Pravo svojine je stvarno pravo (lat. dominium, proprietas) i određuje se kao najviša pravna i faktička vlast na određenoj stvari, koja omogućava neograničeno korišćenje određene stvari titularu prava svojine u skladu sa zakonom, a čime se ujedno obezbeđuje i zaštita od zloupotrebe prava i nanošenja štete drugim subjektima prava.
Osnovna karakteristika prava svojine su:
– sveobuhvatnost odnosno potpunost (koja daje vlasniku potpunu pravnu vlast na stvari koja je u određenom zakonskom okviru moguća),
– apsolutnost prava na jednoj stvari, gde su pojedinačna ovlašćenja samo manifestacije apsolutnosti i sveobuhvatnosti,
– elastičnost (rekadentnost) prava svojine, što znači da se sa prestankom ograničenja prava svojine ovo pravo uspostavlja u punom obimu (kod prava svojine nema ograničenja),
– trajnost što znači da pravo svojine postoji sve dok postoji i stvar na koju se pravo odnosi (pravo svojine se ne gubi nevršenjem i ne poznaje institut zastarevanja),
– jedinstvenost ili sui generis, što znači da je pravo svojine jedinstveno pravo koje ne predstavlja prost skup pojedinačnih ovlašćenja koje ga čine nego jedinstveno pravo,
– jednovrsnost koja označava to da se ovlašćenja iz prava svojine ne mogu deliti između različitih subjekata,
– rekadentntnost prava svojine označava da se pravo svojine vraća ponovo u puni opseg kada tereti koji su na njemu postojali prestanu (hipoteka, službenosti),
– nezavisnost prava svojine znači titular prava samostalno ostvaruje ovlašćenja iz prava svojine u skladu sa zakonom.
Nadalje, kao opšte karakteristike svojine i njenih prava se navode: držanje, korišćenje i raspolaganje određenim sredstvima. Držanje stvari je mogućnost ostvarivanja faktičke vlasti na stvari (državina) kako bi se stvar koristila. Tu postoji i ovlašćenje upotrebe stvari tj. korišćenje, što omogućava vlasniku da time stiče korist od predmetne stvari (određeni prihod), dok je raspolaganje ovlašćenje koje se tiče supstance stvari i njenog pravnog statusa.
U pravnoj nauci se razlikuju dva načina za sticanje prava svojine, gde je kriterijum podele taj da li se svoje pravo izvodi iz nečijeg tuđeg prava ili ne:
1. originarne – kada se pravo svojine ne izvodi iz tuđeg prava , već je pravo svojine izvorno, ne izvodi se iz ničijeg prava,
2. derivativne – ako je pravo svojine izvedeno iz nečijeg tuđeg prava.
Sadržajem prava svojine određuju se ovlašćenja koja titular ima:
• ovlašćenje držanja stvari – titular ima faktičku vlast nad predmetom, pri čemu ovo ovlašćenje može imati i nevlasnik i tada je to državina stvari,
• ovlašćenje korišćenja – titular stvar koristi u skladu sa svojim potrebama,
• ovlašćenje raspolaganja sa predmetom prava svojine – titular raspolaže nad stvari faktički (nema pravnog odnosa) ili pravno(postoji zaključivanje pravnih poslova).
Pravo svojine se može zaštiti tužbom, ukoliko ne postoji druga opcija zaštite prava svojine. Advokat za imovinskopravne odnose podnosi odgovarajuću tužbu stvarno i mesno nadležnom sudu sa zahtevom da se pravo svojine zaštiti.
U pravnoj praksi postupci, koji su vezani imovinsko-pravnih odnosa su veoma složeni, te je kod pitanja prava svojine, kao jednog od takvih pitanja, potrebno angažovati advokata za imovinsko-pravne odnose. Često pravo svojine nad imovinom može proisteći na osnovu nasleđivanja (ostavina, testament odnosno zaveštanje ili legat), gde najbolju pravnu zaštiti može pružiti advokat za ostavinu. Ukoliko je pravo svojine proisteklo iz porodičnih odnosa (bračna tekovina, odnosno zajednička imovina bračnih ili vanbračnih supružnika ili posebna imovina po osnovu ugovora), pravno zastupanje vrši advokat za porodično pravo, advokat za nasledno pravo ili advokat za ostavinu, odnosno advokat za imovinsko-pravne odnose.
