Uzbunjivači i uzbunjivanje su posebne pravne institucije, koje su zakonom uređene. Zakon o zaštiti uzbunjivača reguliše prava uzbunjivača, vrste uzbunjivanja, štetne radnje, kao i zaštitu uzbunjivača. Posebno se mogu istaći odredbe Zakona o zaštiti uzbunjivača, gde se članom 2 tačka 1 pojam uzbunjivanje definiše kao otkrivanje informacije o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera. Zakonodavac u istom zakonu precizira da je uzbunjivač fizičko lice koje izvrši uzbunjivanje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga državnih i drugih organa, nosilaca javnih ovlašćenja ili javnih službi, poslovnom saradnjom i pravom vlasništva na privrednom društvu. Ukoliko je uzbunjivač izložen štetnoj radnji (svako činjenje ili nečinjenje u vezi sa uzbunjivanjem kojim se uzbunjivaču ili licu koje ima pravo na zaštitu kao uzbunjivač ugrožava ili povređuje pravo, odnosno kojim se ta lica stavljaju u nepovoljniji položaj) ima pravo na sudsku zaštitu.
Zakon (sudska praksa) kaže, u vezi štetne radnje činjenja ili nečinjenja, da se ne može svako činjenje i nečinjenje smatrati štetnom radnjom. Štetna radnja može biti faktička radnja poslodavca koja zaposlenog dovodi u nepovoljniji položaj (neupućivanje na stručne obuke, uskraćivanje dežurstva, nedavanje zaduženja) i imaju potpuno samostalan karakter i finalizovane su. Štetna radnja činjenja i nečinjenja može biti i u formi pravnog akta kao što su raspoređivanje na drugo radno mesto ili donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu u kom slučaju se kroz pravni akt ispoljava posledica stavljanja u nepovoljniji položaj, a sam akt predstavlja štetnu radnju. Sve faktičke radnje, koje prethode posledici pravnog akta kao što su dostavljanje ili uručenje, se ne mogu smatrati štetnom radnjom upravo zbog toga što nemaju samostalni značaj.
Advokat za radno pravo pruža sve pravne usluge, vezane za radne sporove, pa i one koji su u vezi internog uzbunjivanja. Advokat za radno pravo upoznaje stranku sa pojmom uzbunjivanja, kao i pravima uzbunjivača i obavezama poslodavca. Advokat za radno pravo analizira okolnosti, postojeću dokumentaciju, pisane i druge navode lica u postupku, te shodno tome procenjuje pravnu strategiju u radnom sporu povodom prava uzbunjivača. Nadalje, advokat za radno pravo podnosi tužbu i prateću dokumentaciju, zastupa stranku tokom postupka i ulaže žalbe nakon donošenja presude, ukoliko postoji zakonski osnov za to. Advokat za radno pravo pruža i sve ostale pravne radnje, štiteći najbolje interese klijenta kog zastupa.
Primer sudske prakse je radni spor povodom prava uzbunjivača u posebnim postupcima. Tužilja je, kao uzbunjivač podnela tužbu protiv poslodavca zbog štetne radnje od strane poslodavca – premeštaj na niže radno mesto u trenutku kada je istovremeno došlo do ponude aneksa ugovora o radu i izvršeno uzbunjivanje. Apelacioni sud u Beogradu u predmetu tužilje AA protiv tuženog A.D. Za osiguranje „AA“, odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Puz.br.9/17 od 27.06.2018.godine, u sednici veća održanoj dana 01.03.2019.godine, doneo je presudu kojom se odbija kao neosnovana žalba tužilje i potvrđuje presuda Višeg suda u Beogradu Puz.br.9/17 od 27.06.2018.godine. Takođe se odbija kao neosnovan zahtev tužilje i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.
Obrazloženje:
„Presudom Višeg suda u Beogradu Puz.br.9/17 od 27.06.2018.godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se utvrdi da je prema tužilji AA, uzbunjivaču tuženi „AA“, preuzeo štetnu radnju dostavljanjem ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu br.643/17/354 od 12.05.2017.godine, kojim se tužilja raspoređuje na niže radno mesto, te da se zabrani tuženom vršenje ili ponavljanje štetne radnje na isti ili sličan način. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 22.850, 00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu, iz svih razloga propisanih odredbom čl.373 st.1 ZPP, sa predlogom kao u žalbi.
Tuženi je dao odgovor na žalbu, sa predlogom kao u odgovoru.
Ispitujući pravilnosti pobijane presude, u smislu člana 386 ZPP (“Sl. glasnik RS“ br.72/11…55/14), Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je žalba tužioca neosnovana.
U postupku donošenja ožalbene presude nisu učinjene bitne povrede odredba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačke 1, 2, 3, 5, 7 i 9 ZPP, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge bitne povrede odredba parničnog postupka na koje se ukazuje žalbom.
Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na radnom mestu direktora regiona i da joj je dana 12.05.2017.godine ponuđen na potpis tekst aneksa Ugovora o radu kojim se raspoređuje na niže radno mesto, uz ponudu za zaključenje, da je tužilja dana 15.05.2017.godine pismeno tuženom kao poslodavcu dostavila informaciju o kršenju propisa i time započela unutrašnje uzbunjivanje, da je tužilji prestao radni odnos kod tuženog, otkazom ugovora o radu iz razloga što tužilja nije prihvatila ponudu i nije potpisala aneks Ugovora o radu kojim se raspoređuje na niže radno mesto, da se pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu vodi postupak za poništaj rešenja o otkazu i da su u tom postupku pored ostalih razloga za poništaj izneti i navodi u vezi sa uzbunjivanjem, da je tužilja nakon održanog sastanka 04.05.2017.godine, dana 05.05.2017.godine, obavestila SS1 i SS2 o informaciji da je prekršen propis, da je tužilji upravo zbog ove informacije ponuđen na potpis aneks Ugovora o radu kojim se premešta na niže radno mesto, da je tek nakon toga podnela pismenu informaciju o kršenju propisa, da je tužilji još u aprilu 2017.godine, predočeno da će biti smenjena sa mesta direktora zbog propusta u radu a koje se ogledalo u oglašavanju slobodnih radnih mesta kod tuženog mimo sistematizacije. U svom iskazu datom u svojstvu parnične stranke tužilja je navela da je problem počeo još 27.03.2017.godine, kada je bila na sastanku kod generalnog direktora SS1 kako bi sa njim razgovarala o problemu zaključenja dve polise od po 300.000 evra, što je bila vrlo visoko osigurana suma, koja se retko ugovara, tom prilikom iznela je svoj zahtev za korekciju plana za 2017.godinu, smatrajući da nije pravično da joj ovako neuobičajena osigurana suma drastično poveća plan rada i obaveže je da u narednoj godini dostigne ovakav neuobičajeni rezultat i čak prebaci isti za 10% da bi ostvarila plan, od kog plana joj zavisi bonus za svaku godinu, jer tužilja kao direktor nije imala pravo na procenat od zaključenih ugovora kao što to imaju njeni podređeni-prodavci. Na istom sastanku obavestila je generalnog direktora da je direktor SS3 koji je njen nadređeni, prilikom zaključivanja polise nije istu zaključio na svoje ime, što je mnogo povoljnije za osiguravajuću kuću jer isti nije imao pravo na proviziju, već je zaključenje polise spustio na nižeg od sebe, savetnika koji ima pravo na proviziju od 2% i na taj način je oštetio osiguravajuću kuću za 12.000 evra, direktor joj je tom prilikom rekao da će to ispitati. Novi sastanak održan je početkom aprila 2017.godine, na kome su prisustvovali generalni direktor, direktorka ljudskih resursa, direktor SS3 i tužilja i tom prilikom je SS3 objašnjavao da su klijenti bili izuzetno teški. Nakon što je obavestila SS3 da je tražila smanjenje plana za 2017.godinu od generalnog direktora, isti joj je rekao da više bez njegovog prisustva ne može da ide ni kod jednog direktora i da ubuduće o svemu mora prvo njega da izvesti, što je tužilja smatrala nestandardnim za mesto direktora regiona na kome je bila, obzirom da do tada to nije bilo tako. Posle svega od odeljenja ljudskih resursa saznala je za drugo kršenje propisa i to od strane SS4 kome je ona bila nadređena, a koje se ogledalo u tome što je uzeo CV-e od drugih kompanija koje su oglasile konkurs za nova radna mesta, pozivao ljude koji su konkurisali za drugu kompaniju i zvao ih na razgovor za njihovu kompaniju. Povodom ovoga sazvan je sastanak za 04.05.2017.godine, kako bi se utvrdilo šta je dozvoljeno a šta nije, sastanku je prisustvovao direktor SS3 i pravnica SS5 i tom prilikom joj je direktor SS3 saopštio da je doneo odluku da će je zbog slučaja sa SS4 rasporediti na niže radno mesto. U razgovoru sa ostalim direktorima kojima je bila nadređena došla je do zaključka da slučaj SS4 koji inače nije bio kažnjen za učinjeno, nije uzrok za njeno smenjivanje sa mesta regionalnog direktora, već da je uzrok polisa od 600.000 evra, što je saznala od SS6 direktorke filijale u kojoj je zaključena, i da je od ukupne provizije namenjene savetniku 6.000 evra vraćeno klijentu kroz ugovaranje dve nove polise a ostatak od 6.000 evra podelili su direktor SS3, SS6 i SS7 koji je jedini imao pravo na proviziju. Nedozvoljeno je da se na ovakav način deli provizija, obzirom da zaposleni proviziju dobijaju uz platu i preko računa. Zbog svega obratila se direktoru ljudskih resursa i generalnom direktoru 05.05.2017.godine i objasnila im je zbog čega SS3 hoće da je premesti na niže radno mesto. U narednim danima ništa se nije dešavalo po osnovu njene usmene informacije iako je shvatila da je generalni direktor ozbiljno shvatio njene navode, da bi joj dana 12.05.2017.godine, pravnica SS5 rekla da hoće da joj uruči ponudu za zaključenje aneksa na potpis da pređe na radno mesto nižeg ranga. Tužilja je tražila vreme za razmišljanje preko vikenda, kada je i saznala o mogućnosti uzbunjivanja, ponuda joj je uručena u ponedeljak 15.05.2017.godine, a istovremeno ona je pravnici predala pismenu izjavu o uzbunjivanju. Ponudu nije potpisala. Tužilja je takođe navela da je kao direktor regiona imala problema sa zaposlenima ali da se nikada nije desilo da se problemi koji prave njeni zaposleni pripisuju njoj i da ona bude kažnjena, već je od nje traženo da te probleme rešava. Da je u oktobru 2016.godine od strane SS3 i SS8 obaveštena da je neko iz njenog radnog prostora u kome sedi 90 ljudi kojima je ona direktor sa fiksnog broja opet pozvao nekog na intervju za posao mimo oglasa kompanije. Tužilja je navela da nije na sastanku održanom dana 04.05.2017.godine svojim direktorima dala unapred napisane izjave koje se odnose na navode o nezakonitom postupanju oko polise od 600.000 evra, jer je za podelu provizije saznala tek na tom sastanku, tačno je da je tek nakon predaje pismene informacije o uzbunjivanju 15.05.2017.godine, od svojih zaposlenih tražila da napišu izjave o onome šta je SS6 rekla na sastanku održanom dana 04.05.2017.godine, a ovo je učinila jer je očekivala da će i zaposleni trpeti pritisak. Izveštaj o zaključku povodom uzbunjivanja dobila je na kućnu adresu, a zaposleni zadužen za uzbunjivanje nudio joj je nagodbu u iznosu od 500.000, 00 dinara, kako se ne bi išlo u sudski postupak.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan nalazeći da je Zakon o zaštiti uzbunjivača u članu 2 stav 1 tačka 7 definisao štetnu radnju kao svako činjenje ili nečinjenje u vezi sa uzbunjivanjem kojim se uzbunjivaču ugrožava ili povređuje pravo, odnosno kojim se ta lica stavljaju u nepovoljniji položaj. Po mišljenju prvostepenog suda ne može se svako činjenje i nečinjenje smatrati štetnom radnjom, štetna radnja može biti faktička radnja poslodavca koja zaposlenog dovodi u nepovoljniji položaj kao što su neupućivanje na stručne obuke, uskraćivanje dežurstva, nedavanje zaduženja. Ove radnje činjenja ili nečinjenja imaju potpuno samostalan karakter i finalizovane su, dakle zaposleni se stavlja u nepovoljniji položaj upravo faktičkim radnjama koje su samostalne i njima se ostvaruje u potpunosti ugrožavanje ili povreda prava uzbunjivača. Sa druge strane činjenje i nečinjenje mogu biti i u formi pravnog akta kao što su raspoređivanje na drugo radno mesto ili donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu u kom slučaju se kroz pravni akt ispoljava posledica stavljanja u nepovoljniji položaj, a sam akt predstavlja štetnu radnju. Stoga se sve faktičke radnje koje prethode posledici pravnog akta kao što su dostavljanje ili uručenje, ne mogu smatrati štetnom radnjom upravo zbog toga što nemaju samostalni značaj, zbog čega se materijalni akt, faktička radnja dostavljanja ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu kojim se tužilja raspoređuje na niže radno mesto a što je predmet tužbenog zahteva, ne mogu posmatrati kao štetna radnja , posebno od akta koji se uručuje. Sama faktička radnja dostavljanja ponude od strane tuženog ne predstavlja štetnu radnju, već naprotiv dostavljanjem ove ponude u skladu sa Zakonom o radu, poslodavac zaposlenom omogućava da se upozna sa sadržinom ponude i aneksa, a da potom ukoliko smatra da je akt donet kao posledica uzbunjivanja, takav akt osporava, odnosno takav akt pobija u sudskom postupku u konkretnom slučaju u radnom sporu, što je tužilja upravo i uradila podnošenjem tužbe sudu kojim je tražila poništaj rešenja o otkazu u kome je iznela navode u vezi sa uzbunjivanjem.
Za svoju odluku, prvostepeni sud je dao jasne i dovoljne razloge, koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni, u postupku njene žalbene kontrole.
Odredbom člana 2 tačka 1 pojam uzbunjivanje je otkrivanje informacije o kršenju propisa, kršenju ljudskih prava, vršenju javnog ovlašćenja protivno svrsi zbog koje je povereno, opasnosti po život, javno zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, kao i radi sprečavanja štete velikih razmera. Tačkom 2 istog člana uzbunjivač je fizičko lice koje izvrši uzbunjivanje u vezi sa svojim radnim angažovanjem, postupkom zapošljavanja, korišćenjem usluga državnih i drugih organa, nosilaca javnih ovlašćenja ili javnih službi, poslovnom saradnjom i pravom vlasništva na privrednom društvu.Tačkom 7 istog člana propisano je da je štetna radnja je svako činjenje ili nečinjenje u vezi sa uzbunjivanjem kojim se uzbunjivaču ili licu koje ima pravo na zaštitu kao uzbunjivač ugrožava ili povređuje pravo, odnosno kojim se ta lica stavljaju u nepovoljniji položaj.
Odredbom član 21 istog zakona propisani su zabranjeni vidovi stavljanja uzbunjivača u nepovoljniji položaj u vezi sa uzbunjivanjem pa je poslodavcu zabranjeno da uzbunjivača stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na zapošljavanje, sticanje svojstva pripravnika ili volontera, rad van radnog odnosa, obrazovanje, osposobljavanje ili stručno usavršavanje, napredovanje na poslu, ocenjivanje, sticanje ili gubitak zvanja, disciplinske mere i kazne, uslove rada, prestanak radnog odnosa, zaradu i druge naknade iz radnog odnosa, učešće u dobiti poslodavca, isplatu nagrade i otpremnine, raspoređivanje ili premeštaj na drugo radno mesto, nepreduzimanje mera radi zaštite zbog uznemiravanja od strane drugih lica, upućivanje na obavezne zdravstvene preglede ili upućivanje na preglede radi ocene radne sposobnosti.
Odredbom člana 23 istog zakona propisano je uzbunjivač prema kome je preduzeta štetna radnja u vezi sa uzbunjivanjem ima pravo na sudsku zaštitu. Sudska zaštita se ostvaruje podnošenjem tužbe za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem nadležnom sudu, u roku od šest meseci od dana saznanja za preduzetu štetnu radnju, odnosno tri godine od dana kada je štetna radnja preduzeta.
Odredbom iz člana 26 istog zakona propisano je da se tužbom za zaštitu u vezi sa uzbunjivanjem može se tražiti: utvrđenje da je prema uzbunjivaču preduzeta štetna radnja, zabrana vršenja i ponavljanja štetne radnje, uklanjanje posledica štetne radnje, naknada materijalne i nematerijalne štete, objavljivanje presude donete u sredstvima javnog informisanja, o trošku tuženog.
U konkretnom slučaju a suprotno navodima žalbe samo dostavljanje ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu nema kapacitet štetne radnje kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, isto je samo faktička radnja uslovljena Zakonom o radu i tretira se posebno od samog akta koji se uručuje a koja omogućava zaposlenom da se upozna sa ponudom i aneksom i u slučaju da smatra da je takav akt donet kao posledica uzbunjivanja isti ospori u sudskom postupku, a što je tužilja i učinila pokretanjem postupka za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i iznoseći navode u vezi sa uzbunjivanjem.
Iz navedenih razloga, ožalbena presuda je potvrđena u stavu I izreke, a žalba tužilje odbijena kao neosnovana.
Cenjeni su i ostali navodi žalbe tuženog, ali ovaj sud nalazi da nisu od značaja za drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, jer se njima ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i pravilna primena materijalnog prava, koje ovaj sud prihvata u potpunosti, usled čega u smislu odredbe člana 396 stav 2 Zakona o parničnom postupku, posebno ne obrazlaže presudu.
Potvrđena je i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu drugom izreke pobijane presude, jer je doneta pravilnom primenom člana 153 i 154 Zakona o parničnom postupku i dovoljno obrazložena.
Apelacioni sud je odbio kao neosnovan zahtev tužilje i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi (za sastav žalbe), i odgovora na žalbu, imajući u vidu da tužilja nije uspela u postupku po izjavljenom pravnom leku, a troškovi odgovora na žalbu nisu bili nužni pa je odlučeno primenom čl.165 stav 1 ZPP.
Sa izloženog, primenom odredbi člana 390 ZPP (“Sl. glasnik RS” br.72/11…55/14), odlučeno je kao u izreci.“
Izvor: Apelacioni sud u Beogradu, presuda Gž1/uz 3 od 01. 03. 2019. godine.
