Prema Zakonu o radu raskid radnog odnosa je moguć iz sledećih razloga (Član 175. zakona o radu):
- istekom roka za koji je zasnovan;
- kad zaposleni navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, ako se poslodavac i zaposleni drukčije ne sporazumeju;
- sporazumom između zaposlenog i poslodavca;
- otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog;
- na zahtev roditelja ili staratelja zaposlenog mlađeg od 18 godina života;
- smrću zaposlenog;
- u drugim slučajevima utvrđenim zakonom.
Prestanak radnog odnosa može biti usled određenih okolnosti na strani poslodavca ili na strani zaposlenog, nezavisno od volje poslodavca ili zaposlenog. Zakon predviđa i mogućnost sporazumnog prekida radnog odnosa – radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog.
Sporazumni prestanak radnog odnosa je vid prestanka radnog odnosa na osnovu pisanog sporazuma, potpisanog između poslodavca i zaposlenog. Sporazumni prestanak radnog odnosa nastaje voljom i poslodavca i zaposlenog. Kod sporazumnog prestanka radnog odnosa, poslodavac ima obavezu da pismenim putem, a pre potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa, zaposlenog obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, da za zaposlenog uplati sve neizmirene poreze i doprinose, zaradu, naknadu zarade i nadoknadi sve troškove koje je obavezan prema zakonu o radu, opštim aktom i ugovorom o radu. Poslodavac ima obavezi da zaposlenog, sa kojim je potpisan sporazumi prekid rada odjavi sa osiguranja kod Centralnog registra obaveznog osiguranja.
Najvažnije karakteristike sporazumnog prestanka radnog odnosa: karakteristike:
- i poslodavac i zaposleni dobrovoljno pristaju na prekid radnog odnosa,
- ne zahteva otkazni rok, osim ako se drugačije ne dogovori,
- može uključivati otpremninu, ako se strane tako dogovore, ali nije obavezna,
- datum prestanka rada se određuje sporazumom.
Sporazum o prestanku radnog odnosa je u pisanoj formi, čiji su osnovni elementi: podaci o poslodavcu i zaposlenom, naznačenje da se radni odnos prekida sporazumno (voljom i zaposlenog i poslodavca saglasno), datum od kada prestaje radni odnos, uslovi raskida (isplata zarade, otpremnine, preostali dani odmora i drugo), potpisi obe strane.
U slučaju sporazumnog prestanka radnog odnosa, advokat za radno pravo ima savetodavnu i zaštitnu ulogu, kako za poslodavca tako i za zaposlenog. Advokat za radno pravo može pomoći u sastavljanju sporazuma o prestanku radnog odnosa ili ga izraditi da bi bio u skladu sa Zakonom o radu. Advokat za radno pravo može pregovarati u ime zaposlenog oko postizanja boljih uslova sporazuma vezanih za otpremninu, isplatu za neiskorišćen godišnji odmor i druga prava u skladu sa zakonom. Advokat za radno pravo koji zastupa poslodavca obaveštava ga o potencijalnim rizicima, koji mogu dovesti do osporavanja sporazuma. U slučaju radnog spora, advokat za radno pravo prikuplja i analizira dokumentaciju, kako bi pripremio najbolju pravnu strategiju. Advokat za radno podnosi tužbu, zastupa stranke pred sudom ili inspekcijom rada i vodi sudski postupak u najboljem interesu klijenta.
Apelacioni sud u Beogradu u parnici tužioca AA iz …, protiv tuženog DOO za trgovinu GALERIJA PODOVA Bačka Palanka iz Bačke Palanke radi poništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1189/15 od 28.06.2019. godine, u sednici veća održanoj 04.09.2024. godine, doneo je presudu Gž1 956/24 dana 4.9.2024. godine kojom se odbija kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđuje presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1189/15 od 28.06.2019.godine. Istom presudom se odbija zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan, kao i zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.
Obrazloženje:
„Stavom jedan izreke presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 1189/15 od 28.06.2019.godine odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen dana 04.08.2015. godine između tužioca i tuženog, kao nezakonit, donet od strane tuženog, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu.
Stavom dva izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 193.500,00 dinara.
Protiv navedene presude, žalbu je, blagovremeno, izjavio tužilac, iz svih razloga predviđenih članom 373 Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br.72/11).
Tuženi je podneo odgovor na žalbu.
Ispitujući pravilnost ožalbene presude, u granicama ovlašćenja propisanih članom 386 Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je, kao drugostepeni sud, našao:
- žalba je neosnovana.
U postupku donošenja ožalbene presude, nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se žalbom ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost ožalbene presude.
Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog. Iz osporenog sporazuma o prestanku radnog odnosa utvrđeno je da je zaključen između parničnih stranaka, kojim je konstatovano da su se sporazumeli da zaposlenom prestane radni odnos kod poslodavca, zaključno sa danom 04.08.2015. godine. Članom 2 navedenog sporazuma stranke su se sporazumele da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati jednokratnu novčanu naknadu, u iznosu od 75.836,98 dinara neto, zbog prestanka radnog odnosa, koju je poslodavac dužan da mu isplati po zaključenju sporazuma, a najkasnije u roku od 7 dana od dana prestanka radnog odnosa; članom 3 poslodavac se obavezuje da zaposlenom najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa isplati neisplaćenu zaradu, naknadu zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu; članom 4 zaposleni izjavljuje da prihvata naknadu u iznosu utvrđenom u članu 2 sporazuma, te da je njenom isplatom izmiren u celosti po osnovu otpremnine, i drugih, eventualnih, potraživanja od poslodavca po bilo kom drugom osnovu, uključujući i iznos zakonske zatezne kamate, izuzev potraživanja iz člana 3 sporazuma, da, u skladu sa utvrđenim u prethodnom stavu tog člana, zaposleni izjavljuje da nema nikakva dalja potraživanja prema poslodavcu i da se odriče svih eventualnih drugih potraživanja prema poslodavcu, po bilo kom osnovu, izuzev potraživanja iz člana 2 i člana 3 sporazuma, te da se odriče i naknade bilo kakve materijalne i nematerijalne štete; članom 5 konstatovano je da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac pisanim putem obavestio zaposlenog o posledicama do kojih dolazi za slučaj nezaposlenosti; članom 7 zaposleni svojim potpisom potvrđuje da mu jasna sadržina sporazuma, da je u potpunosti razumeo prava i obaveze koji mu po ovom sporazumu pripada, te da bez prinude, pretnji ili zablude zaposleni pristaje na sporazum u celini; članom 8 utvrđeno je da su učesnici sporazuma isti pročitali, da je zaposlenom isti protumačen, te ga u znak postignute saglasnosti volja, za poslodavca, direktor Društva i zaposleni lično potpisuju, u tri istovetna primerka, od kojih dva primerka zadržava poslodavac, a jedan primerak pripada zaposlenom. Prema obaveštenju uz sporazum o prestanku radnog odnosa, saglasno članu 177 stav 2 Zakona o radu, zaposleni je obavešten o pravima koja može ostvariti po prestanku radnog odnosa, po osnovu nezaposlenosti, da, prema odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, zaposleni ima pravo da se u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa prijavi Nacionalnoj službi za zapošljavanje – nadležnoj filijali, prema mestu prebivališta, radi uvođenja u evidenciju nezaposlenih lica i ostvarivanja prava po osnovu nezaposlenosti, u skladu sa Zakonom, takođe, zaposleni je obavešten da kako mu radni odnos prestaje zaključenjem sporazuma u smislu člana 177 stav 1 Zakona o radu nema pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, kao ni pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje i da, saglasno propisima o zdravstvenoj zaštiti, ako nema mogućnosti da bude zdravstveno osiguran po drugom osnovu (preko člana uže porodice), za vreme nezaposlenosti, ostvariće pravo na zdravstvenu zaštitu za sebe, ali ne i za članove uže porodice. Tužilac je potpisao da je primio navedeno obaveštenje uz sporazum o prestanku radnog odnosa 04.08.2015. godine. Na osnovu rezultata dokaznog postupka, utvrđeno je i da su se poslodavac, ovde tuženi, i zaposleni, ovde tužilac, sporazumeli da radni odnos prestaje na osnovu pisanog sporazuma, zaključno sa 04.08.2015. godine. Zaključivanju sporazuma prethodilo je pisano obaveštenje o pravima koje zaposleni, ovde tužilac, može ostvariti po prestanku radnog odnosa. Navedeno obaveštenje je potpisano od strane tužioca i od strane tuženog, kao poslodavca, što nije sporno između stranaka. Suprotno navodima tužioca, rukovodioci tuženog nisu tužioca na prevaran način, pretnjama i dovođenjem u zabludu, naveli da potpiše sporazum o prestanku radnog odnosa. Naime, sporazum o prestanku radnog odnosa, kao i obaveštenje, potpisani su bez ikakve mane u volji tužioca. Okolnost da se tužilac nalazio na bolovanju, po nalaženju prvostepenog suda, irelevantno je za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, jer je tužilac imao mogućnost da se pozivu ne odazove, s obzirom na to da je bio privremeno sprečen za rad, međutim, po pozivu je pristupio, što znači slobodne volje, i potpisao je obaveštenje, a, nakon toga, i sporazum o prestanku radnog odnosa, pri čemu je tužilac dobio jednokratnu novčanu naknadu, u iznosu od 75.836,98 dinara, koju činjenicu tužilac nije sporio tokom rasprave, te je, po daljem nalaženju prvostepenog suda, osporeni sporazum zaključen u skladu sa zakonom i, kao takav, pravno valjan.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, zaključak je prvostepenog suda da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, primenom odredaba člana 177 Zakona o radu, nalazeći da tužilac u konkretnom slučaju nije dokazao svoje navode, da su ga rukovodioci tuženog, na prevaran način, pretnjama i dovođenjem u zabludu, naveli da potpiše osporeni sporazum o prestanku radnog odnosa, iako je to bila obaveza tužioca, kao stranke, predviđena odredbama čl.228 i 231 st. 1 i 2 Zakona o parničnom postupku, a da su, prema rezultatu dokaznog postupka, kako je prethodno navedeno, osporeni sporazum o prestanku radnog odnosa, kao i naznačeno obaveštenje potpisani bez mane u volji tužioca.
Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku potpune i jasne razloge, koje prihvata i ovaj sud, u postupku žalbene kontrole.
Navodi žalbe ne dovode u sumnju pravilnost ožalbene presude, niti pružaju dokaze za suprotno, ističući okolnosti koje su pravilno cenjene od strane prvostepenog suda, a koje nisu od uticaja na drugačiju odluku upravo iz razloga koje daje prvostepeni sud, te se ovaj sud, kao drugostepeni, koristi ovlašćenjem iz odredbe člana 396 stav 2 Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da ako se presudom žalba odbija, u obrazloženju presude sud neće detaljno obrazlagati presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, a ožalbena presuda, suprotno navodima žalbe, nije zahvaćena bitnim povredama odredaba parničnog postupka, na koje se, neosnovano, u žalbi ukazuje.
Naime, suprotno navodima žalbe, ožalbena presuda, ne sadrži bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačka 12 Zakona o parničnom postupku, jer je jasna u pogledu razloga o odlučnim činjenicama i daje potpune razloge za odbijanje tužbenog zahteva tužioca, sadržine navedene kao u stavu jedan izreke ožalbene presude. Prvostepeni sud je, dajući razloge za svoju odluku, cenio izvedene dokaze u smislu člana 8 Zakona o parničnom postupku, te su, u tom smislu, bez uticaja na pravilnost donete prvostepene presude navodi tužioca u žalbi koji se odnose na ocenu dokaza.
Neosnovano u žalbi tužilac tvrdi da je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, imajući u vidu odredbu člana 228 Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokaze protivnika, a sud utvrđuje činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, u kom smislu je prvostepeni sud i postupio, a nakon izvedenih dokaza, na ročištu na kome je glavna rasprava zaključena, tužilac predloga u dopunu dokaznog postupka nije imao. Stoga nema činjenično pokriće navod žalbe da je tužilac na prevaran način, pretnjama i dovođenjem u zabludu, primoran odnosno prevaren od strane rukovodioca tuženog da potpiše sporazum o prestanku radnog odnosa.
Neosnovani su i navodi tužioca u žalbi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom člana 175 tačka 3 Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br. 24/05, sa novelama) propisano je da radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca.
Odredbama člana 177 Zakona o radu propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.
Poštujući navedene pravne norme, koje bliže uređuju osnov za prestanak radnog odnosa iz člana 175 tačka 3 Zakona o radu, kod činjeničnog stanja utvrđenog u postupku donošenja ožalbene presude, prema kome su, u konkretnom slučaju, poslodavac i zaposleni o sporazumu postigli saglasnost, a volje poslodavca i zaposlenog izražene su slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana u volji, pri čemu je sporazum zaključen u pisanoj formi, napisan i potpisan, sadrži i datum zaključenja, pravilan je zaključak prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za poništaj osporenog sporazuma, kao nezakonitog, suprotno navodima žalbe, te je potvrđena ožalbena presuda u stavu jedan izreke.
Kod izloženog činjeničnog stanja utvrđenog u postupku donošenja ožalbene presude, bez uticaja su navodi žalbe da je … BB u sporazum uneo pogrešne članove zakona i da navedeni novčani iznos predstavlja otpremninu, posebno imajući u vidu i da je u konkretnom slučaju prvostepeni sud pravilno primenio pravilo o teretu dokazivanja iz člana 228 Zakona o parničnom postupku.
U konkretnom slučaju, utvrđeno je i da je poslodavac ispunio svoju dužnost da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, suprotno navodima žalbe, koja zanemaruje i da, eventualni, propust u odnosu na naznačeno obaveštenje ne utiče na validnost samog sporazuma, ali može biti osnov za ostvarivanje prava na naknadu štete.
Bez značaja je i navod žalbe da je tužiocu predočeno da će dobiti otkaz.
Naime, prema odredbi člana 26 Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora, a, prema odredbi člana 28 stav 2 istog zakona, izjava volje mora da bude učinjena slobodno i ozbiljno. Odredbama člana 60 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi (stav 1). Strah se smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo i drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica (stav 2). Stavljanje u izgled negativne posledice u vidu otpuštanja predstavlja legitimno pravo poslodavca i ne predstavlja nedopuštenu pretnju kojom je tuženi izazvao strah kod tužioca tako da je tužilac zbog te pretnje zaključio osporeni sporazum, suprotno navodima žalbe.
Pravilna je i odluka o parničnim troškovima, sadržana u stavu dva izreke ožalbene presude (rešenje), doneta pravilnom primenom odredaba člana 153 i člana 154 Zakona o parničnom postupku.
Kako tužilac nije uspeo u postupku po žalbi, to nema pravo na naknadu troškova nastalih u postupku povodom tog pravnog leka i stoga je ovaj sud, primenom odredbe člana 165 stav 1 Zakona o parničnom postupku, doneo odluku kao u stavu dva izreke ove presude (rešenje).
Tuženi nema pravo na naknadu troškova za sastav odgovora na žalbu, jer ovi troškovi, ceneći sve okolnosti slučaja, nisu bili potrebni radi vođenja parnice, u smislu člana 154 stav 1 Zakona o parničnom postupku.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 390 Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.“
Izvor: Presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 956/24 od 04.09.2024. godine.
