Nasledno pravo i Zakon o nasleđivanju određuju osnove nasleđivanja i to tako da se naslediti može na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja (testamenta).
Zakonom o nasleđivanju za testament ili zaveštanje se kaže da je to jednostrana, lična i uvek opoziva izjava volje za to sposobnog lica, kojom ono raspoređuje svoju imovinu za slučaj smrti, u zakonom određenom obliku. Nasleđivanje na osnovu zaveštanja ili testamentarno nasleđivanje po svojoj formi i sadržini mora biti u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju.
Nasleđivanje po osnovu zakona je oblik nasleđivanja gde ne postoji testament, a pravo nasleđivanja pripada zakonskim naslednicima. Na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju: njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci. Nasleđivanje po osnovu zakona se vrši po naslednim redovima. Naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda.
Ostavinski postupak je postupak u kome se raspravlja o zaostavštini. Ostavinski postupak može biti pokrenut sudskim putem ili ga može pokrenuti advokat za ostavinu na osnovu punomoćja naslednika.
Pravna pitanja i pravne radnje, koje se odnose na nasledno pravo i nasleđivanje rešava advokat za nasledno pravo (advokat za ostavinu). Advokat za nasledno pravo (advokat za ostavinu) zastupa, ugovara i pribavlja dokumentaciju vezano za: ostavinsku raspravu, sve postupke povodom naslednopravnih odnosa, namirenje potraživanja u ostavinskom postupku i obezbeđenje zaostavštine, kao i sastavljanje naslednopravnih ugovora. Budući da je testament osnov nasleđivanja, njegova forma i sadržina moraju biti usklađeni sa zakonom, te poslove sastavljanja, izvršenja i poništaja testamenta treba poveriti advokatu za nasledno pravo (advokat za ostavinu). Advokat za ostavinu takođe preuzima, po ovlašćenju naslednika, postupak proglašenja testamenta, proglašenje nestalog lica za umrlo, dokazivanje smrti.
Advokat za ostavinu, oko poslova pokretanja i vođenja ostavinskog postupka, pruža usluge: sastavljanja predloga za pokretanje ostavine, sastavljanje naslednih izjava i zastupanje na ostavinskim ročištima. Ukoliko postoje sporovi među naslednicima, advokat za ostavinu može pomoći u postizanju sporazuma među naslednicima. Nakon okončanja ostavinskog postupka, advokat za ostavinu pruža svu neophodnu pravnu pomoć u prenosu imovine na naslednike, uključujući upis prava svojine na nepokretnostima u katastar. Nakon što se ostavinski postupak završi, advokat za ostavinu može pomoći u prenosu imovine na naslednike, uključujući upis prava svojine na nepokretnostima. Ukoliko imovina ili naslednici preminule osobe žive u različitim zemljama, advokat za ostavinu (advokat za nasledno pravo) može pružiti savete i pomoć u vezi s međunarodnim aspektima ostvarivanja prava na nasleđivanje.
Primer iz sudske prakse daje objašnjenje u vezi naknadnog pojavljivanja testamenta, nakon ostavinske rasprave, kada je nasledno pravo ostvareno po osnovu zakona. Presudom Vrhovnog suda Srbije se odbija revizija tužioca. U presudi se navodi da jednom iskazana volja tužioca, koja je rezultirala pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju ne može se menjati, ni kada tužilac, koji je znao sadržinu testamenta u trenutku očeve smrti i na njemu je bio izbor da li će se očeva zaostavština raspraviti po osnovu zakona ili po osnovu testamenta, testament nije prikazao svojom voljom, već nakon 35 godina. Time što je tužilac propustio da testament prikaže u vreme kada je vođen ostavinski postupak iza pok. PP, tužilac je načinio odluku da se zaostavština raspravi po zakonu. Revizija je izjavljena protiv presude Okružnog suda u Užicu broj Gž. 2010/05 od 16.1.2006. godine.
Iz obrazloženja:
„ Presudom Okružnog suda u Užicu broj Gž. 2010/05 od 16. januara 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena delimična presuda Opštinskog suda u Užicu broj P. 1062/05 od 3.11.2005. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA prema tuženima kojim je tražio da se utvrdi da je on u odnosu na njih po osnovu testamentalnog nasleđivanja iza smrti sada pokojnog PP, isključivi vlasnik parcela u katastarskoj opštini DD (koje su bliže pobrojane u izreci presude) kao i stare kuće od brvana sa kamenim podrumom, 1 zgrade sa podrumom i salašem, postojećim na parceli broj aa KO ĐĐ, što bi tuženi bili dužni priznati i trpeti da se tužilac kod Službe za katastar nepokretnosti upiše kao vlasnik. Odlučeno je da će o troškovima postupka biti rešeno konačnom odlukom.
Protiv naznačene drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Revizija tužioca nije osnovana.
U provedenom postupku nisu počinjene bitne povrede postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04) a na koju povredu Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji tužilac ne ukazuje na neke druge bitne povrede postupka.
Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je otac tužioca, tuženog BB, tužene VV, a deda tužene GG, PP umro ___.1959. godine. Ostavinski postupka radi raspravljanja njegove zaostavštine pokrenut je 1967. godine kada je i doneto rešenje o nasleđivanju. Na njegovoj zaostavštini oglašeni su kao naslednici na ravne delove sa po 3/10 delova njegovi sinovi, tužilac AA i tuženi BB, njegova udova EE i ćerke, tužena VV i ŽŽ, majka tužene GG sa po 2/10 delova. Predmet zaostavštine predstavlja imovina koju tužilac u ovom sporu potražuje. Rešenje o nasleđivanju postalo je pravnosnažno 1.11.1967. godine i tužilac ga je primio i znao za njegovu sadržinu te je u toku 1968. godine uplatio nasledničku taksu, a u toku 1986. godine je preko svog sina tražio prepis ostavinskog rešenja. Majka tužioca, EE umrla je 1970. godine. Ostavinski postupak njene zaostavštine vođen je pred prvostepenim sudom pod brojem O. 153/99 u kome je tužilac AA na zapisniku od 30.6.1999. godine izjavio da postoji testament pok. PP, ali ga nije pokazao. Proglašenje testamenta izvršeno je u predmetu broj O. 188/67 – 25.2.2003. godine. Učesnici ostavinskog postupka valjanost testamenta nisu osporili. Sporna zaostavština je predmet testamenta osim parcele vv i gg KO ĐĐ. Nije sporno da te parcele predstavljaju zaostavštinu pok. PP. Tužilac AA je za postojanje testamenta saznao 7 dana pre očeve smrti (1959.godine) pošto mu ga je otac tada ostavio na čuvanje, te ga je tužilac i čuvao i njegovo postojanje prijavio tek na zapisniku 30.6.1999. godine, a prikazao ga tek u postupku proglašenja testamenta 2003. godine.
Imajući u vidu navedene činjenice pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da je merodavan propis u konkretnoj pravnoj stvari Zakon o nasleđivanju („Službeni list FNRJ“ br. 20/55 i 42/65), a koji je važio u vreme smrti pok. PP. Članom 6. navedenog Zakona je predviđeno da se može naslediti po osnovu zakona i po osnovu testamenta. Nižestepeni sudovi su pravilno cenili da se tužilac prihvatio nasleđa koje mu pripada po zakonu iza pokojnog oca još 1967. godine, da u tom postupku nije prijavio postojanje testamenta iako ga je u svom posedu držao još od 1959. godine. Prema tome, tužilac je znao sadržinu testamenta te je na njemu bio izbor da li će se očeva zaostavština raspraviti po osnovu zakona ili po osnovu testamenta koji je mogao da prikaže. Jednom iskazana volja tužioca koja je rezultirala pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju ne može se menjati. Upravo iz ove činjenice proizilazi pravilan zaključak nižestepenih sudova da se testament pokojnog PP nikako ne može smatrati naknadno pronađenim testamentom, kako to pogrešno revident tvrdi.
Revident iznosi neprihvatljiv pravni stav o pogrešnoj primeni materijalnog prava dokazujući da je u konkretnoj pravnoj situaciji tužilac imao mogućnosti da stekne pravo svojine na zaostavštini oca sa ostalim zakonskim naslednicima, a potom i po osnovu testamenta. Revident u reviziji ukazuje da stoje razlozi pravičnosti za usvajanje tužbenog zahteva. Međutim, imajući u vidu preostale zakonske naslednike pok. PP, razlozi pravičnosti bi ukazivali upravo na suprotan zaključak. Naime, ponašanje tužioca je suprotno načelu pravne sigurnosti. Time što je tužilac propustio da testament prikaže u vreme kada je vođen ostavinski postupak iza pok. PP, tužilac je načinio odluku da se zaostavština raspravi po zakonu. Bez obzira kakvi su razlozi tužioca rukovodili da tako postupi, očito se nakon 35 godina od vremena pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju, tužilac predomislio i ocenio da mu je sada povoljnije da imovinu nasledi po osnovu testamenta i sada je testament i prikazao. Ni na koji drugi način se ne može razumeti ćutanje tužioca o postojanju testamenta pred svojim rođenim bratom, sestrama i pokojnoj majci u tako dugom vremenskom periodu. Tvrdnja tužioca da je neuk i da nije znao kada treba testament da upotrebi se ne može prihvatiti jer se radi o dugom vremenskom periodu u kome su sprovedena dva ostavinska postupka (iza oca i iza majke),a da on testament nije pokazao. Negativne posledice tog neznanja može da trpi samo tužilac. Bez značaja je i isticanje u reviziji da deoba nasleđene imovine nije nikada izvršena i da tužilac koristi one nekretnine koje bi po testamentu nasledio jer ta činjenica nema značaja za drugačije rešenje ove pravne stvari.
Ovo su razlozi zbog kojih je Vrhovni sud ocenio da revizija tužioca nije osnovana pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. Zakona o parničnom postupku.“
Izvor: Presuda Vrhovnog kasacionog suda u Beogradu,Rev 862/06 od 31.08.2006. godine.
