prvom izreke.
Prvostepeni sud je naložio tuženom BB kao glavnom uredniku nedeljnika “Afera” da objavi presudu o svom trošku bez komentara i odlaganja najkasnije u drugom narednom štampanom izdanju nedeljnika “Afera” od pravnosnažnosti presude u smislu odredbe člana 120 stav 1 Zakona o javnom informisanju i medijima.
Suprotno žalbenim navodima, po oceni Apelacionog suda, pravilno je prvostepeni sud utvrdio da su objavljene informacije podobne da povrede pravo tužioca na čast i ugled i da su iste objavljene bez dužne novinarske pažnje i bez dovoljne provere istinitosti, a provera sa dužnom pažnjom predstavlja prethodni uslov za objavljivanje informacija. Novinar i odgovorni urednik nisu sa dužnom pažnjom propisanom odredbom člana 9 stav 2 Zakona o javnom informisanju i medijima proverili istinitost i potpunost informacija koje su preneli, a bili su dužni u smislu te odredbe zakona usled čega su objavljene netačne, nepotpune i nedopuštene informacije zbog čega postoji pravo tužioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti, pa su tuženi solidarno odgovorni da tužiocu nadoknade pričinjenu štetu shodno odredbi člana 79, člana 113, člana 114 i člana 115 Zakona o javnom informisanju i medijima.
Objavljivanje informacija kojima se vrši povreda časti i ugleda odnosno lica prikazuju u lažnom svetlu pripisivanjem osobine ili svojstva koje ono nema, odnosno odricanjem osobina ili svojstva koje ima, nedopušteno je ako interes za objavljivanje informacije ne preteže nad interesom zaštite dostojanstva i prava na autentičnost a naročito ako se time ne doprinosi javnoj raspravi o pojavi, događaju ili ličnosti na koju se informacija odnosi (član 79 stav 2 Zakona o javnom informisanju i medijima). Imajući u vidu navedeno, po oceni Apelacionog suda, posledice objavljivanja spornog teksta pomenutih naslova i sadržine su takve da su tužiocu pripisane osobine koje nema, a koje štete časti i ugledu i dostojanstvu ličnosti a o temi koja jeste od interesa za javnost o rukovodiocu javnog preduzeća i zaradama u javnom preduzeću može se izveštavati sa manje senzacionalizma i proverom pojedinosti koje su u tekstu iznete.
Suprotno navodima žalbe, tuženog ne oslobađa odgovornosti naknade štete tužiocu ni to što su informacije objavljene i u drugim medijima. Uslov za dopuštenost objavljivanja informacija jeste to da je pre objavljivanja informacija, pa i u slučaju da se preuzima eventualno iz nekakvog drugog medija, proverena sa dužnom pažnjom u smislu odredbe člana 9 Zakona o javnom informisanju i medijima. Ovo stoga što interes javnosti da sazna neistinitu informaciju ne postoji kada je bilo moguće i pre objavljivanja ustanoviti i proveriti njenu istinitost uz upotrebu pažnje primerene okolnostima. U konkretnom slučaju novinar i urednik tuženog su zasnovali vrednosni stav o tužiocu na netačnoj činjenici i nisu postupali sa dužnom novinarskom pažnjom, u kom slučaju bi znali i mogli da znaju da su objavljene informacije nepotpune i neistinite, jer je svakako bilo proverljivo da li se protiv tužioca vode određeni sudski postupci i njihov ishod, kao i određene informacije iz radne biografije tužioca. Uz dužnost novinarske pažnje spada i obraćanje onome na koga se informacija odnosi kako bi se pre objavljivanja čulo šta subjekt informacije ima o tome da kaže, pogotovo što često ako se to ne učini ostaje uskraćeno da se čuje i druga strana, kao u konkretnom slučaju, a takav propust nije u prilogu utvrđivanja istine, pa je pravilna ocena prvostepenog suda da je objavljivanje neistinite informacije posledica izostanka pažnje primerene okolnostima.
Odlučujući o visini štete koja je pričinjena tužiocu prvostepeni sud je pravilno primenio odredbu člana 200 ZOO vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kom služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Na dosuđeni iznos tužiocu pravilno je dosuđena zatezna kamata počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, u smislu člana 277 Zakona o obligacionim odnosima.
Međutim, kako su tuženi u žalbi istakli da je po podnošenju tužbe tokom postupka došlo do promene glavnog i odgovornog urednika nedeljnika “Afera” i da u vreme zaključenja glavne rasprave tuženi BB nije bio glavni i odgovorni urednik tog nedeljnika, to je odluka prvostepenog suda morala biti ukinuta u stavu drugom izreke i tužba tužioca odbačena u tom delu u smislu odredbe člana 128 stav 1 Zakona o javnom informisanju i medijima kojom je propisano ako se posle podnošenja tužbe promeni odgovorni urednik, a tužilac ne preinači tužbu do zaključenja glavne rasprave, sud odbacuje tužbu.
Odluka o visini troškova parničnog postupka je potvrđena, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153 i člana 154 ZPP-a i tužiocu su dosuđeni samo potrebni i nužni troškovi radi vođenja ove parnice. Međutim, prilikom odlučivanja o delu zahtevu koji se odnosi na isplatu zatezne kamate na troškove parničnog postupka prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo na čiju primenu ovaj sud kao drugostepeni pazi po službenoj dužnosti.
Troškovi parničnog postupka predstavljaju novčanu obavezu zbog čega tužilac ima pravo na zateznu kamatu po članu 277 stav 2 ZOO u pogledu koje tuženi padaju u docnju u smislu člana 324 ZOO kada odluka o troškovima postupka postane pravnosnažna i kada protekne rok za njeno dobrovoljno ispunjenje, odnosno tuženi dolaze u docnju kada odluka o troškovima postane izvršna. Iz navedenih razloga, drugostepeni sud je preinačio odluku o troškovima postupka u delu kojim je odlučeno o kamati na troškove postupka i obavezao tužene da tužiocu na iznos dosuđenih troškova parničnog postupka isplate zateznu kamatu počev od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do isplate, dok je u preostalom delu za period od dana prvostepenog presuđenja do dana nastupanja uslova za izvršenje, zahtev tužioca za isplatu zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka odbio kao neosnovan iz navedenih razloga.
Sa svega izloženog, na osnovu odredbe člana 390, člana 391 stav 3 i člana 401 tačka 2 i 3 Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavovima prvom, drugom i trećem izreke.
Odluka o troškovima drugostepenog postupka u stavu četvrtom izreke je doneta primenom odredbe člana 165 stav 1 u vezi sa člana 154 stav 1 ZPP, jer troškovi sastava odgovora na žalbu nisu bili nužni za vođenje postupka.“
Izvor: Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž3 152/19 od 27.1.2022. godine